U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović, i sudije Jelene Borovac, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca S. iz … G.-B., R.S., koga zastupa Ž.N., advokat iz N.S., protiv tuženog Republika Srbija, koju zastupa Republički javni pravobranilac iz Beograda, ul. Nemanjina br.22-26, radi duga, vrednost predmeta spora 17.180.521,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca, koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.327/14 od 15.10.2014. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 08. oktobra 2015. godine, sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.327/14 od 15.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br.5969/2013 od 05.11.2013. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca S. iz M.V. – B., R.S. kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu isplati iznos od 150.794,95 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2013. godine pa do isplate i obavezan je tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 37.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br.327/14 od 15.10.2014. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P br.5969/2013 od 05.11.2013. godine.

Protiv pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž br.327/14 od 15. oktobra 2014. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud odlučujući o reviziji tužioca u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (Sl. glasnik RS br. 72/11 i 55/14), utvrdio je da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Druge bitne povrede postupka se ne ističu.

Tužilac je tražio naknadu štete zbog oduzimanja teretnog vozila marke „Mercedes-benz“, reg. oznake … sa priključnim vozilom (hladnjača), reg. oznake ..., za period od 21.03.2011 pa do 21.03.2013 godine, kada je vozilo vraćeno tužiocu. Navedeno teretno vozilo je privremeno oduzeto od strane Višeg suda u Beogradu- Posebnog odeljenja, izricanjem mere bezbednosti oduzimanja, na osnovu člana 80 i 87 KZ, od optuženog P.Z., kao predmet izvršenja krivičnog dela iz člana 346 i člana 246 KZ.

Nižestepeni sudovi su zaključili da je oduzimanje predmetnog vozila izvršeno tokom trajanja krivičnog postupka, po osnovu izrečene mere bezbednosti oduzimanja, donete na osnovu ovlašćenja iz člana 80. KZ, i 87. istog zakona, pa se ne može smatrati da je Viši sud u Beogradu postupao nezakonito, bez obzira što je po žalbi tužioca, drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio predlog za izrcanje mere bezbednosti oduzimanja predmeta. Nižestepeni sudovi su zaključili da je sud ovlašćen da meru bezbednosti odredi čak i u situaciji kad ne postoji predlog Tužilaštva za njeno određivanje, da je predmetno vozilo imalo tretman dokaznog sredstva, obzirom da ga je okrivljeni upotrebio za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret i da do pravnosnažno okončanog postupka, nije moglo biti vraćeno tužiocu, tako da postupanje organa tuženog, konkretno Višeg suda u Beogradu, nije nezakonito, pa nema osnova da se po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, tužena oglasi odgovornom za štetu, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev u celini

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje, primenili materijalno pravo i to odredbe Zakona o obligacionim odnosima kada su odbili zahtev tužioca kao neosnovan. Razloge koji su navedeni u nižestepenim odlukama, prihvata i revizijski sud.

Navodi revizije tužioca su neosnovani. Revident i dalje ostaje pri tvrdnji da je Viši sud – Posebno odeljenje, nepravilno i nezakonito vršio javna ovlašćenja, da nije bilo mesta primeni člana 87. Krivičnog zakonika, što Privredni apelacioni sud nije uočio, niti je uvažio, već pokušava da opravda izrečenu meru bezbednosti i ekskulpira tuženu od štete koju je tužilac pretrpeo. Revident smatra da je tužena odgovorna za štetu i da se u ovom slučaju ima primeniti analogija sa pravom lica koje je neosnovano lišeno slobode.

Međutim, ovi navodi se ne mogu prihvatiti kao osnovani. Da bi tužena bila odgovorna i obavezana da nadoknadi štetu koju je treće lice pretrpelo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada državnih organa, mora da postoji uzročna veza između vršenja dužnosti službenog lica i prouzrokovane štete, kao i da je šteta nastupila zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Nezakonit rad državnog organa, manifestovao bi se kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, ili propuštanja da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, kao i radnja protivna običajima ili pravilima norme.

U konkretnom slučaju predmetno teretno vozilo „Mercedes – Benz“ oduzeto je kao predmet izvršenja krivičnog dela iz člana 346. i člana 246. Krivičnog zakonika, od optuženog Z.P., koji je vozilo koristio po osnovu Ugovora o zakupu, zaključenog sa tužiocem. Odredbom člana 87. Krivičnog zakonika, je propisano da se mera bezbednosti oduzimanja predmeta može odrediti u pogledu predmeta koji je bio namenjen ili upotrebljen za izvršenje krivičnog dela ili je nastao izvršenjem krivičnog dela, kad postoji opasnost da će se određeni predmet ponovo upotrebiti za izvršenje krivičnog dela ili je radi zaštite opšte bezbednosti ili iz moralnih razloga oduzimanje predmeta neophodno. Primena ove mere bezbednosti ne utiče na pravo trećih lica na naknadu štete zbog oduzimanja predmeta prema izvršiocu krivičnog dela. Viši sud u Beogradu je postupao u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, kako materijalnim, tako i u procesnim i u okviru svojih zakonskih ovlašćenja.

Činjenica je da je sud pravnog leka preinačio odluku prvostepenog suda u pogledu određivanja mere bezbednosti, ali to ne znači da je prvostepeni sud postupao van zakona i propisanih ovlašćenja.

Neosnovano se u reviziji ističe da se u ovom slučaju ima primeniti analogija sa neosnovanim lišenjem slobode. To sa razloga što za radnje procesne prinude, preduzete u krivičnom postupku, prema licima koja su neosnovano lišena slobode, Zakonom o krivičnom postupku je predviđeno pravo da traže naknadu štete materijalne i nematerijalne, dok kod oduzimanja stvari, oduzetih povodom krivičnog postupka, ovim zakonom, nije propisano pravo da se od države traži naknada štete zbog njihovog nekorišćenja, odnosno onemogućavanja sticanja koristi, već samo pravo na vraćanje predmeta. Pravo trećeg lica na naknadu štete je predviđeno u odredbi člana 87 Krivičnog zakonika, ali od izvršioca krivičnog dela. Zato se odgovornost države za naknadu štete u ovim slučajevima utvrđuje i određuje prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koji je pravilno primenjen u konkretnom slučaju.

Kako ne postoji odgovornost tužene Republike Srbije, odnosno njenog organa, niti po osnovu krivice, ni objektivne odgovornosti, niti je dokazano da je šteta nastala radnjama ili propuštanjem organa tužene, to je pravilno primenjeno materijalno pravo i to odredba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbijen zahtev tužioca kao neosnovan.

Na osnovu izloženog i procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.