Prvotuženi je podneo odgovor na reviziju, kojim je osporio revizijske navode tužioca i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Tražio je naknadu za sastav odgovora na reviziju i takse za odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. ZPP („Sl.glasnik RS“, br.72/11...18/20) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ne stoje navodi revizije o bitnim povredama odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom u smislu odredbe člana 374. stav 1. ZPP. Navodima revizije da je drugostepena protivrečna sama sebi, ukazuje se na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, što prema odredbi člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku ne može biti revizijski razlog, a u smislu odredaba člana 407. Zakona o parničnom postupku nedozvoljeni su i revizijski navodi u vezi ocene dokaza, jer se pobija pravilnost ocene dokaza od strane prvostepenog suda i utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, tužilac kao zakupac i prvotuženi kao zakupodavac su dana 10.01.2014. godine zaključili Ugovor o zakupu poslovnog objekta (rudnika i flotacije) i zakupu rudarske proizvodnje, na osnovu koga je prvotuženi dao u zakup tužiocu nepokretnosti - Rudnik Lece i flotaciju za preradu rude, koji se nalaze na teritorije Opštine Medveđa, kao i celokupnu eksploataciju – proizvodnju iz rudnika. Ugovor je zaključen na period od 12 godina. Ugovorne strane su se odrekle prava na jednostrani raskid, shodno članu 7. Ugovora, dok je članom 9. Ugovora postignut sporazum da ukoliko krivicom zakupodavca dođe do raskida ugovora pre isteka ugovorenog roka, zakupodavac je u obavezi da zakupcu isplati ugovornu kaznu u iznosu od po 2.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate, za svaku godinu koja je preostala od momenta eventualnog raskida ugovora pa do redovnog isteka ugovora, odnosno do 10.01.2026. godine. Dopisom od 15.04.2015. godine, prvotuženi je obavestio tužioca da smatra da je ugovor o zakupu ništav jer ne sadrži iznos zakupnine kao obavezni element ugovora o zakupu, a u protivnom da je došlo do prestanka ugovornog odnosa zbog neispunjavanja ugovornih obaveza od strane zakupca. Nakon toga, prvotuženi je dana 05.05.2015. godine zaključio sa Privrednim društvom Lifestone Capital ltd, UAE, ugovor o upravljanju rudnikom na osnovu koga je navedeno privredno društvo preuzelo obavezu upravljanja i finansiranja rudnika. Ugovorom o prenosu prava i obaveza po ugovoru o upravljanju, koji je dana 12.05.2015 godine zaključen između Lifestone Capital ltd, UAE i drugotuženog L.C. Lece DOO Beograd, drugotuženi je stupio na mesto Lifestone Capital ltd, UAE po pitanju svih prava, obaveze i odgovornosti iz prethodno zaključenog ugovora o upravljanju. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđeno je da tužilac nije ispunio obaveze iz ugovora o zakupu koje se odnose na isplatu zarade zaposlenima i finansiranje troškova proizvodnje, te da zarade zaposlenima nisu izmirene u 2014. i 2015. godini, kao i da nisu izmirene ni obaveze koje su nastale u periodu od 10.01.2014. godine do 05.05.2015. godine jer je primarni dug prema dobavljačima povećan za 162.815.389,15 dinara bez obračunatog PDV-a. Nad prvotuženim je dana 30.05.2017. godine otvoren postupak stečaja, a tužilac u stečajnom postupku nije podneo prijavu potraživanja.

Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 4.000.000 evra, koji iznos tužilac potražuje solidarno od tuženih pozivom na odredbu člana 9. Ugovora o zakupu od 10.01.2014. godine kojim je ugovorena isplata ugovorne kaznu u iznosu od po 2.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate, za svaku godinu koja je preostala od momenta eventualnog raskida ugovora pa do redovnog isteka ugovora, odnosno za period od 05. maja 2015. godine do 05. maja 2017. godine.

Na temelju utvrđenih činjenica, prvostepeni sud nalazi da s obzirom da tužilac nije podneo prijavu potraživanja, nema ni uput na parnicu za utvrđenje eventualno osporenog potraživanja prema prvotuženom kao stečajnom dužniku, pa je predmetna tužba protiv prvotuženog nedozvoljena, s obzirom da se radi o naplati potraživanja koja su nastala pre otvaranja postupka stečaja i čiju naplatu tužilac može da ostvari isključivo u stečajnom postupku. Odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na drugotuženog, prvostepeni sud nalazi da je isti neosnovan, s obzirom da drugotuženi nije ugovorna strana u ugovoru na čijim odredbama tužilac zasniva tužbu, i ne može imati bilo kakvu obavezu po osnovu ugovora o zakupu koji je zaključen između tužioca i prvotuženog, pa ni obavezu iz člana 9. Ugovora koja se odnosi na isplatu ugovorne kazne. Posebno, prvostepeni sud utvrđuje da na strani tužioca nije nastala šteta, pa se i nije dalje bavio pitanjem eventualne odgovornosti drugotuženog koja bi mogla proizići iz zaključenih ugovora o upravljanju i ugovora o prenosu prava i obaveza po ugovoru o upravljanju.

Drugostepeni sud odbija žalbu tužioca i potvrđuje prvostepenu presudu prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda. Ističe da tužilac u konkretnom slučaju nije dokazao da je podneo prijavu u stečajnom postupku, te da se podnošenje tužbe parničnom sudu ne može upodobiti podnošenju prijave potraživanja sudu u stečajnom postupku, imajući u vidu da se radi o naplati potraživanja koje je nastalo pre otvaranja stečaja i koje može da se ostvari isključivo kroz kolektivno namirenje svih poverilaca u stečajnom postupku, sledom čega je tužba nedozvoljena. U pogledu odgovornosti drugotuženog, stav je drugostepenog suda da drugotuženi nije pasivno legitimisan za naknadu štete tužiocu, imajući u vidu da u postupanju drugotuženog ne postoji protivpravnost, niti postoji uzročno-posledična veza između eventualno pretrpljene štete tužioca, koju tokom postupka nije ni dokazao, i postupanja drugotuženog. Ovo posebno imajući u vidu da drugotuženi nije ugovorna strana iz Ugovora od 10.01.2014. godine, niti je zaključenjem Ugovora od 05.05.2015. godine između prvotuženog i Privrednog društva Lifestone Capital ltd, UAE došlo do prenosa obaveze prvotuženog prema tužiocu na navedeno privredno društvo, pa samim tim ni naknadno na drugotuženog.

Revident osporava primenu materijalnog prava nižestepenih sudova, navodima da prilikom ocene postojanja ugovornog odnosa sudovi nisu primenili odredbu člana 126. stav 2. ZOO, koja nalaže da poverilac mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje ako želi raskinuti ugovor, te da konkretni ugovor o zakupu od 10.01.2014. godine nije nikada raskinut u skladu sa zakonom niti postoji zakonom propisan razlog ništavosti, posebno uz primenu pravila iz člana 131. Zakona o obligacionim odnosima, da se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze. Revident ističe i da stečajni upravnik nije otkazao predmetni ugovor nakon otvaranja postupka stečaja nad tuženim, te da stoga tužilac kao saugovarač stečajnog dužnika svoja prava koja su nastala posle otvaranja stečajnog postupka može da ostvaruje kondemnatornom tužbom jer su time utužene obaveze stečajne mase. Navedeno je i da je radnjom stečajnog upravnika onemogućen tužilac u ostvarivanju prava da ekonomski iskorišćava zakupljenu nepokretnost, čime je nastala obaveza naknade štete tužiocu, odnosno obaveza isplate ugovorene kazne za period od 30.05.2017. godine do 23.01.2020. godine, kao dana zaključivanja rasprave pred drugostepenim sudom, koja očigledno prevazilazi visinu tužbenog zahteva. Usled toga, po nalaženju revidenta sud je imao zakonski osnov i procesno ovlašćenje da usvoji tužbeni zahtev za isplatu potraživanja od stečajnog dužnika. Revizijom se ističe da pasivna legitimacija drugotuženog ima osnov pre svega u pravilu o pristupanju dugu u slučaju primanja neke imovinske celine, imajući u vidu da je na privredno društvo Lifestone Capital ltd, UAE, a zatim na drugotuženog prešla imovinska celina, pa je na opisani način drugotuženi pristupio dugu prvotuženog, kao i u pravilima o solidarnoj odgovornosti više lica za istu štetu iz člana 206. ZOO, imajući u vidu da su drugotuženi i njegov pravni prethodnik prouzrokovali štetu tužiocu zajedno sa prvotuženim, ili su pomogli prvotuženom da prouzrokuje štetu tužiocu, čime su onemogućili tužioca u ostvarivanju prava.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi revizije nisu osnovani. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe Zakona o stečaju o preduslovu za vođenje parnice protiv privrednog društva u stečaju, prvotuženog, te pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženi kao neosnovan.

Revizijski sud prihvata razloge nižestepenih sudova u pogledu pravnog puta tužioca da ostvari pravo na naknadu eventualne štete pričinjene od strane prvotuženog, privrednog društva u stečaju, ili na ugovornu kaznu kao obligaciju prvotuženog. Zakon o stečaju ("Službeni glasnik RS" br. 104/2009....83/2014) propisuje da poverilac podnosi prijavu potraživanja nadležnom sudu u pisanom obliku (član 111.), poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje se na parnicu koju može da pokrene u propisanom roku, a poverilac koji nije pokrenuo parnicu u propisanom roku, gubi to pravo i svojstvo stečajnog poverioca za osporeno potraživanje (član 117.). Dakle, navedeno predstavlja procesnu pretpostavku za vođenje parnice, a ako procesna pretpostavka nije ispunjena tužba se odbacuje kao nedozvoljena. Stoga je pravilno odbačena tužba u odnosu na prvotuženog, kao nedozvoljena, a revizijski navodi tužioca da prilikom ocene postojanja ugovornog odnosa sudovi nisu primenili odredbu člana 126. stav 2. ZOO, i da konkretni ugovor o zakupu od 10.01.2014. godine nije nikada raskinut u skladu sa zakonom niti postoji zakonom propisan razlog ništavosti, se kod okolnosti nedostatka procesne pretpostavke za vođenje spora ispostavljaju irelevantnim i bespredmetnim. Tvrdnja revidenta da je ugovor na snazi i time obaveza iz ugovora jeste obaveza stečajne mase – ne stoji. Osnov tužbenog zahteva prema prvotuženom je u ugovoru koji je nastao i raskinut jednostranom izjavom prvotuženog pre otvaranja stečajnog postupka, iz čega sledi pravilnost napred iznetog zaključka o obavezi prijavljivanja potraživanja prema stečajnom dužniku i upućivanja na parnicu kao pretpostavke za njeno vođenje. U pogledu obaveza stečajne mase postoji poseban pravni režim, koji se imajući u vidu činjenični i pravni osnov tužbe, ne može primeniti u konkretnom slučaju jer za njega nisu ispunjeni zakonski uslovi.

Pravilna je i odluka o odbijanju tužbenog zahteva u odnosu na drugotuženog iz razloga nedostatka pasivne legitimacije, imajući u vidu da drugotuženi nije bio u ugovornom odnosu sa tužiocem, a da je predmet tužbenog zahteva naknada štete proistekla iz ugovornog odnosa kome drugotuženi nije učesnik. Takođe, da bi postojala odgovornost na strani drugotuženog za eventualno nastalu štetu po tužioca, potrebno je da tužilac dokaže postojanje štete, a zatim odgovornost drugotuženog za njen nastanak, odnosno uzročno-posledičnu vezu između radnji drugotuženog, odnosno propuštanja i same štete, sve u smislu odredaba člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, što je u konkretnom slučaju izostalo. Kod navedenih okolnosti bez uticaja su i navodi revidenta da se radilo o pristupanju dugu od strane drugotuženog, a predmet zaključenih ugovora o upravljanju i ugovora o prenosu prava i obaveza ugovoru o upravljanju svakako nisu bile obaveze prvotuženog po osnovu zaključenog ugovora o zakupu.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP, i to s obzirom da tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, a troškovi prvotuženog nisu potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić