Oba tužena podnela su odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i odlučio da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje ukazuje revident. Nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 1. u vezi člana 396. stav 5. Zakona o parničnom postupku, kako to revident smatra. Pobijana presuda je zasnovana na činjeničnom stanju kako ga je utvrdio prvostepeni sud, koje drugostepeni sud prihvata za pravilno. Drugostepeni sud je ovlašćen da pravilnom primenom materijalnog prava preinači prvostepenu presudu, po odredbi člana 394. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, kada smatra da je na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, a i da potvrdi presudu prvostepenog suda kada nađe da je odluka pravilna, i da u drugostepenoj presudi obrazloži pravilnu primenu materijalnog prava.

Predmet tužbenog zahteva u odnosu na oba tužena, primarno u odnosu na prvotuženog, a eventualno u odnosu na drugotuženog, jeste isplata iznosa, kao vrednosti primljenog po osnovu investiranja od strane tužioca u subjekat privatizacije, sa osnova koji je otpao raskidom ugovora, pozivom na odredbe člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Radi se o povećanju kapitala prvotuženog, na osnovu investicija tužioca, koji kapital je radnjama drugotuženog prenet Akcijskom fondu, za koji tužilac smatra da nije mogao biti prenet, jer se radilo o kapitalu čiji je tužilac postao vlasnik u momentu izvršenih investicija, te je lišen prava na akcije neosnovanim oduzimanjem od strane drugotuženog. U toku postupka tužilac navodi da je odredbom člana 69. i 71. Zakona o privatizaciji, od prenošenja akcija Akcijskom fondu 2011. godine, za prodaju istih protekao rok u novembru 2017. godine, i da je drugotuženi u docnji i momentom kada je preneo akcije na Akcijski fond, po navedenom osnovu iz opštih propisa, a i prema odredbama Zakona o privatizaciji.

Prema činjeničnom stanju na osnovu kog su donete nižestepene presude, Preduzeće za puteve Niš AD Niš je kao kupac zaključilo ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala Akcionarskog društva Vojvodinaput-Bačkaput Novi Sad putem javnog tendera 07.11.2005. godine, zaveden kod Agencije za privatizaciju pod brojem 1- 1320/05-1505/02 dana 07.11.2005. godine. Kupac je navedenim ugovorom, pored plaćanja kupoprodajne cene, preuzeo i druge obaveze, među kojima i obavezu investiranja, to jest da iz sopstvenih sredstava investira u subjekat privatizacije u skladu sa investicionim programom u Prilogu 3 Ugovora, ulozima u novcu ili stvarima ili pravima, kojima će povećati kapital subjekta privatizacije (tačka 8. 1. 1. Ugovora). Ugovor o prodaji društvenog kapitala je izmenjen Izmenama i dopunama broj 1 od 05.12.2006. godine, broj 2 od 12.12.2006. godine i broj 3 od 30.12.2008. godine. Utvrđeno je na osnovu Izveštaja ovlašćenog revizora o usaglašenosti sa odredbama ugovora, Investicioni program, da je kupac investirao u subjekat privatizacije u ukupnom iznosu od 5.102.000,00 evra, čime je izvršio ukupnu obavezu investiranja po odredbi 8. 1. 1. Ugovora o prodaji društvenog kapitala. Tužilac je izvršio ulog u subjekat privatizacije unosom osnovnih sredstava koje je predao subjektu privatizacije, koja je nabavio plaćanjem dobavljačima opreme iz sopstvenih sredstava, iz sredstava po odobrenim kreditima i po ugovorima o zajmu. Agencija za privatizaciju je 04.11.2011. godine obavestila kupca da raskida navedeni Ugovor o prodaji društvenog kapitala zbog neizvršavanja ugovornih obaveza predviđenih članom 8.3.3. i 8.3.7. Ugovora. Po osnovu investicionog ulaganja u subjekat privatizacije, tužilac je stekao 44.636 akcija subjekta privatizacije koje je 09.03.2011. godine založio u korist UniCredit Bank Srbija AD Beograd, koje se vode na kupca, tužioca. U odnosu na ukupan broj akcija od 158.826 emitovanih po osnovu izvršene obaveze investiranja kupca, udeo 44.636 akcija je 28,10%, dok preostale emitovane akcije iznose 71,90% u odnosu na ukupno emitovane po osnovu izvršene obaveze investiranja kupca. U odnosu na visinu tužbenog zahteva 71,90% je 3.668.338,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan 04.10.2017. godine to je 437.369.336,73 dinara, a na dan 23.08.2018. godine to je 433.122.501,83 dinara.

Drugostepeni sud je pošao od odredbe Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/2001, 18/2003 i 45/2005) koji je bio na snazi u trenutku zaključenja Ugovora o prodaji društvenog kapitala prvotuženog i nastanka obaveze tužioca, iz člana 41a. stav 3., prema kojim u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa. Tom odredbom, kako obrazlaže drugostepeni sud, nije propisano da kupac nema pravo na povraćaj sredstava datih po osnovu ugovorene obaveze investiranja u subjekat privatizacije, ali nema mesta primeni odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, o dejstvu raskida ugovora. Ovo sa razloga što je predviđeno samim ugovorom, u članu 3.5. stav 2. (f), da kupac neće imati bilo kakva dalja prava ili potraživanja iz, ili u vezi sa ugovorom, u slučaju raskida ugovora. Ugovor o prodaji kapitala je raskinut usled neispunjenja obaveze od strane tužioca, a posledica raskida ugovora, u odnosu na tužioca, jeste gubitak svih prava ili potraživanja iz ugovora. Dalje, drugostepeni sud obrazlaže da su na tužioca po osnovu izvršenog investiranja u subjekat privatizacije prenete akcije, koje se u Centralnom registru vode kao vlasništvo tužioca, 44.636 akcija, koje je založio. Kupcu sa kojim je ugovor o prodaji kapitala raskinut, Akcijski fond prenosi sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija, stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima, po odbitku troškova prodaje. Kako je tužilac za ispunjenu obavezu investiranja stekao akcije, i kako akcije nisu prodate, tužilac po osnovu investiranja ne može da potražuje iznos koji mu po zakonu pripada. Posebno, raspolagao je sa 44.636 akcija koje je stekao po osnovu investiranja, tako što ih je založio, te po tom osnovu ne može da potražuje novčani iznos na osnovu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Revident osporava primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova o posledicama raskida ugovora po osnovu ulaganja na ime investicija. Smatra da stav drugostepenog suda o pravu kupca na vrednost ostvarenu prodajom sopstvenih akcija podrazumeva da je primenjena novelirana odredba člana 41. Zakona o privatizaciji, koja nije važila u vreme zaključenja ugovora, i da prema takvoj primeni prava proizilazi da kupac nije mogao ni steći akcije i biti upisan u Centralni registar hartija od vrednosti kao vlasnik.

Revizijski sud na sledeći način primenjuje materijalno pravo od značaja za odluku o tužbenim zahtevima.

Ugovor o privatizaciji raskinut je 04.11.2011. godine, za vreme važenja Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, 30/2010). Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 123/2007) propisano je u članu 29. da će se postupak privatizacije započet do dana stupanja na snagu ovog zakona nastaviti po odredbama ovog zakona. To podrazumeva i primenu odredbe člana 41. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/2001, 18/2003, 45/2005 i 123/2007). Prema noveliranoj odredbi, koja je važila i u vreme raskida ugovora, akcije koje stiče kupac iz novih emisija, po osnovu povećanja kapitala subjekta privatizacije za vreme izvršenja ugovorenih obaveza, smatraju se sopstvenim akcijama subjekta privatizacije koje su u potpunosti plaćene. Kada kupac kapitala izvrši obaveze iz ugovora o prodaji kapitala, što se dokazuje potvrdom Agencije, sopstvene akcije koje je stekao, subjekt privatizacije dužan je da bez naknade prenese kupcu kapitala od koga ih je stekao. Agencija dostavlja registru nadležnom za vođenje računa hartija od vrednosti rešenje na osnovu kojeg se vrši upis sopstvenih akcija na subjekt privatizacije, i rešenje na osnovu kojeg se vrši prenos sopstvenih akcija na kupca. U tom smislu i na osnovu citirane odredbe je Agencija za privatizaciju i donela rešenje od 18.08.2008. godine, o sticanju sopstvenih akcija subjekta privatizacije (28.325 sopstvenih akcija), koje rešenje predstavlja osnov za upis u Centralnom registru. U slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, te akcije prenose se Akcijskom fondu, koji ih prodaje zajedno sa akcijama subjekta privatizacije koje su mu prenete u skladu sa zakonom, a sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima, po odbitku troškova prodaje, prenosi kupcu sa kojim je ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, raskinut. Na taj način je uređen put za povraćaj kupcu subjekta privatizacije ulaganja po osnovu investiranja u subjekat privatizacije, za slučaj raskida ugovora o prodaji kapitala, i obim prava po tom osnovu.

Prema takvim odredbama propisa važećeg u vreme raskida ugovora, i kod utvrđene činjenice da jesu emitovane akcije subjekta privatizacije po osnovu dokapitalizacije, proizilazi zaključak o nedostatku pasivne legitimacije prvotuženog za ispunjenje novčanih potraživanja tužioca po osnovu ulaganja na ime dokapitalizacije.

Od izdatih akcija po tom osnovu, tužilac je raspolagao sa 44.636 akcija zalogom u korist svog poverioca, prema stanju upisa u Centralni registar hartija od vrednosti od 09.03.2011. godine, što samo po sebi čini neosnovanim tužbeni zahtev za isplatu stečenog bez osnova, jer za vrednost čiji su ekvivalent ove akcije, imovina tužioca nije umanjena.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku, sopstvene akcije subjekta privatizacije nisu prodate. Po stavu prvostepenog suda, drugotuženi bi bio pasivno legitimisan u odnosu na zahtev tužioca po osnovu obaveze da iznos ostvaren od prodaje sopstvenih akcija po osnovu investicionog ulaganja, po odbitku troškova prodaje, prenese tužiocu, i samo za taj iznos. Drugostepeni sud prihvata ovakav stav za pravilan.

Revizijski sud nalazi da je pravilna odluka o odbijanju tužbenog zahteva i u odnosu na drugotuženog, za isplatu iznosa na ime vrednosti uloženog u kapital prvotuženog, subjekta privatizacije, od strane tužioca. Kako je napred izloženo, prava kupca po osnovu investiranja u subjekat privatizacije, po raskidu ugovora o prodaji kapitala, određena su na način iz odredbe člana 41. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br, 38/2001, 18/2003, 45/2005 i 123/2007), koje su važile i u vreme raskida ugovora, kada su momentom raskida nastajala prava i obaveze ugovornih strana s tim u vezi. Navedene odredbe Zakona o privatizaciji o posledicama raskida ugovora ne uključuju, već naprotiv, isključuju primenu zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi. Niti Zakon o privatizaciji u tom delu upućuje na primenu zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, niti za to ima mesta, kod potpuno regulisanog obima prava po tom osnovu. Prema tome, ne stoje revizijski navodi o primeni materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 132. i člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodima revizije tužilac se ne poziva na osnove obaveze drugotuženog koje je isticao u toku postupka, o tome da je lišen prava na akcije neosnovanim oduzimanjem od strane drugotuženog, niti da je rok za prodaju akcija za drugotuženog protekao 2017. godine. Revizijski sud svakako ispituje presudu u granicama iz člana 408. Zakona o parničnom postupku, dakle samo u granicama razloga navedenih u reviziji.

Eventualno neosnovano prenošenje, kao sopstvenih akcija subjekta privatizacije emitovanih po osnovu investiranja, na Akcijski fond, ne bi davalo pravo tužiocu na povraćaj iznosa u vrednosti investicija, već vrednosti akcija koje su po tvrdnji tužioca neosnovano prenete Akcijskom fondu. Eventualno dokazana docnja u prenosu ostvarenih sredstava prodajom tih akcija, tužiocu takođe ne bi davala pravo na iznos vrednosti investicija, već na iznos koji bi bio ostvaren prodajom akcija, što nije predmet tužbenog zahteva.

To su razlozi zbog kojih je revizija odbijena kao neosnovana, po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji je odbijen jer sa revizijom tužilac nije uspeo, kao i zahtevi tuženih, jer troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje ovog postupka, po odredbama člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić