Odgovor na reviziju nije dat.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u granicama određenim odredbom člana 486. Zakona o parničnom postupku (Sl. glasnik RS br. 72/2011...10/2003 – dr. Zakon), Vrhovni sud nalazi da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom utvrđenju, u noći između 22. i 23.06.2019. godine došlo je do požara u proizvodnom pogonu tužioca u kom su izgorele dve hale, štamparija i magacin gotovih proizvoda. Intervencijom vatrogasne službe požar je lokalizovan u jutarnjim časovima 23.06.2019. godine. Međutim, u noći između 23. i 24.06.2019. godine došlo je do novog požara koji se proširio i na administrativni deo preduzeća i ostale proizvodne pogone tužioca u kom su izgoreli svi administrativno proizvodni objekti, kompletne kancelarije, proizvodna oprema, zalihe, sirovine i gotovi proizvodi.

Ocenom izvedenih dokaza utvrđeno je da je požar koji je izbio u noći između 22. i 23. juna 2019. godine nastao u štampariji, u vertikalnom regalu za OMM (orman mernog mesta) preduzeća „Silana“ koji se nalazi na severnom zidu iznad OMM u kom se nalaze kablovi tipa PK00AA4h70 mm2 koji pripadaju prvotuženom, čija je obaveza da vodi računa o njihovoj tehničkoj ispravnosti, da je do požara došlo zbog oštećenja kabla koji dolazi u ormar mernog mesta sa niskonaponskog visokoučinskog osigurača (NV osigurači) od 160 ampera iz kablovske priključne kutije (KPK) koji se nalazi na spoljnoj strani severnog zida štamparije a u kojoj (KPK) ne postoje odvodnici prenapona koji bi sprečili prenošenje prenapona na kabl. Dalje, prvotuženi ima isključivo pravo da odluči da li će postaviti odvodnike prenapona na neko mesto gde ne postoji obaveza postavljanja, da ih u konkretnom slučaju nije postavio, što je dovelo do požara na električnom kablu u vlasništvu i pod tehničkim nadzorom prvotuženog. Kako je kabl bio dužan da održava prvotuženi on je i stvorio uzrok štete pa je odgovoran primenom odredbi člana 154. stav 1. i 173. Zakona o obligacionim odnosima. Sa druge strane, u pogledu odgovornosti drugotuženog prvostepeni sud je zaključio da je drugotuženi dao odlučujući doprinos nastanku štete jer požar od 23.06.2019. godine nije u potpunosti ugašen pa je požar od 24.06.2019. godine njegova posledica. Naime, požar od 23.06.2019. godine bio je lokalizovan ali su ambalaže tinjale pri čemu su dežurna lica zaključila da nema opasnosti od proširenja požara. Zaključuje da vatrogasne ekipe tuženog, pre udaljavanja sa mesta požara od 23.06.2019. godine, nisu izvršile pravilnu stručnu procenu od rasplamsavanja niti su obezbedile dovoljan broj vatrogasnih ekipa koje bi dežurale na mestu požara što su bile dužne da učine, pa pozivom na odredbe Zakona o zaštiti od požara („Službeni glasnik RS“, br. 111/09...87/18 – dr. zakon) i odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zaključuje da je radnjama vatrogasnih ekipa koje su vršile intervenciju 23.06.2019. godine došlo do rasplamsavanja neugašenog požara, za koji događaj drugotužena odgovara.

Drugostepeni sud prihvata u celini materijalnopravni zaključak prvostepenog suda obrazlažući i da je do drugog požara, odnosno proširenja na drugi deo objekta, došlo zbog propusta pažljivog ponašanja vatrogasaca budući da su isti ostavili vatrogasnu stražu ali da nisu izvršili svu kontrolu odnosno eliminaciju požara niti su izvršili pravilnu stručnu procenu opasnosti od rasplamsavanja i mogućnosti da požar iz faze žarenja pređe u otvoreni plamen, što su bile dužne da učine ponašajući se sa stručnom pažnjom koja se zahteva u toj situaciji. Drugostepeni sud se poziva na Pravilnik o organizaciji i ustrojstvu, načinu vršenja službe i disciplini u teritorijalno vatrogasnim jedinicima („Službeni glasnik SRS“, broj 62 od 28.12.1982. godine koji je tada bio na snazi), član 43. kojim je propisano da su radnici teritorijalne vatrogasne jedinice dužni da poslove gašenja požara i spasavanja ljudi i imovine vrše sve dok se požar ne ugasi odnosno spašavanje ne završi (stav 1) i da vatrogasne jedinice ne mogu napustiti mesto požara pre nego što se rukovodilac akcije požara ne uveri da je požar ugašen (stav 2), te član 45. kojim je propisano da ako postoji opasnost od ponovnog izbijanja požara rukovodilac akcije gašenja požara odrediće vatrogasnu stražu sa potrebnim brojem vatrogasaca, sprava i opreme na mestu požara. Poziva se i na odredbu člana 8. Zakona o zaštiti od požara kojom je definisano načelo prevencije pa zaključuje da je došlo do propusta pažljivog ponašanja jer je ostavljena vatrogasna straža ali nije izvršena kontrola odnosno eliminacija požara.

Vrhovni sud nalazi da se zaključak nižestepenih sudova ne može za sada prihvatiti, a obzirom da za pravilnu primenu materijalnog prava sve relevantne činjenice nisu utvrđene.

Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1), da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu odgovara se bez obzira na krivicu (stav 2), a da za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (stav 3). Iz ove zakonske odredbe jasno proizilazi da je odgovornost po osnovu krivice pravilo. Odgovornost bez obzira na krivicu može biti samo propisana zakonom. Dalje, odredbom člana 172. stav 1. istog propisa predviđeno je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Ova odredba propisuje odgovornost pravnog lica pa i države, subjektivnu ne objektivnu, za nepravilan ili nezakonit rad njenih organa, i to kako za aktivne radnje tako i za propuštanja koja su učinjena od strane službenih lica u vršenju službenih ovlašćenja. To znači da uslov koji mora biti ispunjen da bi ova odgovornost, deliktna, postojala jeste postojanje uzročne veze između događaja za koji država odgovara i štete koja je njena posledica. Ova odredba pretpostavlja samo onaj uzrok koji predstavlja povredu pravne norme, što znači da šteta mora biti posledica rada organa koji se može karakterisati kao prekoračenje ili zloupotreba poverenih ovlašćenja ili da je posledica neblagovremenog vršenja ili nevršenja poverenih poslova kada je postojala zakonska obaveza da se vrše. Drugim rečima, nezakonitim radom smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu kao i propuštanje da se oni primene, dok nepravilan rad jeste činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom metodu obavljanja delatnosti. Prilikom ocene postojanja odgovornosti po ovoj zakonskoj odredbi potrebno je razmotriti ponašanje organa u konkretnim okolnostima s obzirom na norme koje propisuju njegov rad i pravila postupanja. U tom kontekstu postupanje organa koje je u skladu sa zakonskim propisima i okvirima njegovih ovlašćenja ne predstavlja ni nepravilan ni nezakonit rad, pri čemu se pogrešna procena o ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke, sama po sebi, ne bi mogla smatrati povredom dužnosti u vršenju funkcije tog organa za čiji rad odgovara država. Međutim, ako se procena vrši namernim ili krajnje nepažljivim zanemarivanjem uobičajenih, standardizovanih ili propisanih načina obavljanja službe onda bi se moglo govoriti o nepravilnom radu.

Suprotno navedenom, nižestepeni sudovi odgovornost drugotužene zasnivaju na pogrešnoj proceni situacije o dovoljnom broju vozila na vatrogasnoj straži, smatrajući takvo postupanje očigledno nepravilnim, ne navodeći kom uobičajenom ili propisanom metodu obavljanja delatnosti (gašenja požara) je ona suprotna niti, kada je u pitanju prvostepeni sud, šta se smatra dovoljnim brojem vatrogasnih ekipa na dežurstvu u predmetnom događaju.

Zaključak nije činjenično potkrepljen budući da je ostalo nerazjašnjeno kakva kontrola od strane tužene nije vršena. Naime, iz dokaza koje je prvostepeni sud izveo proizilazi da je 24.06.2019. godine u 00.05 časova preuzeto dežurstvo (od strane određenih lica) kojom je prilikom prethodna smena na dežurstvu osoblje nove smene upoznala sa situacijom; da je nova smena gasila gomile u manjem plamenu i posle dogašavanja vršila proveru celog objekta i povremeno nalivala gomile; da je odluka komandira bila da dežurstvo ostane do ujutru, da je oko 03.15 časova (očiglednom greškom u kucanju sudovi konstatuju da se radi o 13.15 časova što je suprotno izjavi u spisu) došla nova ekipa na dežurstvo koja se upoznala sa situacijom i obišla objekat te da je nastavljeno dežurstvo, a da je nedugo nakon toga buknuo požar o kojem je javljeno u 03,51 čas. Dakle, vatrogasna jedinica nije napustila mesto požara a procenjena je potreba za dežurnom ekipom koja je obilazila objekat odnosno požarište, gasila tinjajuće elemente i nalivala ga vodom. Stim u vezi nerazjašnjeno je kakvo je bilo stanje nakon lokalizovanja prvog požara odnosno da li je bilo objektivno vidljivih manifestacija koje bi prosečnog stručnjaka uputile na to da požar nije lokalizovan ili su žarišta bila unutrašnja. Ovo posebno imajući u vidu delove izveštaja – analize požara koji navodi da je o novom požaru obavestio ''radnik firme koji je bio unutra'' te da li bi se to lice nalazilo tamo da se radilo o aktivnoj vidljivoj vatri. Zatim izostala je analiza pravila postupanja struke nakon lokalizovanja do potpunog gašenja tj. eliminacije požara, da li je uopšte bilo nedovoljnog broja vatrogasnih vozila i lica na straži i koji je broj zahtevan pravilima struke. Ovo sve kod činjenice da prvostepeni sud zaključuje, a to žalbeni sud prihvata, da je drugotuženi dao odlučujući doprinos nastanku štete od 24.06.2014. godine, odnosno nastanku požara.

Imajući u vidu navedeno, odluke su morale biti ukinute pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416 st. 2 Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud, imajući u vidu da tužena odgovara za nezakoniti i nepravilan rad svog organa i da je odgovornost subjektivna, jasno će utvrditi u čemu se sastoji nezakonitost ili nepravilnost rada što podrazumeva nepoštovanje konkretnih odredbi Zakona o zaštiti od požara i pratećih pravilnika ili pravila struke, ceneći okolnosti ovog slučaja, postupanje dežurne ekipe i intervale obilazaka i natapanja, zatim da li je bilo objektivno vidljivih manifestacija koje bi prosečnog stručnjaka uputile na to da požar nije lokalizovan ili su žarišta bila unutrašnja, skrivena u konstrukciji i nevidljiva standardnim metodama provere, pravila postupanja u slučaju lokalizovanja požara pa će u zavisnosti od navedenog doneti novu odluku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Đurica, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković