Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Drugostepenom presudom je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu novčanog potraživanja u iznosu od 74.987,76 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, na ime naknade za javno saopštavanje fonograma. Prema nalaženju drugostepenog suda ova naknada ima karakter povremenog potraživanja za koje se primenjuje rok zastarelosti od 3 godine iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, te je potraživanje tužioca zastarelo, jer je od dopelosti potraživanja naknade do podnošenja tužbe prošlo više od vremena potrebnog za zastarelost tog potraživanja. Zato je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U reviziji se ukazuje na drugačije odluke međutim, to nužno ne ukazuje na drugačiji pravni stav. Pobijanom presudom nije odstupljeno od sada važeće sudske prakse da naknada za javno saopštavanje fonograma ima prirodu povremenog potraživanja, te da se prigovor zastarelosti ceni primenom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga ne postoji potreba za odlučivanjem o izuzetnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse niti potreba za novim tumačenjem prava.

Sa iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredaba člana 410. u vezi sa članom 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se ne može izjaviti.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku, u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena. Odredbom člana 480. stav 2. Zakona propisano je da, ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku u privrednim sporovima shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona. U privrednim sporovima, sporovi male vrednosti, po članu 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba-predlog za izvršenje je podneta dana 16.10.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 74.987,76 dinara, što je protivvrednost ispod 30.000 evra. Kako se radi o sporu male vrednosti revizija tužioca nije dozvoljena.

Nema mesta ni primeni člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku koji propisuje da je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka. Radi se o sporu male vrednosti kada se navedena odredba ne primenjuje jer revizija nije dozvoljena zbog prirode spora po posebnim odredbama Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog i člana 413. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić