Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i odlučio da je osnovana revizija tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na osnovu kog je doneta pobijana drugostepena presuda, u toku stečajnog postupka nad AD Agrokombinat Subotica Stari Žednik - u stečaju, dana 02.06.2011. godine procenjena je imovina stečajnog dužnika, od strane stečajnog upravnika stečajnog dužnika, prema kojoj ukupna vrednost imovine stečajnog dužnika iznosi 865.023.145,59 dinara, a zasebno vrednost zemljišta, građevinskih objekata i opreme iznosi 749.267.621,98 dinara. Nakon toga je izvršena dopuna procene 02.11.2011. godine, prema kojoj je za objekte koji se nalaze na katastarskoj parceli broj .. upisane u list nepokretnosti .. KO ... utvrđena vrednost u iznosu od 9.704.557,06 dinara, i za određene nepokretnosti koje se nalaze na katastarskoj parceli broj .. upisanoj u listu nepokretnosti .. KO ... i nepokretnost koja se nalazi na parceli broj .. – upravna zgrada broj 1, koja se vodi u listu nepokretnosti broj .. KO ..., to jest u ukupnoj površini od 2.707,20 m2, utvrđena je vrednost u iznosu od 4.856.233,73 dinara. Dana 07.12.2011. godine stečajni upravnik stečajnog dužnika je objavio oglas o prodaji pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika, kako se navodi u obrazloženju drugostepene presude – bliže opisane u oglasu u dnevnim listovima „Pres“ i „Politika“, i dana 09.12.2011. godine u dnevnom listu „Kurir“, koji oglas je istaknut i na oglasnoj tabli Privrednog suda u Subotici, obaveštavajući o nameri, planu, načinu i rokovima prodaje imovine stečajnog dužnika odbor poverilaca, predsednika skupštine i stečajnog sudiju obaveštenjem od 06.12.2011. godine. Na oglas se javio tuženi kao kupac, koji je nakon sprovedenog javnog nadmetanja ponudio najveću kupoprodajnu cenu prihvatanjem početne cene za pokretne i nepokretne stvari koje su bile objavljene u oglasu. Utvrđeno je da je konačna prodajna cena postignuta u postupku javnog nadmetanja u iznosu od 763.828.412,77 dinara, od strane tuženog. Dana 26.01.2012. godine je zaključen ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika. Obavešteni su stečajni sudija, odbor poverilaca, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika Beograd i poverioci koji imaju obezbeđeno potraživanje na imovini koja je prodata, obaveštenjem o izvršenoj prodaji od 26.01.2012. godine.

Nakon obaveštenja o izvršenoj prodaji, dana 12.03.2012. godine je zaključen Aneks broj 1 ugovora o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika, kojim je izvršena dopuna osnovnog ugovora preciziranjem i bližim određivanjem odredbi osnovnog ugovora, koji sadrži opisni deo predmeta prodaje nepokretnosti bez potrebnih podataka za sprovođenje uknjižbe kod nadležne RGZ SKN, kao i pokretnih stvari pobrojanih u osnovnom ugovoru, koje su navedene bez tehničkih karakteristika za sprovođenje registracije. Istim su ugovorne strane istakle saglasnost da su nepokretne i pokretne stvari po ovom aneksu bez vrednosti, odnosno da je njihova vrednost sadržana u kupoprodajnoj vrednosti nepokretne i pokretne imovine iskazane u članu 2. stav 4. i 5. osnovnog ugovora. Pored navedenog je predviđeno da se član 2. stav 2. osnovnog ugovora dopunjuje u pogledu nepokretnosti: stana broj .. na parceli broj .. KO ..., zgrade broj 1 – klanica i broj 3 – tovilište na parceli broj .., zgrade broj 2, broj 3, broj 5 na parceli .. u KO ..., te da su ugovorne strane saglasne da sticanjem prava vlasništva na katastarskoj parceli broj .. i katastarskoj parceli broj .. na kupca prelazi i pravo korišćenja. Pored navedenih nepokretnosti Aneksom je obuhvaćena i zgrada broj 1 na parceli broj .. u KO ... s tim da su ugovorne strane saglasne da sticanjem prava vlasništva na navedenoj nepokretnosti na kupca prelazi pravo korišćenja, kao i parcela broj .. kuća, dvorište i njiva potes ... koja se vodi u ZK ulošku .. KO ... .

Utvrđeno je da parcele broj .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .., .. koje su upisane u LN br .. KO ..., na koje se odnosi član 2. osnovnog ugovora, te parcele broj .. i .. upisane u ZK br .. KO ... (sada list nepokretnosti broj .. KO ...), parcela broj .. upisana u listu nepokretnosti broj .. KO ..., parcela broj .. upisana u ZK br .. KO ..., (sada u listu nepokretnosti broj .. KO ...), kao ni parcela broj .. na kojoj je zajedno sa parcelom broj .. rešenjem RGZ Subotica izvršena deoba tako što su od katastarskih parcela broj .. i broj .. formirane katastarske parcele .., .., .., .., .. i .. na koje se odnose član 2 osnovnog ugovora i član 1 Aneksa ugovora – nisu bile predmet procene od 02.06.2011. godine, niti dopune procene od 02.11.2011. godine zajedno sa objektima koji se nalaze na njima, bliže opisanim tužbenim zahtevom, što je razlog zbog kojeg tužilac traži utvrđenje ništavosti dela Ugovora o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika od 26.01.2012. godine sa Aneksom broj 1 od 12.03.2012. godine. Određene parcele iz Aneksa ugovora: broj .., broj .., broj .. bile su predmet dopunske procene. Utvrđeno je na kojim parcelama iz osnovnog ugovora o kupoprodaji je bila upisana društvena svojina i korisnik stečajni dužnik, da je na parceli broj .. u KO ..., sada parcela .., na stanovima pretežno upisana svojina fizičkih lica, da je parcela .. sa objektom u državnoj svojini Republike Srbije, korisnik je tuženi, kao i parcela .. KO ..., koje dve parcele nisu bile predmet procene. Stan broj .. na parceli broj .. iz Aneksa ugovora, za koju je utvrđeno da nije procenjena, tuženi je prodao trećem licu, a ovaj četvrtom sada upisanom titularu. Tuženi je prodao i zgradu broj 1 na parceli .., kao i parcelu broj .. sa zgradama od 1 do 26 koje nisu bile u dopunskoj proceni, a za koje nepokretnosti tužilac tužbenim zahtevom traži isplatu naknade u novcu.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja je prvostepeni sud zaključio da su parcele koje nisu bile predmet procene bile predmet javnog nadmetanja u stečajnom postupku, u kom su učesnicima stajala na raspolaganju pravna sredstva čijom primenom su mogli otkloniti eventualne propuste, neposredno pre zaključenja spornih ugovora, koja pravna sredstva nisu bila korišćena od strane stečajnog dužnika i njegovih organa, niti drugih učesnika postupka, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan. Prvostepeni sud smatra da je i naknadno zaključenje Aneksa broj 1 ugovora bilo podložno kontroli kroz žalbu na rešenje o glavnoj deobi St ../2011 od 20.04.2012. godine, koja žalba je takođe izostala. Zbog toga, nalazi da se tužbom za utvrđenje ništavosti ne može osporavati Ugovor o kupoprodaji, niti Aneks, pa ni sa razloga što navedene nepokretnosti, parcele sa objektima, nisu bile predmet procene pre zaključenja ugovora po sprovedenom javnom nadmetanju, s obzirom da se pravna sredstva za osporavanje zaključenih ugovora iscrpljuju u postupku stečaja, nezavisno od razloga osporavanja.

Drugostepeni sud smatra pravilnom prvostepenu presudu, pozivom na odredbe Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br 104/2009) i zaključuje da ugovor koji je u stečajnom postupku zaključen ne predstavlja pravni osnov sticanja prava svojine od strane kupca na kupljenoj imovini. Stečajni sudija rešenjem konstatuje da je prodaja izvršena i nalaže po pravnosnažnosti rešenja odgovarajućem registru upis prava svojine, odnosno drugih prava stečenih prodajom, iz čega sledi da prodaja imovine stečajnog dužnika nije utemeljena na ugovoru, već na pravnosnažnom rešenju stečajnog sudije, te da se u tom smislu izvršena prodaja imovine ne može osporavati pokretanjem parničnog postupka za utvrđenje ništavosti zaključenog ugovora o prodaji. Osim toga, drugostepeni sud, kao i prvostepeni, smatra da učesnici u postupku imaju mogućnost osporavanja zakonitosti prodaje imovine stečajnog dužnika prema pravilima stečajnog postupka, izjavljivanjem žalbe na rešenje stečajnog sudije, što je i pravni put kojim bi tužiocu bilo omogućeno odlučivanje o spornostima povodom pravilnosti konkretne prodaje. Stoga drugostepeni sud ocenjuje da je prvostepeni sud pravilno odbio da prihvati navode tužioca da su ugovor o kupoprodaji i aneks ugovora u predmetnom pobijanom delu ništavi. Zato smatra da nema mesta ni zahtevu za naknadu vrednosti nepokretnosti. Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud nije naveo koje konkretno pravno sredstvo je u stečajnom postupku bilo na raspolaganju stečajnom dužniku za pobijanje konkretnih raspolaganja.

Revizijski sud ukazuje na sledeće.

Stečajni postupak nad AD Agrokombinat Subotica Stari Žednik je vođen po odredbama Zakona o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 84/2004 i 85/2005 – dr zakon), s obzirom da je stečajni postupak otvoren 29.10.2004. godine. U tom postupku je vršena prodaja imovine iz stečajne mase. Dana 07.12.2011. godine je stečajni upravnik objavio oglas o prodaji pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika. Dan ranije je stečajni upravnik obavestio stečajnog dužnika, odbor poverioca, poverioce koji imaju obezbeđeno potraživanje na imovini koja se prodaje, i stečajnog sudiju, o nameri, planu, načinu i rokovima prodaje imovine u iznosu od 763.828.412,77 dinara, što je manje od ukupno procenjene vrednosti imovine stečajnog dužnika i odgovara zasebnoj vrednosti zemljišta, građevinskih objekata i opreme prema proceni od 02.06.2011. godine i dopuni procene od 02.11.2011. godine. Sadržinu oglasa objavljenog u dnevnim listovima „Politika“, „Pres“ i „Kurir“ prvostepeni sud je utvrdio, na način da su nepokretnosti opisno određene, zemljište prema mestu i ukupnoj površini, ali nije raspravljeno da li su objavljenim oglasom obuhvaćene nepokretnosti iz tužbenog zahteva, na koje se odnose pre svega odredbe Aneksa, kojim su dopunjene odredbe osnovnog ugovora iz člana 2. stav 2.

Prema odredbama člana 111. Zakona o stečajnom postupku pre prodaje imovine stečajni upravnik je dužan da stečajnom dužniku i drugim navedenim licima dostavi obaveštenje o nameri, planu prodaje, načinu prodaje i rokovima prodaje, najkasnije 30 dana pre predloženog datuma javnog nadmetanja. To obaveštenje mora da sadrži detaljan opis imovine, početnu cenu i uslove pod kojima će se izvršiti javno nadmetanje. U situaciji kada je Aneksom ugovora od 12.03.2012. godine dopunjen osnovni ugovor u pogledu nepokretnosti na koje se ugovor odnosi, a koje nisu procenjene ni osnovnom i dopunskom procenom, trebalo je raspraviti da li je o toj prodaji nepokretnosti na koje se odnosi Aneks, a ne i osnovni ugovor, stečajni dužnik bio obavešten pre javnog nadmetanja, da li su te nepokretnosti oglašene za prodaju javnim nadmetanjem, i da li je u vezi sa njima sprovedeno javno nadmetanje. Uočljivo je da se u Aneksu ugovora od 12.03.2012. godine određuje da su nepokretnosti po tom aneksu bez vrednosti, odnosno da je njihova vrednost sadržana u kupoprodajnoj vrednosti nepokretne i pokretne imovine u članu 2. stav 4. i 5. osnovnog ugovora, a da suprotno tome Aneks sadrži nepokretnosti koje nisu obuhvaćene članom 2 stav 2 osnovnog ugovora, već se Aneksom ta odredba ugovora dopunjuje. Prema odredbi člana 111. stav 6. Zakona o stečajnom postupku, stečajni dužnik može podneti prigovor na predloženu prodaju, o kom prigovoru odlučuje stečajni sudija i koji prigovor ne zadržava prodaju, osim ako stečajni sudija ne odluči drugačije. Na ovaj način je određeno pravno sredstvo kojim se u okviru stečajnog postupka od strane stečajnog dužnika može intervenisati u pogledu nameravane prodaje imovine stečajnog dužnika. Dakle, stečajni dužnik je ovlašćen da podnese prigovor pre realizacije prodaje, kojim prigovara po sadržini obaveštavanja o nameri prodaje određenih stvari. Ako je izostalo obaveštavanje stečajnog dužnika o nameri prodaje konkretnih nepokretnosti, čija prodaja nije ni oglašena, i koje nisu ni procenjene, te njihova vrednost nije sadržana u oglašenoj ceni kao početnoj u postupku javnog nadmetanja, tada se ne može prihvatiti zaključak da je stečajni dužnik kao učesnik u stečajnom postupku bio informisan i realno mogao da izvrši kontrolu prodaje povodom stečajnog postupka.

Javna prodaja je održana 18.01.2012. godine. Ako predmet javne prodaje, prema obaveštenju o nameri, planu prodaje, načinu prodaje i rokovima, i prema oglasu o prodaji od 07.12.2011. godine, nisu bile ove nepokretnosti kojima je Aneks broj 1 od 28.05.2012. dopunio osnovni ugovor, tada se ne može govoriti o prodaji nepokretnosti javnim nadmetanjem, već o prodaji neposrednom pogodbom između stečajnog upravnika i ovde tuženog kao kupca, na šta revident ukazuje. O takvoj prodaji prema utvrđenom činjeničnom stanju stečajni upravnik nije obavestio stečajnog dužnika.

Po stanovištu revizijskog suda navedene činjenice bile bi od značaja za zaključak da li je otuđenje predmetnih nepokretnosti tuženom izvršeno na osnovu ugovora o prodaji nepokretnosti zaključenim javnim nadmetanjem, ili neposrednom pogodbom. Drugo, da li je prodaja izvršena u stečajnom postupku, ili se ne može govoriti da je suštinski prodaja izvršena u okviru stečajnog postupka. Ukoliko se ispostavi da predmet obaveštavanja o nameri, planu prodaje, načinu prodaje i rokovima, predmet oglasa o prodaji od 07.12.2011. godine, kao ni predmet procene, nisu bile one nepokretnosti o kojima je potom zaključen Aneks ugovora, tada bi se moglo zaključiti da je tok stečajnog postupka zlonamerno, nesavesnim postupanjem stečajnog upravnika i kupca, kome je oglas o prodaji nepokretnosti bio predočen, iskorišten da dođe do otuđenja, mimo zakonskog postupka i one imovine, čija prodaja nije oglašena, niti su o njoj obavešteni učesnici u postupku. Od toga dalje zavisi i pitanje da li se u parničnom postupku može pobijati valjanost ugovora i Aneksa, koji su osnov takvog otuđenja, i dalje, da li su ugovor i Aneks u osporenom delu ništavi, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Dakle, ima osnova pravu tužioca da u parnici pobija ugovor, i delimično, u meri u kojoj je zaključen izvan postupka stečaja, na način kako je napred izloženo.

Ukoliko se utvrdi da su ugovori proizveli pravno dejstvo, a zaključeni uz eventualne nepravilnosti na koje tužilac ukazuje, tada bi bilo mesta obavezi tuženog da naknadi vrednost nepokretnosti koja je stekao iz imovine stečajnog dužnika bez plaćanja prodajne cene. Dobijena cena u postupku javnog nadmetanja ne mora odgovarati tržišnoj vrednosti, ali samo kada je cena postignuta na javnoj licitaciji u zakonito sprovedenom stečajnom postupku. U protivnom, ako nije zakonito sproveden postupak javnog nadmetanja, u smislu da imovina koja je bila izložena prodaji nije oglašena za prodaju niti je procenjena njena vrednost, niti je stečajni dužnik na to mogao da utiče, tada može biti osnova zahtevu stečajne mase da se obaveže kupac da nadoknadi vrednost imovine stečene takvom prodajom. To su razlozi zbog kojih je revizijski sud ukinuo i drugostepenu i prvostepenu presudu, jer su zasnovane na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, o načinu i postupku zaključivanja ugovora i aneksa u pobijanom delu, što je posledica pogrešne primene materijalnog prava, relevantnih odredaba Zakona o stečajnom postupku o prodaji imovine stečajnog dužnika u stečajnom postupku i pravima stečajnog dužnika povodom toga, i o posledicama otuđenja mimo zakonom predviđenog postupka. Na osnovu potpuno utvrđenih činjenica na koje je napred ukazano, sudovi će biti u prilici da odluče da li postoje osnovi za ništavost predmetnih ugovora u osporenom delu i kakve su posledice toga, i da shodno tome odluče o tužbenom zahtevu i o troškovima celog postupka.

Odluka je doneta na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić