U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA DOO ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Petrović, advokat u ..., protiv tuženog BB, preduzetnika izvršitelja iz ..., čiji je punomoćnik Nevenka Savić, advokat u ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 31.182.463,13 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 731/19 od 03.06.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 04.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 731/19 od 03.06.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Valjevu P 236/18 od 15.11.2018. godine stavom I izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 23.272.572,69 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.10.2016. godine pa do isplate. Stavom II izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime izmakle dobiti isplati iznos od 339.000,00 dinara mesečno, za svaki mesec počevši od 01.01.2015. godine pa sve do momenta konačne isplate, uvećane za iznos zakonske zatezne kamate obračunate od momenta tužbe pa sve do momenta konačne isplate celokupnog iznosa. Stavom III izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade štete po osnovu troškova izvršnog postupka i nagrade izvršitelju koju je tuženi nezakonito sprovodio pod Iiv br.2955/2013, isplati iznos od 790.890,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.10.2016. godine pa do isplate. Stavom IV izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade parničnih troškova plati iznos od 496.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 731/19 od 03.06.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Revizijom tužilac pobija drugostepenu presudu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...,18/20), i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku na koju ukazuje revident, nije propisana kao revizijski razlog odredbom člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je pravilno ispitao prvostepenu presudu u granicama žalbenih razloga u smislu 396. stav 1. istog Zakona p parničnom postupku, ocenio sve relevantne žalbene navode i dao jasne razloge za donetu odluku. S tim u vezi, neosnovan je i revizijski navod da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 2. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete za koju tužilac tvrdi da mu je tokom sprovođenja izvršenja nad imovinom tužioca, prouzrokovao tuženi u visini od 23.272.572,69 dinara, što je razlika, između tržšine vrednosti, po tvrdnji tužioca nezakonito prodate imovine tužioca (33.246.532,97 dinara) i ostvarene kupoprodajne cene (9.973.960,28 dinara). Predmetnim tužbenim zahtevom tužilac potražuje i izmaklu korist u vidu zakupnine koju više ne ubira zbog sprovedene prodaje njegovih nepokretnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, po predlogu izvršnog poverioca Banca Intesa AD Beograd protiv izvršnog dužnika AA DOO ..., ovde tužioca i VV, Privredni sud u Valjevu je 14.02.2013. godine doneo rešenje o izvršenju Iv 281/2013. Dana 10.09.2013. godine tuženi je kao izvršitelj doneo zaključak o sprovođenju izvršenja Iv 2955/2013, te su na drugoj javnoj prodaji održanoj 22.10.2014. godine nepokretnosti koje su bile u vlasništvu tužioca prodate po početnoj ceni koja je iznosila 30% od procenjene vrednosti. Iz sadržine rešenja Privrednog suda u Valjevu Ion br.4/14 od 22.01.2015. godine, utvrđeno je da su radnjama i odlukama javnog izvršitelja učinjene nepravilnosti, i to da izvršitelj nikada nije doneo zaključak o utvrđenju vrednosti prodatih nepokretnosti, već postoji samo zapisnik o popisu i proceni; izvršitelj je zaključcima od 09.09.2014. godine i 02.10.2014. godine odredio „prvu neposrednu javnu prodaju putem usmenog nadmetanja nepokretnosti“, što je pogrešno i dovodi u zabludu potencijalne učesnike, budući da se prodaja vrši ili putem usmenog javnog nadmetanja ili neposredno pogodbom; u navedenim zaključcima navedeno je da učešće u javnom nadmetanju imaju sva fizička i pravna lica koja pre početka nadmetanja na namenski račun izvršitelja uplate jemstvo u iznosu od 10% od utvrđene vrednosti nepokretnosti i dokaz o uplati prilože izvršitelju na uvid pre početka nadmetanja, a da ovako navedeni iznos jemstva nije određen, već je ostao odrediv, dok je izvršitelj morao tačno izračunati njegovu visinu; na ročištu za prvu prodaju nigde nije konstatovao da je izvršio uvid u namenski račun i utvrdio da nije bilo uplate jemstva, dok je na drugoj prodaji uplatu jemstva primio na ruke, iako je u zaključku naveo da se uplate vrše pre početka nadmetanja na namenski račun izvršitelja; zapisnikom od 02.10.2014. godine se ne konstatuje da li su ispunjeni uslovi za prodaju ili nisu, i ako nisu zbog čega; zapisnikom od 22.10.2014. godine se ne konstatuje da li je iko uplatio jemstvo, ali je naznačeno da je izvršitelj pre početka licitacije primio uplatu jemstva u iznosu od 3.370.000,00 dinara i da je izdao priznanicu na ime GG iz ..., a da se za učesnika na licitaciji prijavio DD iz ...; nadmetanje je sprovedeno suprotno članu 128. Zakona o izvršenju i obezbeđenju jer ni za jednu nepokretnost nije objavljena sledeća cena koja je morala biti viša za 5% od prethodne. Dalje je utvrđeno da su nepokretnosti prodate za ukupnu cenu od 9.973.960,28 dinara. Tržišna vrednost spornih nepokretnosti nije utvrđena u postupku izvršenja od strane izvršitelja, dok je u ovom parničnom postupku od strane tužioca i tuženog učinjeno nespornim da je tržišna vrednost nepokretnosti ona koja je određena u nalazu i mišljenju Biroa za projektovanje „Prijem projekata“ u iznosu od 33.246.532,97 dinara, koji je iznos naveden kao procenjena vrednost nepokretnosti, koja je procena vršena u 2012. godini za potrebe dobijanja kredita.

Iz ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi naknadi štetu, nalazeći da u toku postupka nije utvrđeno da je tuženi zbog nepravilnosti koje su određene rešenjem Privrednog suda u Valjevu, oštetio tužioca. U toku postupka tužilac je učinio nespornim da je tržišna vrednost svih prodatih nepokretnosti 33.246.532,97 dinara, koja je utvrđena od strane Biroa za projektovanje „Prim projekt“ iz Šapca, za potrebe kredita, nepokretnosti tužioca prodate su znatno ispod njihove tržišne vrednosti i to po ceni od 30% na drugoj javnoj prodaji. Prema nalaženju sudova navedena prodaja je bila u skladu sa pravilima tada važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nije bilo zainteresovanih kupaca koji bi ponudili veću cenu, te se postupanje tuženog ne može smatrati nanošenjem štete tužiocu. Nepokretnosti bi se prodale po istoj ceni čak i da je izvršitelj sproveo izvršenje bez uočenih nepravilnosti, a one nisu za posledicu imale nastanak štete za tužioca. Tužilac nije dokazao da bi se nepokretnosti prodale po višoj ceni od one koja je ostvarena i da bi razlika u ceni predstavljala štetu koju tužilac trpi.

Zaključak je sudova da tužilac nema pravo ni na izmaklu korist u vidu neostvarenih zakupnina od prodatih nepokretnosti, s obzirom da je svojinu i državinu nad istim izgubio po valjanom pravnom osnovu, pravnosnažnom rešenju o izvršenju Privrednog suda u Valjevu Iv 281/2013 od 14.02.2013. godine.

Tužilac u reviziji osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova. Ističe da je tuženi svojevoljno, suprotno zakonu odlučio da ne sprovede javno nadmetanje, da je omogućio kupcima da početna cena ostane i konačna prodajna cena, jer da je tuženi isticao novu cenu višu za 5% time bi javno nadmetanje u stvari tek počelo i to bi dovelo do povećanja ponuđenih iznosa, kao i postignute najviše cene, te da je navedenim nepravilnostima tuženi direktno uticao da se nepokretnosti prodaju po početnim cenama, čime je naneo štetu tužiocu. Ističe da je sud prilikom izvođenja zaključka da tužilac nema pravo na izgubljenu dobit zanemario činjenicu da je po pravnom osnovu po kome su prodate predmetne nepokretnosti, postupak sproveden na nezakonit način, zbog niza nepravilnosti koje su učinjene.

Navodi revidenta nisu osnovani.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Za postojanje obaveze na naknadu štete, kako je to definisano odredbom člana 154. stav 1.Zakona o obligacionim odnosima, potrebno je da postoje: šteta na strani oštećenog, nedopuštena (protivpravna) radnja ili propuštanje krivicom štetnika, i postojanje uzročne veze između protivpravne radnje ili propuštanja i nastale štete. Prema odredbi člana 155. istog zakona, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), dok je po odredbi člana 189. stav 3. istog zakona, izmakla korist na čiju naknadu bi oštećeni mogao imati pravo, dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da su postojale brojne nepravilnosti učinjene od strane tuženog kao izvršioca, u postupku sprovođenja prinudnog izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja prema tužiocu kao izvršnom dužniku, koje su nepravilnosti utvrđene rešenjem Ion. br.4714 od 22.01.2015. godine. Međutim, utvrđene nepravilnosti nisu imale za posledicu nastanak štete kako tužilac tvrdi. Ovo zato što je postojao punovažan pravni osnov za sprovođenje izvršenja prodajom predmetnih nepokretnosti tuženog, kao imovinom izvršnog dužnika, radi namirenja iz ostvarene cene u korist izvršnog poverioca. Dalje, cena koja je ostvarena u tako sprovednom postupku od strane tuženog, nije manja od one koja bi se ostvarila i u perfektno, bez uočenih nepravilnosti sprovedenom postupku izvršenja, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud, s obzirom da je postignuta cena saglasno odredbama člana 97. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a procenjenu vrednost nepokretnosti koju je tuženi označio u sprovođenju postupka tužilac u ovom postupku nije sporio. Zbog ovoga nije od značaja što tuženi nije doneo odluku, u formi zaključka o utvrđenju vrednosti prodatih nepokretnosti, već samo zapisnik o popisu i proceni. Pri tome nije bilo zainteresovanih kupaca, koji bi na javnoj prodaji ponudili veću cenu, što je bitna okolnost prema kojoj nije od značaja za postignutu cenu što tuženi nije objavio sledeću cenu, radi nadmetanja kupaca. Zato je zaključak, da u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je propustima tuženog pretrpeo štetu, niti da bi bila postignuta prodajna cena u određenom, a posebno u traženom iznosu da je prodaja sprovedena bez uočenih nepravilnosti, činjenično i pravno utemeljen.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca na ime naknade štete u vidu izmakle koristi. Po navodima tužioca, štetu je pretrpeo u vidu neostvarenih zakupnina od nepokretnosti koje su prodate. Tužilac je svojinu i državinu na nepokretnostima izgubio po valjanom pravnom osnovu, a to je pravnosnažno rešenje o izvršenju Privrednog suda u Valjevu Iv 281/2013 od 14.02.2013. godine. Tačno je da su pojedine radnje izvršitelja bile nezakonite, ali to nije dovelo u pitanje zakonitost samog rešenja o izvršenju, s obzirom da je isto pravnosnažno, i kao takvo deo pravnog poretka. Stoga se umanjenje u imovini izvršnog dužnika ne može smatrati štetom na imovini izvršnog dužnika, jer u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, ne postoji protivpravnost postupanja. Svakako da tužilac ne bi mogao da ostvari prihode od imovine koja je predmet prinudnog izvršenja u sudskom postupku.

Iz navedenog sledi da tužilac nema pravo u odnosu na tuženog na traženu naknadu štete u smislu odredaba čl.154., 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić