Protiv drugostepene presude tužioci su izjavili blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju prvotuženi je osporio revizijske navode i predložio da se revizija tužilaca odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka opredeljeno je tražio.

Drugotuženi je takođe dao odgovor na reviziju u kojem je osporio revizijske navode i predložio da se revizija odbije kao neosnovana.

U postupku donošenja pobijena presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...sa izmenama), na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2 tačka 6, 8, 10 i 11 Zakona o parničnom postupku, na koju se revident poziva. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda koji je i sprovodio dokazni postupak. Zbog navedenog bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Sa tim u vezi, revident se ne može sa uspehom pozivati na bitne povrede postupka nastalim pred prvostepenim sudom, a koje se tiču odluke suda da ne prihvati predlog za veštačenje, ili da odluku zasnuje samo na određenim izvedenim dokazima, jer se ovim navodima ukazuje na bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP-a koje nisu učinjene pred drugostepenim sudom. Takođe, ukazivanje revidenta da je prvostepeni sud protivno odredbama Zakona o parničnom postupku prihvatio odgovor na tužbu prvotužene koji je dat nakon proteka roka od 30 dana, predstavlja takođe pozivanje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene pred prvostepenim sudom, iz kojih razloga se drugostepena odluka ne može pobijati po reviziji.

Neosnovani su i revizijski navodi da je tužiocu zbog selektivne ocene dokaza i izostanka obrazloženja svakog dokaza pojedinačno, onemogućeno da raspravlja pred sudom, jer tužilac nije bio onemogućen da iznese činjenične tvrdnje na kojima zasniva tužbeni zahtev i predloži dokaze, a ukoliko sud ne izvede sve, već samo neke od predloženih dokaza, to ne znači da je tužilac onemogućen da raspravlja. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je izreka drugostepene odluka u protivrečnosti sa izvedenim dokazima, jer se njima ukazuje da je takva odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku. Prekoračenje tužbenog zahteva na koje se revident poziva, u konkretnom slučaju nije moglo biti učinjeno u postupku pred drugostepenim sudom, pa se u smislu odredbe člana 407. stav 1 tačka 5 readi o nedozvoljenom revizijskom razlogu za pobijanje pravnosnažne drugostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su manjinski akcionari drugotuženog koji poseduju 48,10% akcijskog kapitala. Dana 24.07.2007. godine zaključen je ugovor o prodaji akcija iz Akcijskog fonda AD „BIP“ iz Beograda, metodom javnog tendera između Akcijskog fonda Republike Srbije, Agencije za privatizaciju i konzorcijuma pravnih lica „AA“ ... i „BB“ ..., zaveden kod Akcijskog fonda pod brojem 6996/07. Zaključenjem navedenog ugovora konzorcijum pravnih lica postao je većinski vlasnik (51,90% akcija) i preuzeo upravljačka i druga zakonom propisana prava nad drugotuženim. Tokom postupka nije bilo sporno da kupac kapitala nije izvršio investicione obaveze za drugu godinu trajanja ugovora u iznosu od 2.600.000,00 evra, niti je izvršio obavezu otkupa akcija u periodu od dve godine nakon dana ispunjenja, odnosno do 08.10.2009. godine, te kako je kupac postupio suprotno odredbama iz člana 8.2.2, 8.2.4, 8.2.11 i 8.12.12 ugovora, Agencija za privatizaciju je raskinula ugovor o privatizaciji dana 06.02.2010. godine, a akcijski kapital koji je bio predmet prodaje prenet je Akcijskom fondu. Nakon toga je na predlog poreske uprave, nad drugotuženim otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 244/15 od 01.09.2015. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da je Agencija za privatizaciju u svemu postupala u skladu sa ugovorom i zakonskim ovlašćenjima prilikom vršenja kontrole i nadzora u postupku privatizacije. Prema nalaženju nižestepenih sudova, tužioci nisu dokazali da je prvotužena Republika Srbija, kao osnivač Agencije za privatizaciju, odgovorna za štetu za koju tvrde da su pretrpeli, jer nema protivpravnosti, niti uzročno posledične veze između radnji prvotužene i eventualne štete na strani akcionara. Tužbeni zahtev se ne može zasnivati ni po osnovu pravno neosnovanog obogaćenja, jer nižestepeni sudovi nalaze da nije bilo prelaska imovine tužilaca u imovinu prvotužene bez pravnog osnova. U pogledu drugotuženog, nižestepeni sudovi su stali na stanovište da je zahtev nedozvoljen iz razloga što je 93 tužilaca prijavilo potraživanje na ime naknade štete u stečajnom postupku, ali su ovakve prijave odbačene kao nedozvoljene, pa kako tužioci, generalno posmatrano, nemaju uput na parnicu, to su nižestepeni sudovi zaključili da tužba u odnosu na drugotuženog nije dozvoljena.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Prema navodima revidenta nižestepeni sudovi nisu uzeli kao dokaz odluku Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije od 19.09.2012 . godine, jer smatraju da se iz navedene odluke može zaključiti da postoji pravni osnov da tužioci podnesu tužbu za naknadu štete zbog umanjenja vrednosti njihovih akcija. Takođe revident smatra da prijava potraživanja u stečajnom postupku nije uslov za podnošenje tužbe u parničnom postupku, te da su nižestepeni sudovi nepravilno odbacili tužbu tužilaca u odnosu na drugotuženu. Revident ističe da sudovi nisu cenili činjenicu da je konzorcijum otuđio, odnosno prodao imovinu drugotuženog kao i da je uzimao nepovoljne zajmove, čime je dodatno opteretio imovinu i umanjio vrednost akcija tužilaca.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

Tužioci svoj tužbeni zahtev prema prvotuženom zasnivaju na tvrdnji da Agencija za privatizaciju, kao organ prvotužene, nije vršila kontrolu nad kupcem kapitala koji ne samo da nije ispunio osvoje obaveze iz ugovora o prodaji akcija, već je preduzimao radnje koje su imale za posledicu značajno umanjenje imovine subjekta privatizacije (drugotuženog), a što su organi prvotužene (pre svega Agencije za pivatizaciju), svojim nemarnim i nesavesnim radom omogućile da se dogodi, čime je naneta šteta tužiocima kao manjinskim akcionarima.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, a da je tužba u odnosu na drugotuženog nedozvoljena.

Postupak privatizacije društvenog/državnog kapitala u periodu kada je zaključen ugovor o prodaji akcija drugotuženog, bio je uređen Zakonom o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, br. 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, 123/2007 - dr. zakon), kojim su predviđeni modeli privatizacije, uslovi za privatizaciju i uloga tadašnje Agencije za privatizaciju u tom postupku. Posebnim zakonom o Agenciji za privatizaciju („Sl. glasnik RS“, br. 38/2001...135/2004), bliže su uređeni položaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije, pa je tako odredbom člana 10. propisano da Agencija u obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije, između ostalog, proverava izvršenje ugovora o privatizaciji.

U konkretnom slučaju među strankama nije bilo sporno da kupac kapitala, konzorcijum stranih pravnih lica, nije ispunio svoje ugovorne obaveze po više tačaka, zbog čega je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o prodaji kapitala. Kršenje ugovornih odredbi iz privatizacionog ugovora svakako se negativno odražava na imovinski status subjekta privatizacije (a samim tim i akcionara), budući da se obaveza kupca kapitala upravo i sastoji u finansijskoj, organizacionoj i proizvodnoj konsolidaciji subjekta privatizacije, koje obaveze kupac kapitala nije ispunio. Međutim, za eventualnu štetu koju su preostali manjinski akcionari pretpreli usled nepoštovanja ugovora o privatizaciji od strane kupca kapitala, ne odgovara Agencija za privatizaciju (odnosno Republika Srbija u čijem sastavu je ista postojala) po nekoj vrsti objektivne odgovornosti kako se to može protumačiti iz navoda revidenta, već Agencija za privatizaciju može biti odgovorna za štetu samo ukoliko se dokaže da svoja prava i obaveze nije ispunjavala u skladu sa zakonom kojim se definiše njen status i položaj (subjektivna odgovornost po osnovu krivice).

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja ne može se izvesti zaključak o odgovornosti Agencije za privatizaciju za eventualnu štetu koju su pretrpeli tužioci usled neurednog izvršavanja obaveza od strane kupca kapitala, jer je Agencija upravo i preduzela radnje u skladu sa svojim ovlašćenjima, a koje se odnose na raskid ugovora o privatizaciji i naplatu ugovornih kazni. Agencija ne može biti odgovorna za nesavesne ili protivpravne radnje kupca kapitala na koje su tužioci ukazivali u reviziji, jer ovakve radnje predstavljaju osnov za raskid ugovora, a ne za odgovornost Agencije za privatizaciju. Stoga, ne stoje revizijski navodi da su nižestepeni sudovi bez jasnog obrazloženja i uz pogrešnu primenu materijalnog prava odbili tužbeni zahtev, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da Agencija za privatizaciju nije odgovorna u smislu člana 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima za eventualnu štetu koju su tužioci pretrpeli, budući da je postupala u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i raskinula ugovor o prodaji akcija. Ukazivanje revidenta u reviziji, a i tokom postupka, da su organi tužene nesavesnim i neodgovornim radom dopustili rasipanje imovine subjekta privatizacije (drugotuženog), te da je raskid ugovora morao uslediti mnogo ranije, ne predstavlja protivporavno postupanje Agencije za privatizaciju, iz razloga što Agencija kao ugovorna strana mora da poštuje ugovorne i zakonske odredbe kojima je regulisan raskid ugovora o prodaji akcija, te da ugovor raskine tek kada se za to ispune materijalno pravni uslovi.

Takođe, obaveza iz ugovora o prodaji akcija ustanovljena na teret kupca kapitala da u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora objavi bezuslovnu ponudu za kupovinu akcija od malih akcionara po ceni od najmanje 4,5279 evra po akciji, nema dejstva prema samim akcionarima, već prema Agenciji za privatizaciju kao druge ugovorne strane. Stoga, kršenje navedene ugovorne odredbe od strane kupca kapitala ne može biti osnov za naknadu štete tužiocima, jer oni nisu ugovorna strana iz ugovora o prodaji akcija.

Bez uticaja su revizijski navodi da se nižestepeni sudovi nisu bavili odlukom Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije, gde je zbog nesavesnog rada, ponašanja i neispunjenja ugovora o prodaji akcija od 24.07.2007. godine Agencija za privatizaciju tužila Arbitražnom veću konzorcijum pravnih lica – kupca kapitala. Ovo iz razloga što je navedenom odlukom odlučeno o obavezama kupca kapitala povodom raskida ugovora o privatizaciji, a činjenica da se u jednom delu obrazloženja konstatuje da su akcionari drugotuženog pretrpeli štetu po nekom osnovu, ne može biti dokaz o postojanju iste u ovom parničnom postupku. Tužioci su bili dužni da dokažu postojanje uzročno posledične veze između postupanja prvotuženog i štete koju trpe, što oni nisu učinili, pa stoga navedena konstatacija iz arbitražne odluke ne može uspostaviti odgovornost Agencije za privatizaciju, odnosno prvotužene kao njenog osnivača.

Pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da se utuženo novčano potraživanje ne može zasnivati ni na pravno neosnovanom obogaćenju kao izvoru obligacije propisan članom 210. Zakona o obligacionim odnosima. Tužioci nisu dokazali koja je to imovina tužilaca koja je bez pravnog osnova prešla u imovinu Republike Srbije, zbog čega se tužbeni zahtev ispostvlja neosnovanim i po ovom osnovu. Kako je napred rečeno, činjenica da kupac kapitala nije ispunio svoje obaveze, te da je usled njegovog nesavesnog postupanja imovina drugotuženog dodatno umanjena (što se negativno odrazilo na vrednost akcija), ne dokazuje da se prvotužena obogatila bez pravnog osnova kako to tvrde tužioci.

Neosnovani su revizijski navodi kojima revidenti osporavaju odluku nižestepenih sudova kojima je odbačena tužba u odnosu na drugotuženog, jer suprotno revizijskim navodima, prijava potraživanja u postupku stečaja jeste uslov za vođenje parnice protiv tuženog – stečajnog dužnika, a što proizlazi iz odredbe člana 80. stav 1., 111. i 117. Zakona o stečaju („Sl. glasnik RS“, br. 104/2009...83/2014), prema kom zakonu se vodi stečajni postupak nad drugotuženim. Kako tužioci nemaju uput na parnicu za utvrđenje osnovanosti osporenog potraživanja (bilo zato što su im prijave potraživanja odbačene, bilo zato što uopšte nisu prijavili potraživanje), to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužba u odnosu na drugotuženog nedozvoljena. Tužioci kao akcionari svoja imovinska prava po osnovu akcija koje poseduju kod drugotuženog, mogu eventualno ostvarivati u slučaju da su u stečajnom postupku, pre završne deobe ili u završnoj deobi, u punom iznosu namirena potraživanja poverilaca u celosti sa pripadajućom kamatom. Tada im pripada pravo na višak deobne mase koji se raspodeljuje u skladu sa pravilima postupka likvidacije kako je to propisano odredbom člana 147. stav 1. Zakona o stečaju.

Imajući u vidu prethodno izneto, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...i 18/20) odlučio kao u izreci.

Primenom odredbe člana 154. ZPP-a, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev prvotuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, jer navedeni troškovi nisu bili nužni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić