Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužilac pobija drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je predložio da se revizija tužioca odbije kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...sa izmenama) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretno ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje su propisane kao revizijski razlog odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje u iznosu od 5.183.502,84 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prema utvrđenim činjenicama, članovi društva „Bulevar Invest“ DOO Novi Sad, AA i BB sačinili su Sporazum o proceni nenovčanog uloga od 24.11.2014. godine, u kojem su konstatovali da su doneli odluku o sprovođenju statusne promene izdvajanje uz osnivanje novog privrednog društva „VS 08“ DOO Novi Sad. Odlukom o sprovođenju statusne promene izdvajanje uz osnivanje ovog privrednog društva od 24.11.2014. godine, odobren je nacrt plana podele za tu statusnu promenu. Javnobeležničkim zapisom od istog datuma AA i BB, kao članovi i suvlasnici društva „Bulevar Invest“ DOO Novi Sad, usvojili su i potpisali plan podele društva. Predmet statusne promene je izdvajanje dela imovine društva prenosioca „Bulevar invest“ doo Novi Sad,, koje nastavlja sa obavljanjem delatnosti i prenos dela imovine i obaveza na društvo sticaoca „VS 08“ doo Novi Sad, koje se osniva tom imovinom. Planom podele je predviđeno da društvo prenosilac prenese deo svoje imovine na društvo sticaoca izdvajanjem uz osnivanje i deo osnovnog kapitala na način predviđen planom podele i to nekretnine u višeporodičnom stambenom objektu u ..., ul. ... broj ..., i to stan br. ..., i br ..., ukupne nominalne vrednosti nekretnine na dan 06.09.2011. godine, u iznosu od 45.160.477,80 dinara, odnosno 443.804,47 evra i novčana sredstva od 441,27 dinara. Delatnost društva prenosioca je izgradnja stambenih i nestambenih zgrada, kao i delatnost društva sticaoca.

Rešenjima Agencije za privredne registre od 05.02.2016. godine, registrovana je promena osnivača privrednog društva „Bulevar Invest“ DOO Novi Sad, tako je kao član sa 100% udela upisan AA i promena osnivača privrednog društva „VS 08“ DOO Novi Sad, tako da je kao član sa 100% udela upisan BB. Zatim je rešenjem Agencije za privreden registre od 04.01.2016. godine, registrovana je promena poslovnog imena tuženog iz DOO „VS 08“ Novi Sad u DOO „SP 10“ Novi Sad. Rešenjem Poreske uprave, Filijala Novi Sad1 od 04.04.2016. godine, poreskom obvezniku „Bulevar Invest“ DOO Novi Sad, u postupku terenske kontrole utvrđeno je da je društvo prenosilac poreski obveznik i u cilju otklanjanja nepravilnosti utvrđena je neprijavljena obaveza za porez na dodatu vrednost. Tužilac je izmirio obavezu za PDV prema Poreskoj upravi po navedenom osnovu u iznosu od 5.183.520,83 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je usvojio tužbni zahtev tužioca, nalazeći da je obaveza tuženog da u skladu sa međusobnim dogovorom u vezi sa statusnom podelom u smislu člana 26. i 148. Zakona o obligacionim odnosima, kao pribavilac nepokretnosti snosi trošak PDV-a i tužiocu plati utuženi iznos, jer je tužilac ovaj iznos isplatio kao poreski obveznik, a iznos PDV-a se obračunava u cenu i na taj način prevaljuje na pribavioca. Prema oceni prvostepenog suda prilikom donošenja odluke o statusnoj promeni, odnosno sporazuma o planu podele osnivači društva prenosioca i budući osnivači društva sticaoca imali su u vidu član 6. Zakona o porezu na dodatu vrednost, te su navedeni član zakona, tumačili na način da će društvo sticalac biti obveznik PDV-a, a da PDV ne tereti društvo prenosioca. Na osnovu navedenog prvostepeni sud izvodi zaključak da je postojao sporazum da dva stana budu nenovačni ulog društva sticaoca, a da društvo sticalac plati PDV.

Prema stanovištu drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, kada je usvojio tužbeni zahtev. Polazeći od odredaba Zakona o porezu na dodatu vrednost, te Pravilnika o utvrđivanju prenosa celokupnog dela imovine, sa ili bez naknade, ili kao ulog, kod kojeg se smatra da promet dobara i usluga nije izvršen („Sl. glasnik RS“, br.118/2012), drugostepeni sud zaključuju da u ovom slučaju promet dobara i usluga nije izvršen. Tužilac je platio PDV u utuženom iznosu, koji mu je rešenjem Poreske uprave od 04.04.2016. godine utvrđen kao poreskom obvezniku. Imajući u vidu navedeno drugostepeni sud nalazi da se u konkretnoj situaciji ne mogu primeniti odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, jer nema neosnovanog obogaćenja na strani tuženog. Zato je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno odlučio da na strani tuženog nema neosnovanog obogaćenja.

Tižilac u reviziji osporava pravilnost primene materijalnog prava. Ističe da je prvobitno dogovorena obaveza tuženog da tužiocu usled izmene stava Poreske uprave plati iznos PDV-a od 5.183.520,83 dinara. Revident navodi da nije sporno da tuženi nije izmirio obavezu plaćanja PDV-a kod prve prodaje u okviru statusne promene, već je to platio tužilac kao poreski obveznik. Ističe da je kod te prve prodaje imao pravo na uvećanu cenu upravo za plaćeni iznos PDV što je bio dogovor zakonskih zastupnika parničnih stranaka od koga je tuženi odustao u momentu kada je tužiocu trebalo da plati PDV koji mu je vratila poreska uprava.

Navodi revizije nisu osnovani.

Odredbom člana 4. stav 3. tačka 7. Zakona o porezu na dodatu vrednost, propisano je da se prometom dobara u smislu ovog zakona smatra i prvi prenos prava raspolaganja na novoizgrađenim građevinskim objektima ili ekonomski deljivim celinama u okviru tih objekata.

Odredbom člana 6. stav 1. tačka 1. Zakona o porezu na dodatu vrednost, propisano je da se smatra da promet dobara i usluga, u smislu ovog zakona, nije izvršen kod prenosioca celokupne imovine ili dela imovine, sa ili bez naknade, ili kao ulog, ako je sticalac poreski obveznik ili tim prenosom postane poreski obveznik i ako produži da obavlja istu delatnost. Prema stavu 2. istog člana zakona, delom imovine iz stava 1. tačka 1. ovog člana smatra se celina kojom se omogućava samostalno obavljanje delatnosti sticaoca dela imovine.

Odredbom člana 3. Pravilnika o utvrđivanju prenosa celokupne ili dela imovine, sa ili bez naknade, ili kao ulog, kod kojeg se smatra da promet dobara i usluga nije izvršen („Sl. glasnik RS“, br.118/2012), propisano je da prenos dela imovine kod kojeg se, u smislu člana 6. stav 1. tačka 1) Zakona, smatra da promet dobara i usluga nije izvršen je prenos dela imovine kao poslovne celine kojom se omogućava samostalno obavljanje delatnosti sticaoca tog dela imovine kod: 1) statusne promene privrednog društva, u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva; 2) prodaje, ulaganja, odnosno besteretnog davanja; 3) nasleđivanja. Poslovnom celinom u smislu stava 1. ovog člana smatra se celina kojom se omogućava samostalno obavljanje delatnosti sticaoca, a čijijm prenosom u momentu prenosa onemogućeno prenosiocu da obavlja tu delatnost.

Iz obrazloženja rešenja Poreske uprave od 04.04.2016. godine kojim je tužiocu kao poreskom obvezniku utvrđena neprijavljena obaveza poreza na dodatu vrednost u iznosu od 5.183.520,83 dinara, proizilazi da kada obveznik PDV (ovde tužilac) koji se bavi izgradnjom i prometom građevinskih objekata, drugom obvezniku (tuženom) prenese deo imovine (dva stana), pri tome je prenosilac zadržao pravo raspolaganja ekonomsko deljivim celinama reč je o prenosu dela imovine na koji je prenosilac dužan da plati za promet tih dobara obračunati PDV po stopi od 10% u skladu sa Zakonom.

U konkretnom slučaju prenet je deo imovine tužioca (dva stana) koji se bavi izgradnjom i prodajom objekata i ekonomskih deljivih celina u okviru tih objekata na tuženog u postupku statusne promene izdvajanje uz osnivanje, koji takođe obavlja delatnost izgradnje i prodaje objekata i ekonomski deljivih celina u okviru iste, pri čemu je prenosilac dela imovine zadržao pravo raspolaganja na drugim ekonomsko deljivim celinama, pa je reč o prenosu dela imovine koji ne predstavlja poslovnu celinu čijim je prenosom prenosiocu onemogućeno da obavlja navedenu delatnost, tako da se promet svakog dobra – stana u imovini koja se prenosi smatra posebnim prometom, gde je poreski obveznik prodavac, odnosno ovde tužilac.

Tužilac je kao poreski obveznik i platio PDV nakon što je Poreska uprava po obavljenoj terenskoj kontroli kod tužioca donela rešenje od 04.04.2016. godine. Tačno je da tužilac plaćanje navedenog poreza mogao da prenese na tuženog, ali iz priložene pismene dokumentacije ne proizilazi da je tužilac preneo isti na tuženog. Činjenica da u vrednost nepokretnosti koje su predmet prometa nije uračunat PDV i da je Poreska uprava promenila stav da u slučaju statusne promene ne postoji osnov za plaćanje poreza na promet apsolutnih prava, ne dovodi do prevaljivanja obaveze plaćanja PDV na tuženog bez izričitog pismenog sporauzma parničnih stranaka u pogledu navedene činjenice. Shodno tome pravilan je zaključak drugostepenog suda da na strani tuženog nema neosnovanog obogaćenja promenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je tužilac platio obavezu koju je po Zakonu morao da izvrši. Činjenica da je tuženi pri kasnijem prometu nepokretnosti (dva stana) trećim licima platio porez koji mu je vraćen od strane poreske uprave naknadnim rešenjem, ne stvara obavezu prema tužiocu na isplatu utuženog iznosa po osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, kako pogrešno ističe revident.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci ove presude na osnovu člana 414. Zkona o parničnom postupku.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakonom o parničnom postupku, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, jer sa revizijom nije uspeo, po članu 153. Zakona o parničnom postupku, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić