Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1254/23 od 29.03.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu II, III, IV i V izreke, i odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi Mipro doo Đevđelija je podneo odgovor na reviziju tužilje i tražio je naknadu troškova revizijskog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje prava svojine tužilje na stanu, po osnovu kupoprodaje i po osnovu održaja.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, Jugoprogres RO Đevđelija, Predstavništvo u Beogradu je kao kupac 25.11.1988. godine zaključio pod brojem 2748 Ugovor o kupoprodaji sa GP Komgrap kao prodavcem, za kupoprodajnu cenu od tadašnjih 243.997.880,00 dinara, koji ugovor je za predmet imao stan na kome je vlasništvo predmet spora u ovoj parnici. Po tom ugovoru je ZZ Jugoprogres Đevđelija, pravni prethodnik tuženog Mipro doo Đevđelija, isplatila kupoprodajnu cenu prodavcu. Pravni prethodnik tužilje, sada pok. BB zasnovao je radni odnos u Zemljoradničkoj zadruzi „Jugoprogres“ dana 02.10.1988. godine, radni odnos mu je prestao 22.09.1989. godine kada je zasnovao radni odnos u Jugoprogres KD, a odlukom Jugoprogres KD od 24.12.1990. godine ukinuta je poslovna jedinica Beograd sa 31.12.1990. godine i BB je razrešen dužnosti rukovodioca. Utvrđeno je da je sada pok. BB na ime udruženih namenskih sredstava za stan u Beogradu po ugovoru 2748 ZZ Jugoprogresu RO Đevđelija uplatio iznos od 30.000.000,00 dinara. Utvrđeno je i da je određene novčane iznose po priznanicama od 12.08.1989. godine i od 05.10.1989. godine dao direktoru ZZ Jugoprogres na ime uplate za kupljeni stan. Ukupan iznos koji je dao na taj način iznosi 30% od ugovorene vrednosti stana. Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 16.09.2009. godine je zaključen i overen između HK Komgrap i Mipro Đevđelija, kao pravnog sledbenika nekadašnjeg kupca stana, Jugoprogresa, za isti stan, kojim je ugovorom konstatovano da je kupac isplatio prodavcu kuporodajnu cenu stana u celosti na osnovu Ugovora od 25.11.1988. godine i Aneksa ugovora br. 2748 od 26.07.1990. godine. Aneksom ugovora od 23.11.2009. godine su precizirani podaci o nepokretnosti, Aneksom br. 2 od 11.03.2009. godine izvršena ispravka naziva kupca, u odnosu na Ugovor o kupoprodaji koji je overen pod Ov 12774/09 od 25.09.2009. godine, koji aneksi su takođe overeni. Drugotuženi je upisan u katastru nepokretnosti kao vlasnik stana. Pravni prethodnik tužilje je stupio u posed predmetnog stana na osnovu ovlašćenja direktora Jugoproproges KD da preuzme ključeve od stana, i da će koristiti stan u ime organizacije, pa je zapisnikom o primopredaji stana od 31.10.1990. godine konstatovano da je kupcu Jugoprogresu RO Đevđelija predat stan i da ga u ime kupca prima BB. Prvostepeni sud je utvrdio da je upravo Jugoprogres Đevđelija, pravni prethodnik tuženog Mipro doo Đevđelija, isplatio kupoprodajnu cenu predmetnog stana prodavcu, pravnom prethodniku tuženog Komgrap ad Beograd u stečaju. Dalje je prvostepeni sud iz iskaza pok. BB utvrdio da je isti usmeno dogovorio sa tadašnjim direktorom Zemljoradničke zadruge „Jugoprogres“ da zasnuje radni odnos u predstavništvu Zadruge u Beogradu, da će zauzvrat Zadruga kupiti stan za pok. BB, te da je predmetni stan upravo i kupljen za potrebe pravnog prethodnika tužioca koji se u stan uselio 31.10.1990. godine, a što je sud utvrdio iz zapisnika o primopredaji stana za koji utvrđuje da je istim tadašnji kupac predmetnog stana ovlastio pok. BB da preuzme ključeve u ime kupca. Takođe je utvrđeno da tada saslušani pok. BB nije znao koliko je iznosila kupoprodajna cena, da je verovatno postojao pravilnik kojim se reguliše pitanje stambenih potreba zaposlenih, da njemu to nije bilo važno, te je isticao u postupku pred prvostepenim sudom da je on u konkretnom slučaju dobio kadrovski stan, a uplate kupoprodajne cene vršio je na ruke tadašnjem direktoru uz priznanicu, a na zahtev tada zakonskog zastupnika drugotuženog, iako je znao da takav način uplate u tada društvenoj firmi nije bio zakonit. Takođe, prvostepeni sud utvrdio je da pravni prethodnik tužilje nije isplatio kupoprodajnu cenu, imajući u vidu da je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka utvrđeno da je pravni prethodnik tužilje isplatio 30% od tada ugovorene cene za koju je ZZ „Jugoprogres“ kupio predmetni stan, i kod činjenice da je prilikom veštačenja usled opšte poznate hiperinflacije u vreme zaključenja ugovora i isplate kupoprodajne cene, vršena revalorizacija uplaćenih iznosa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud, polazeći od tada važećeg Zakona o stambenim odnosima, zaključuje da u konkretnom slučaju nije bilo neophodnih odluka nadležnih organa davaoca stana na korišćenje pravnom prethodniku tužilje, niti je sproveden postupak dodele stana na korišćenje, te zaključuje da pok. BB nije mogao da stekne svojstvo nosioca stanarskog prava, a s tim u vezi ni da kupi stan koji je koristio, imajući u vidu da u konkretnom slučaju nije doneta odluka da se omogući sticanje susvojine na stanu u smislu Zakona o susvojini, koji je važio u spornom periodu kada je pok. BB stupio u posed stana. Odlučujući o eventualnom sticanju prava svojine održajem, prvostepeni sud, utvrđuje da u svakom slučaju pravni prethodnik tužilje nije bio savestan, imajući u vidu njegov iskaz, te činjenicu da je znao da stan koristi bez zakonito propisane procedure po tada važećem Zakonu o stanarskom pravu, kao i činjenice da je znao da u pogledu rešavanja stambenih potreba radnika u tada društvenom preduzeću nije sprovedena procedura, a takođe da je znao da na ime kupoprodajne cene nezakonito uplaćuje na ruke tadašnjem zakonskom zastupniku pravnog prethodnika drugotuženog i na priznanicu, niti je od uticaja to što je momentom otvaranja nasleđa tužilja postala savestan držalac, jer do dana zaključenja glavne rasprave nije protekao zakonski rok od 20 godina, pa zaključuje da nisu ispunjeni uslovi iz čl. 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti održajem. Odlučujući o punovažnosti Ugovora o kupoprodaji stana od 25.11.1988. godine, prvostepeni sud je primenjujući odredbe Zakona o obligacionim odnosima, koji je važio u momentu kada je zaključen ugovor, našao da je isti punovažan, jer je zaključen u propisanoj pisanoj formi, određena je kupoprodajna cena, utvrđen predmet kupoprodaje, te ima dopušten osnov, te isti shodno čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima, nije ništav. Prvostepeni sud zaključuje da su predmetni ugovori i aneksi iz 2009. i 2010. godine zaključeni u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, a tuženi Mipro doo Đevđelija, kao kupac upisan je u katastar nepokretnosti kao vlasnik predmetnog stana i da je predmetnim ugovorom koji je zaključen na osnovu ranije zaključenog ugovora o kupoprodaji iste nepokretnosti iz 1988. godine samo preciziran predmet kupoprodaje ugovorne strane, te zaključuje primenom odredbe čl. 46. i 51. Zakona o obligacionim odnosima i člana 103. istog zakona da je predmetni ugovor punovažan.

Drugostepeni sud odbija žalbu tužioca i potvrđuje odluku prvostepenog suda prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo u odlučivanju o tužbenim zahtevima.

Na osnovu Ugovora o kupoprodaji zaključenog između pravnih prethodnika stranaka pod brojem 2748 dana 25.11.1988. godine, pravni prethodnik tuženog Mipro Đevđelija stekao je pravni osnov za sticanje stvarnih prava (pravo svojine ili pravo korišćenja u društvenoj svojini) na predmetnom stanu, za koji je isplatio kupoprodajnu cenu sa svog računa, odnosno svog pravnog prethodnika, prodavcu. Kupac je i stupio u posed stana, bez obzira što je ključeve, po ovlašćenju kupca, od prodavca preuzeo pravni prethodnik tužilje, jer je posed preuzeo od prodavca u ime „organizacije“, tj. kupca. Usmeni dogovor koji je pravni prethodnik imao sa direktorom kupca stana nema značaj pravnog osnova za sticanje prava svojine pravnog prethodnika tužilje na stanu. Pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je prema tada važećem Zakonu o stambenim odnosima pravni prethodnik tužilje, kao radnik kod poslodavca koji je kupio stan, makar i za potrebe radnika, morao u za to predviđenom postupku steći svojstvo nosioca stanarskog prava, da bi ga u daljem toku zakonskih izmena mogao steći u svojinu, pod uslovima predviđenim zakonom. Zakonom o stambenim odnosima („Sl. glasnik SRS“, br. 9/85, 18/85-ispr. i 11/88) kojim je u spornom periodu bilo uređeno pitanje sticanja stanarskog prava, odnosno pravo na korišćenje stanova u društvenoj svojini,sticalo se stanarsko pravo danom zakonitog useljenja u stan (član 11.) na osnovu odluke nadležnog organa ZZ Jugoprogres RO Đevđelija o davanju stana na korišćenje (član 36.) pravnom prethodniku tužilje, donete u postupku raspodele stana, što je izostalo. Ni prema odredbama Zakona o susvojini na stanu („Službeni glasnik RS“ br. 14/1988), pravni prethodnik tužilje nije mogao steći pravo svojine na predmetnom stanu ni u idealnom delu uz društvenu svojinu poslodavca, ulaganjem ličnih sredstava i društvenih sredstava za izgradnju ili kupovinu stana, u smislu člana 1. i 2. tog zakona, jer se susvojina na stanu mogla steći pod uslovima propisanim odredbama tog zakona – ako je to predviđeno samoupravnim opštim aktom društveno pravnog lica i na osnovu pismenog ugovora u skladu sa zakonom, kojim bi se uredilo otuđenje celog stana, korišćenje i veće popravke na stanu, sve u okviru programa rešavanja stambenih potreba radnika (član 3 i 4). Takav postupak sticanja susvojine na stanu na osnovu ulaganja ličnih sredstava pravnog prethodnika tužilje, uz obavezan pismeni ugovor, je izostao. Pravni prethodnik tužilje nije bio savesni držalac stana, zato što je državinu stekao tako što je po ovlašćenju poslodavca primio ključeve od prodavca u ime poslodavca - kupca stana, a znao je da nije vlasnik stana – za to nije imao pravni osnov. Prema tome, pravni prethodnik tužilje nije stekao svojinu na predmetnom stanu njegovim držanjem, po osnovu održaja, u smislu odredbe člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, niti je njegova pravna sledbenica, naslednica, od trenutka otvaranja nasleđa (15.07.2018. godine) savesni držalac stana više od 20 godina. Prema tome, ni tužilja nije stekla pravo svojine na predmetnom stanu održajem.

Prednje činjenice deo su utvrđenog činjeničnog stanja, pa navodi revidenta kojim iste činjenice pobija, nisu dozvoljeni revizijski razlozi u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Osim toga, revizijski navodi tužioca kojim ukazuje da nije bilo potrebe za veštačenjem i da je kupoprodajna cena za predmetnu nepokretnost isplaćena odnosno da je uplatama oca tužioca u tri navrata predmetni stan preplaćen, su žalbeni navodi na koje je drugostepeni sud odgovorio dajući jasne i temeljne razloge, pa se revident u smislu odredbe člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku u tom delu upućuje na obrazloženje drugostepene odluke.

Vrhovni sud prihvata razloge iznete u pravnosnažnoj drugostepenoj presudi za odbijanje tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora i aneksa, o čemu je odlučeno u drugom stavu izreke prvostepene presude, pa se revident u smislu odredbe člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku upućuje na obrazloženje nižestepenih sudova, bez potrebe za detaljnijim obrazlaganjem odluke.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog Mipro DOO Đevđelija za naknadu troškova odgovora na reviziju, primenom odredbe člana 154. stav 1. ZPP, jer ti nisu bili potrebni za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković