Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1983/19 od 01.06.2020. godine, tužilac je preko punomoćnika iz reda advokata blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Reviziju je izjavio pozivom na odredbu člana 404. ZPP, radi uspostavljanja pravne sigurnosti u cilju ujednačavanja sudske prakse. Predložio je da revizijski sud dozvoli i usvoji reviziju.

Po članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe čl. 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac, kao korisnik kredita i tuženi, kao davalac su bili u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o kreditu br. ... od ...2013. godine. Ovim ugovorom tuženi je odoborio tužiocu kredit u iznosu od 30.000.000,00 dinara. Takođe, na osnovu tog ugovora tužilac se obavezao da će tuženom na ime troškova obrade kredita isplatiti iznos od 0,4% iznosa kredita, što predstavlja iznos od 120.000,00 dinara i to tako što će davalac kredita zadržati tako obračunata sredstva od iznosa odobrenog kredita. U trenutku zaključenja ugovora tužiocu je uručen plan otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata otplate kredita i osnovnih podataka ugovora što uključuje iznos kredita, visinu nominalne kamatne stope, rok otplate, efektivnu kamatnu stopu, kao i troškove obrade kredita u iznosu od 120.000,00 dinara. Tužilac je prilikom isplate sredstava zadržao na ime troškova obrade kreditnog zahteva 0,4% iznosa odobrene glavnice kredita.

U ovoj parnici predmet tužbenog zahteva obuhvata utvrđenje da je ništava odredba ugovora o kreditu kojom se uspostavlja obaveza tužioca na ime plaćanja iznosa od 0,4% u pogledu troškova obrade kredita, kao i vraćanje datog po takvoj ugovornoj odredbi usled posledica ništavosti.

Na osnovu prethodno utvrđenog činjenog stanja prvostepeni sud nalazi da je predmet obaveze tužioca prema tuženom u skladu sa ugovorom ostao neodređen, jer su izostali jasni i nedmosmisleni podaci o troškovima obrade kredita, odnosno troškovi po svakom od administrativnih radnji koje su morale biti imenovane. Smatra da je tužiocu ostalo nepoznato koji su to konkretni troškovi koje banka ima prilikom obrade kreditnog zahteva i cena tih troškova, što ga dovodi u neravnoporavan položaj u odnosu na tuženog. Zaključuje stoga da je ništava odredba ugovora kojom je predviđeno da je korisnik kredita saglasan da banka na ime troškova obrade prilikom isplate kredita zadrži 0,4% od iznosa odobrenog kredita, kao i da tužilac osnovano potražuje naknadu na ime vraćanja datog po takvoj ugovornoj odredbi sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od trenutka kada je tuženi takva sredstva primio pa do isplate.

Drugostepeni sud ne prihvata zaključak prvostepenog suda. Zaključuje da nije ništava odredba ugovora o kreditu u delu obaveze tužioca da tuženom na ime naknade troškove obrade kredita isplati iznos od 0,4% odobrenih kreditnih sredstava zadržavanjem dela odobrenih kreditnih sredstava. Uzimajuću u obzir član 15, 47, 103, 1065. i 1066. ZOO, drugostepeni sud smatra da tuženi ima pravo da pored kamate naplaćuje i troškove obrade kredita, odnosno da nije isključeno pravo banke da pored ugovorne kamate naplaćuje i druge troškove, ali da to podrazumeva da je klijentu bilo jasno kakvu obavezu preuzima i šta čini ukupan predmet njegove obaveze. Drugostepeni sud smatra da je bitno da je kroz visinu efektivne kamatne stope ukupan iznos troškova saopšten korisniku i da nisu bili ispunjeni uslovi da se utvrdi nštavost ugovorne odredbe povodom ovih troškova, jer je u planu otplate i pregledu bitnih elemenata ugovora koji su uručeni tužiocu prikazana visina efektivne kamatne stope i da je jasno naznačeno da je tužilac u obavezi da banci jednokratno plati iznos od 120.000,00 dinara, odnosno 0,4% od iznosa ugovorenog kredita, koliko iznosi trošak obrade kreditnog zahteva.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stanovište drugostepenog suda.

Po odredbi člana 103. stav 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po odredbi člana 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje banke - davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koji obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja i ugovaranja nije u potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstva obezbeđenja rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovora.

Tumačenjem člana 1065. ZOO proizlazi da prilikom zaključenja ugovora o kreditu, nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga. Pravo banke da obračunava određene troškove povodom zaključenja ugovora o kreditu proizlazi i iz člana 43. Zakona o bankama koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora o kreditu, a kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Međutim, obaveza banke je da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu koja obuhvata troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope, odnosno da se korisniku kredita uz zaključeni ugovor uruči pregled obaveznih elemenata ugovora na odgovarajućem obrascu koji sadrži troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope. Efektivna kamatna stopa po načinu njenog obračuna obuhvata nominalnu kamatnu stopu i iznos naknade troškova koje banka obračunava klijentu koji su poznati na dan zaključenja ugovora i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu. Stoga, kada je korisnik kredita upoznat sa visinom efektivne kamatne stope tada je upoznat sa stvarnim troškovima zaključenja i realizacije konkretnog ugovora o kreditu. Efektivna kamatna stopa time postaje pokazatelj koliko će tačno iznositi troškovi jednog ugovora o kreditu i izražava se u ponudi i u planu otplate kredita. Troškove obrade kredita i puštanja u tečaj, kao i druge troškove koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Proizlazi da banka ima pravo na naplatu troškova i naplatu bankarskih usluga, pa tako odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita može biti pravno valjana, ali samo pod uslovom da je ponuda banke, odnosno plan otplate kredita sadržao jasne i nedvosmislene podatke o troškovima puštanja kredita u tečaj, a njihova naplata vršena kroz obračun efektivne kamate stope.

Iz prethodno navedenog sledi da odredba ugovora o kreditu koja predviđa troškove obrade kredita sama po sebi nije protivna prinudnim propisima, jer ona ima osnov u članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, troškovi obrade kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Stoga ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. Ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stope, tada ne može naknadno vršiti naplatu takvih troškova izvan obračuna efektine kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita.

Imajući u vidu prethodno navedeno osnovani su revizijski navodi u delu koji se odnose na to da se svi prihodi banke iz ugovora o kreditu moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu, dok je suprotno postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja.

U konkretnom slučaju, tuženi je u svojstvu davaoca kredita dostavio tužiocu, kao korisniku kredita, pregled bitnih elemenata ugovora o kreditu koji je uključivao troškove obrade kredita iskazane kroz efektivnu kamatnu stopu i opšte uslove poslovanja, dok su u planu otplate kredita bile specifikovane glavnica, visina kamate i naknada na ime troškova obrade kredita od 0,4%. Na taj način tuženi je upoznao tužioca sa visinom njegovih obaveza. Međutim, iako je sam specifikovao način obračuna troškova obrade kredita, tuženi je zadržao u spornom ugovoru o kreditu ovlašćenje da u vezi sa ovakvom naknadom umanji i kreditna sredstva koja je tužiocu odobrio, odnosno da izvrši naplatu troškova obrade kredita u integralnom iznosu, suprotno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam sačinio i prezentovao tužiocu. Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, jer je suprotno načelu savesnosti i poštenja propisanog u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima. Odredba dela člana 2. Ugovora o kreditu br. ... od ...2013. godine koja je tim povodom vezivala parnične stranke izložena je posledicama ništavosti, nasuprot pogrešnom zaključku drugostepenog suda u ovom delu. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligaciom odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi spornog ugovora o kreditu. Sledi da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos od 120.000,00 dinara, kao sredsta koje je tuženi zadržao iz odobrenog kredita tužiocu u skladu sa odredbom koja se odnosila na naknadu troškova obrade kredita, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno tome, stekli su se uslovi za preinačenje drugostepene odluke od strane Vrhovnog kasacionog suda primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučeno je o troškovima revizijskog postupka primenom člana 165. Zakona o parničnom postupku. U odnosu na ostvareni uspeh u sporu tužiocu pripada pravo na naknadu troškova nastalih u revizijskom postupku, zbog čega mu u skladu sa opredeljenim zahtevom po tom osnovu pripadaju ukupni troškovi u iznosu od 102.000,00 dinara i to: na ime sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i na ime sudske takse na reviziju iznos od 36.000,00 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od 54.000,00 dinara, prema važećoj TT, pa je doneta odluka kao u stavu II izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić