U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Jelene Borovac, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA, čiji je punomoćnik Jelena Pavlović, advokat iz ..., protiv tuženog BB, koga zastupa punomoćnik Vlada Kezić, advokat iz ..., radi utvrđenja, činidbe i isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv odluke iz stava I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 505/16 od 22.02.2018, u delu kojim je potvrđena delimična presuda Privrednog suda u Beogradu P 4078/2015 od 25.04.2016. godine u stavu drugom, trećem i petom izreke, u sednici veća održanoj dana 16.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

I ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv odluke iz stava I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 505/16 od 22.02.2018, u delu kojim je potvrđena delimična presuda Privrednog suda u Beogradu P 4078/2015 od 25.04.2016. godine u stavu petom njene izreke.

II DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca, pa se PREINAČUJE odluka iz stava I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 505/16 od 22.02.2018, u delu kojim je potvrđena delimična presuda Privrednog suda u Beogradu P 4078/2015 od 25.04.2016. godine u stavu drugom i trećem njene izreke i presuđuje:

UTVRĐUJE SE da tuženi nema pravo da realizuje menicu tužioca br. .. .

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu preda menicu br. .., u roku od osam dana od pravnosnažnosti presude.

III OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.012.500,00 dinara na ime naknade troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Privrednog suda u Beogradu P 4078/2015 od 21.04.2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da povuče od dalje realizacije kod Narodne banke Srbije- Odeljenja za platni promet i to kod ,,VV bank“ kao nosioca platnog prometa, menicu br. .. i istu preda tužiocu. U stavu drugom izreke, odbijen je zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu preda menicu .. . Trećim stavom izreke, odbijen je zahtev tužioca da se utvrdi da tuženi nema pravo da realizuje menicu tužioca .. . U četvrtom stavu izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 4.285.808,77 dinara, sa zateznom kamatom počev od 28.01.2016. godine. U petom stavu izreke, odbijen je zahtev tužioca da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. Ugovora broj ..od 08.05.2013. godine, koja glasi: ,,U slučaju da se steknu uslovi iz člana 5. Ovog Ugovora, GG se obavezuje da BB nadoknadi dosadašnje troškove lizinga uvećane za iznos od 70.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, uvećano za iznos PDV-a“.

Privredni apelacioni sud, kao drugostepeni, presudom Pž 5050/16 od 22.02.2018. godine, u stavu I izreke, odbija kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđuje navedenu delimičnu presudu u njenom stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke. U stavu II izreke drugostepene presude, ukinuta je prvostepena delimična presuda u njenom stavu četvrtom izreke i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv odluke iz stava I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 505/16 od 22.02.2018, u delu kojim je potvrđena delimična presuda Privrednog suda u Beogradu P 4078/2015 od 25.04.2016. godine u stavu drugom, trećem i petom izreke, tužilac izjavljuje reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i našao da revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pozivanje revidenta na pogrešno utvrđeno činjenično stanje u konkretnom slučaju ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog, u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, u svojstvu isporučioca, tuženom, kao korisniku lizinga, predao bager koji ne odgovara ugovorenim karakteristikama. Ugovorom br. ..od 08.05.2013. godine, zaključenim između tužioca i tuženog, konstatovano je da je tužilac greškom isporučio drugi bager marke ..., godina proizvodnje 2007, umesto traženog bagera istovetne marke. Konstatovano je i da tuženi privremeno prihvata isporuku pogrešnog bagera i pristaje da sa lizing kućom zaključi ugovor o lizingu. Obaveza je tužioca, predviđena članom 3. ugovora, da u roku od četiri meseca isporuči drugi bager marke ..., istih oznaka i godišta i istom cenom, ali sa manjim brojem radnih sati, a tuženi će pogrešno isporučeni bager staviti na raspolaganje lizing kući. Prema članu 4. ugovora, dogovoreno je da će tužilac isporučiti drugi bager nakon pismene saglasnosti tuženog. Članom 5. ugovora, parnične stranke su se sporazumele da u slučaju da tužilac ne ispuni u roku svoju obavezu predaje drugog bagera, tuženi stiče pravo da pogrešno isporučeni bager vrati lizing kući. U skladu sa odredbom člana 6. ugovora, predviđeno je da u slučaju da se steknu uslovi iz člana 5. tog ugovora i tužilac ne ispuni svoju obavezu iz člana 3., obaveza je tužioca da tuženom nadoknadi sve dosadašnje troškove lizinga uvećane za iznos od 70.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, uvećane za iznos PDV-a. Članom 7. ugovora, dogovoreno je da će tužilac, radi obezbeđenja ispunjenja svoje obaveze plaćanja novčanog iznosa iz člana 6. ugovora, predati tuženom dve registrovane solo menice, i to ... i ... sa meničnim ovlašćenjima. Tuženi je, potom, sa lizing kućom zaključio ugovor o finansijskom lizingu čiji je predmet lizinga pogrešno isporučeni bager od strane tužioca, kao isporučioca. Navedeni ugovor o lizingu je realizovan, tako što je tuženi platio lizing kući iznos od 11.575.182,46 dinara. Pored toga, dopisom od 08.09.2014. godine, tuženi je pozvao tužioca da izvrši svoju obavezu predaje naručenog drugog bagera ugovorenu članom 3. pomenutog ugovora od 08.05.2013. godine. Tužilac je odgovorio na način što je učinio nespornim da nije ispunio predmetnu obavezu i predložio da tuženi vrati prvobitno isporučeni bager, a da cena novoisporučenog bagera bude umanjena za cenu prvobitno isporučenog bagera. Tuženi je dopisom od 23.06.2015. godine obavestio tužioca o puštanju menica na realizaciju u skladu sa članovima 6. I 7. navedenog ugovora i da mu predmeni bager stavlja na raspolaganje, jer je isti u celosti plaćen lizing kući.

Na temelju ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud delimičnom presudom odbija tužbeni zahtev za utvrđenje da tužilac nema pravo na realizaciju menice ... i da istu vrati tužiocu. Stanovište je suda da je tuženi njen zakoniti imalac, u skladu sa članom 7. Ugovora od 08.05.2013. godine i da su ispunjeni uslovi za njenu ralizaciju, shodno članu 6. istog ugovora. S druge strane, ocenjen je neosnovanim i zahtev tužioca da se utvrdi ništavom odredba člana 6. Ugovora od 08.05.2013. godine, kojom je ugovoreno da u slučaju da se steknu uslovi iz člana 5. ugovora i da tužilac ne ispuni svoju obavezu iz člana 3., tužilac će biti u obavezi da tuženom nadoknadi sve dosadašnje troškove lizinga, uvećane za iznos od 70.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, uvećane za iznos PDV- a. Zaključak je prvostepenog suda da dogovaranje ugovorne kazne nije protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Drugostepeni sud prihvata zauzeto stanovište prvostepenog suda kao pravilno i odbija žalbu tužioca u navedenom delu.

Razmatrajući osnovanost revizijskih navoda, Vrhovni kasacioni sud, kao revizijski, staje na stanovište da je drugostepeni sud svoju odluku u pogledu neispunjenosti zakonskih uslova za utvrđenje ništavosti odredbe člana 6. predmetnog ugovora od 08.05.2013, zasnovao na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, u stavu 1, propisano je da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakonom u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Članom 270. stav 1. istog zakona, propisano je da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). Stavom 3. istog člana, predviđeno je da ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze.

Sledeći navedeni normativni okvir, proističe da je dogovaranje ugovorne kazne zakonom dozvoljeno. Kao akcesorna obaveza po svojoj prirodi, ona u funkcionalnom smislu predstavlja važan faktor ugovorne discipline strana ugovornica. Drugim rečima, služi garantovanju ispunjenja nenovčane obaveze dužnika u obligacionom odnosu. Za ispunjenje novčanih obaveza predviđanje ugovorne kazne nije dozvoljeno.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su u članu 6. Ugovora od 08.05.2013. godine, dogovorile da za slučaj nastupanja uslova iz člana 5. predmetnog ugovora i neispunjenja obaveze predaje stvari u skladu sa ugovorenim uslovima iz člana 3., tužilac će biti obveznik nadoknade plaćenih troškova lizinga tuženom, uvećane za dogovoreni iznos od 70.000 evra. Tumačenjem sadržine navedene ugovorne odredbe proizlazi da su parnične stranke predvideli ugovornu kaznu za slučaj nastupanja uslova iz člana 5. i neispunjenja obaveze tužioca iz člana 3. ugovora. Imajući u vidu da je ugovorena za slučaj nastupanja ugovorenih uslova i neispunjenja nenovčanih obaveza, ista je u potpunosti u skladu sa odredbom člana 270. stav 1. tačka 3. Zakona o obligacionim odnosima.

U tom smislu, nasuprot navodima revidenta, ugovorna kazna predviđena članom 6. predmetnog ugovora, nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku, niti dobrim običajima. Kao takva ne može biti ni ništava u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno nižestepeni sudovi zaključuju.

Vodeći se iznetim, revizijski sud je, na osnovu odredbe člana 414 Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu I izreke.

Međutim, ceneći osnovanost revizijskih navoda povodom zahteva tužioca za utvrđenje nepostojanja prava tuženog na realizaciju menice br. .. i njegove obaveze da istu vrati tužiocu, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je odluka drugostepenog suda u tom delu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iskazanom voljom ugovornih strana u okviru Ugovora od 08.05.2013. godine, bila je predviđena obaveza tužioca da u roku od četiri meseca od zaključenja ugovora preda tuženom naručeni bager, umesto pogrešno isporučenog (član 3. Ugovora). Ukoliko tužilac ne ispuni obavezu iz člana 3. ugovora, tuženi je imao pravo da pogrešno isporučeni bager vrati lizing kući (član 5. Ugovora). Nadalje je predviđeno da u slučaju ispunjenja uslova iz člana 5. ugovora i neipunjenja obaveze iz člana 3. ugovora, tuženi stiče pravo na aktiviranje ugovorne kazne u vidu obaveze tužioca da nadoknadi plaćene troškove lizinga tuženom, uvećane za novčani iznos od 70.000 evra, sve sa PDV-om (član 6. Ugovora). Za obezbeđenje ispunjenja obaveza tužioca iz člana 6. ugovora, dogovorena je predaja menica ... i ... .

Tumačenjem manifestacije saglasnih izjava volja parničnih stranaka sledi da je nastupanje obaveze tužioca na isplatu ugovorne kazne iz člana 6. ugovora, podrazumevalo prethodno ispunjenje uslova predviđenog članom 5. ugovora, a koji se realizuje kroz činjenje tuženog u vidu predaje pogrešno isporučenog bagera lizing kući. Međutim, navedeni uslov iz odredbe člana 5. nije ispunjen. Tuženi nije po isteku roka za ispunjenje obaveze predaje bagera po naručenim karakteristima izvršio vraćanje pogrešno isporučenog bagera lizing kući. Neizvršenjem navedene obaveze tuženog, već prihvatanjem da se sa lizing kućom zaključi ugovor o lizingu povodom pogrešno isporučenog bagera, kao predmeta lizinga, a potom i ispunjenjem svih ugovornih obaveza po zaključenom ugovoru o lizingu sa lizing kućom, proistekle su pravne posledice zamene ispunjenja iz odredbe člana 308. Zakona o obligacionim odnosima. Nastupanjem navedenih posledica proističe da je tužilac izvršenom predajom pogrešnog bagera u celosti ispunio svoju ugovornu obavezu prema tuženom. Shodno tome, prestala je i obaveza tužioca da menicama garantuje za ispunjenje prvobitnih obaveza predaje prvobitno naručenog bagera. Uz to, prestalo je i pravo tuženog da zadrži spornu menicu ..., kao i da zahteva njenu realizaciju.

Činjenica da je tuženi, po izvršenoj isplati lizing naknade lizing kući, stavio na raspolaganje pogrešno isporučeni bager tužiocu nije od uticaja na presuđenje. Ovo iz razloga što takva obaveza nije ugovorena među parničnim strankama, već je dogovorena obaveza bila da tuženi vrati navedeni bager lizing kući ukoliko tužilac ne isporuči bager sa ugovorenim karakteristikama u roku predviđenom članom 3. Ugovora od 08.05.2013. godine.

U skladu sa iznetim, osnovan je zahtev revidenta za utvrđenje da je prestalo pravo tuženog da zadrži menicu ... i da se tuženi obaveže da istu preda tužiocu. Zbog toga je Vrhovni kasacioni sud, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu II izreke.

Pri odlučivanju o troškovima tužioca nastalih u revizijskom postupku, Vrhovni kasacioni sud je pošao od toga da je u tom postupku tužilac ostvario polovičan uspeh.

Ukupno nastali troškovi tužioca u postupku revizije iznose 2.025.000,00 dinara, i to: za sastav revizije od strane advokata iznos od 75.000,00 dinara po AT, na ime sudske takse na reviziju iznos od 780.000,00 dinara, kao i na ime sudske takse na revizijsku odluku iznos od 1.170.000,00 dinara.

Srazmerno ostvarenom polovičnom uspehu u postupku po reviziji, tužiocu pripada iznos naknade troškova od 1.012.500,00 dinara.

U skladu sa navedenim, odlučeno je kao u stavu III izreke revizijske presude.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić