U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i Dragane Marinković, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA, preduzetnik iz ..., Samostalna ugostiteljsko-trgovinska radnja na veliko i malo AA, čiji je punomoćnik Biljana Anđelković, advokat u ..., protiv tuženog Banca Intesa AD Beograd, ul. Milentija Popovića br. 7B, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate, vrednost predmeta spora 2.500,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 3773/2021 od 18.11.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 28. aprila 2022. godine, doneo je

P R E S U D U

I DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 3773/2021 od 18.11.2021. godine.

II USVAJA SE revizija, PREINAČUJE SE presuda Privrednog apelacionog suda 5Pž 3773/2021 od 18.11.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu 14P 7596/2020 od 16.03.2021. godine i ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

III OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 37.500,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema pisanog prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 14P 7596/2020 od 16.03.2021. godine u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je odredba člana 3.5 Obaveznih elemenata ugovora o kreditu br. ... od 04.03.2016. godine, koji čine Prilog 1. ugovora o kreditu br. ... od 04.03.2016. godine, a koja glasi: „Naknada za obradu zahteva za korišćenje sredstava kredita. Korisnik kredita je obavezan da odmah po prijemu obračuna plati banci naknadu predviđenu važećom Tarifom naknada za usluge banke u iznosu od 1,00% od iznosa kredita određenog u tački 2.3 ovog Priloga, što ukupno iznosi 2.500,00 dinara“, apsolutno ništava i ne proizvodi pravno dejstvo. U stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.03.2016. godine do isplate. U stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati iznos od 31.704,30 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda 5Pž 3773/2021 od 18.11.2021. godine, u stavu prvom izreke, tačka 1), preinačena je prvostepena presuda i presuđeno tako da se odbija tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 3.5 Obaveznih elemenata ugovora o kreditu br. ... od 04.03.2016. godine, koji čine Prilog 1. ugovora o kreditu br. ... od 04.03.2016. godine čija je sadržina bliže navedena u izreci prvostepene presude. U tački 2) istog stava odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi isplati iznos od 2.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.03.2016. godine do isplate. U tački 3) obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 27.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao posebnu reviziju tužioca i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o zahtevima tužilaca za utvrđenje ništavosti ugovornih odredaba kojima su korisnici kredita obavezani da banci plate troškove obrade kreditnog zahteva i vraćanje tako naplaćenog iznosa po osnovu pravno neosnovanog obogaćenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju koje među parničnim strankama nije bilo sporno, tužilac i tuženi su zaključili Ugovor o kreditu od 04.03.2016. godine čiji sastavni deo čine Obavezni elementi ugovora o kreditu pod istim brojem i od istog datuma – Prilog br. 1, kojim ugovorom je banka tužiocu odobrila kredit u iznosu od 250.000,00 dinara. U članu 8. ugovora određene su naknade i troškovi, tako što je u tački 3.5 Priloga broj 1, predviđena naknada za obradu zahteva za korišćenje sredstava kredita, pa je tužilac kao korisnik kredita obavezan da odmah po prijemu obračuna plati banci naknadu predviđenu važećom Tarifom u visini od 1% od iznosa odobrenog kredita, što ukupno iznosi 2.500,00 dinara. Dalje je utvrđeno da je od tužioca naplaćena navedena naknada na dan potpisivanja ugovora, kao i da su prilikom potpisivanja ugovora tužiocu predati Plan otplate kredita i Obavezni elementi ugovora, koji nose isti datum kao i datum ugovora.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, polazeći od odredbe člana 46. i 47. Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o bankama i Odluke NBS-a o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku iz 2011. godine, prvostepeni sud je stao na stanovište da je tužbeni zahtev u celosti osnovan. Prvostepeni sud obrazlaže da tužena banka nije dokazala u smislu člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku da je u pogledu predmetnog ugovora o kreditu dostavila tužiocu ponudu u skladu sa članom 32. stav 1. ZOO i člana 12. citirane Odluke Narodne banke Srbije, koja treba da sadrži troškove kredita, visinu efektivne kamatne stope i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom perioda otplate kredita, vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita i da li su fiksni ili promenljivi. Dalje se obrazlaže da je dostavljanje ovakve ponude izričito propisano u članu 12. Odluke NBS, a upravo radi toga da bi korisnik kredita u predugovornoj fazi bio upoznat na jasan i nedvosmislen način sa svim naknadama i troškovima, pa i sa spornom naknadom za obradu zahteva za korišćenje sredstava kredita. Prvostepeni sud smatra da se Obavezni element ugovora o kreditu i Plan otplate kredita ne mogu smatrati ponudom budući da su tužiocu dostavljeni prilikom zaključenja ugovora o kreditu i kao takvi se ne mogu smatrati ponudom iz člana 32. stav 1. ZOO-a i člana 12. Odluke NBS.

Iz navedenih razloga prvostepeni sud je utvrdio ništavost sporne ugovorne odredbe i obavezao tuženog da tužiocu isplati novčani iznos od 2.500,00 dinara.

Privredni apelacioni sud ne prihvata materijalnopravne zaključke prvostepenog suda. Prema stanovištu drugostepenog suda, pogrešno je prvostepeni sud primenio pravilo o teretu dokazivanja kada je zaključio da tužena banka nije dokazala da je pre zaključenja ugovora o kreditu tužiocu, kao korisniku kredita, uručila ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu predviđenom Odlukom Narodne banke Srbije iz 2011. godine. Drugostepeni sud polazi od Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, i to člana 17., i nalazi da je tužena banka korisniku kredita, ovde tužiocu, pružila informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima kredita tako što je tužiocu uručila Obavezne elemente ugovora o kreditu koje sadrže sve obavezne podatke predviđene pomenutom Odlukom Narodne banke Srbije. Navedeni obrazac sadrži sve što se od banke zahteva u cilju informisanja klijenta o svim naknadama i troškovima koje je dužan da snosi u postupku realizacije kredita, pa zaključuje da je tužena banka dokazala da je u predugovornoj fazi tužilac bio upoznat sa svim elementima njegovih obaveza, pa samim tim i sa obavezom predviđene osporenom odredbom ugovora.

Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužioca za utvrđenje ništavosti sporne ugovorne odredbe kojom je predviđena naplata troškova obrade kredita, i zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na plaćanje iznosa od 2.500,00 dinara na ime stečenog bez osnova.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno stanovište drugostepenog suda i nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je u drugostepenoj odluci pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, donetoj od strane Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ br 65/2011), bliže se uređuju uslovi, način i obračun efektivne kamatne stope, izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, kao i forma i sadržina obrazaca, plan otplate kredita, i pregleda obaveznih elemenata kredita. Odredbom člana 12. Odluke propisano je da je banka dužna da pre zaključenja ugovora o kreditu uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu priloga jedan ove odluke, gde je propisan izgled i sadržina Obrasca 1-b – osnovni podaci o kreditu, a koji obrazac se naziva ponuda i sadrži tačno propisane podatke. Pored navedenog, odredbom člana 13. stav 1. Odluke propisano je da je banka dužna i da uruči korisniku kredita, uz primerak zaključenog ugovora o kreditu, pregled obaveznih elemenata ugovora sačinjen na odgovarajućem obrascu priloga dva ove odluke, gde je propisan izgled i sadržina obrasca 1- b – OE kredita, pod nazivom obavezni elementi ugovora i on sadrži tačno propisane podatke. Imajući u vidu sadržinu citiranih materijalnopravnih odredbi kojima je uređeno postupanje banke u postupku zaključivanja ugovora i obaveštavanja klijenta o svim bitnim podacima od kojih zavisi ekonomski teret koji podnosi prilikom realizacije ugovora o kreditu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužena banka u konkretnom slučaju nije postupila u skladu sa citiranom Odlukom budući da tužiocu nije uručila ponudu propisanu na odgovarajućem obrascu 1-b, koji obrazac se i naziva ponuda. Ne mogu se prihvatiti zaključci drugostepenog suda da je uručenjem obrasca obavezni elementi ugovora (obrazac 1-b iz priloga dva citirane odluke), banka postupila u svemu u skladu sa imperativnim propisima, te da je na taj način tužilac na jasan i nedvosmislen način obaveštena o svojoj obavezi, uključujući i obavezi snošenja troškova, budući da je za ugovore nakon 2011. godine na osnovu izričite odredbe Odluke Narodne banke Srbije propisana obaveza banke da korisnicima kredita uručuje ponudu sastavljenu na posebnom obrascu. Stoga, pravilno je stanovište prvostepenog suda da tužena banka nije postupila u skladu sa odredbom člana 12. Odluke o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope, izgledu i sadržine obrazaca koji se uručuju korisniku, te da na taj način nije tužioca obavestila u predugovornoj fazi o svim troškovima koje je dužan da snosi u postupku realizacije kreditnog zahteva, što spornu ugovornu odredbu čini ništavom.

Pozivanje drugostepenog suda na Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, iako se odnosi na predmetnu materiju, ne predstavlja neposredan pravni izvor kojim se uređuju odnosi između klijenta i banke u postupku zaključenja ugovora o kreditu. Ovo iz razloga što se navedenom Odlukom NBS-a, na imperativan način uređuju način i uslovi pod kojima banka upoznaje klijenta sa svim bitnim podacima ugovora o kreditu, uključujući i troškove obrade kreditnog zahteva, te stoga predstavlja primarni normativni okvir za ocenu punovažnosti ugovornih odredbi sa aspekta poštovanja pravila i procedura propisanih ovom Odlukom, što podrazumeva i pitanje uručenja ponude i njene sadržine.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, zbog čega je doneo pogrešnu odluku kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu nalazeći da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Odluku o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom odredbe člana 163. i 165. Zakona o parničnom postupku, pa su tužiocu dosuđeni troškovi revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 37.500,00 dinara, odnosno pojedinačno: iznos od 18.000,00 dinara na ime troškova sastava revizije, iznos od 7.800,00 dinara na ime troškova sudske takse na reviziju i iznos od 11.700,00 dinara na ime sudske takse na odluku po reviziji, sve prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić