Protiv navedene drugostepene presude je tuženi izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija drugostepenu presudu u II i III stavu izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Protivno navodima iz odgovora na reviziju, reviziju je u ime tuženog podneo ovlašćeni punomoćnik, Stojan Lapčević advokat u .., koji je punomoćjem u spisima predmeta, od 29.07.2013. godine, ovlašćen da u ime tuženog podnese i pravni lek, što revizija jeste, a navod tužioca da je potrebno da se punomoćnik legitimiše novim punomoćjem za izjavljivanje revizije kao vanrednog pravnog leka, nema uporište u odredbama Zakona o parničnom postupku.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020).

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija osnovana.

Ukazuje se drugostepenom sudu na očiglednu grešku u pisanju naziva tuženog u prvostepenoj i drugostepenoj presudi, gde je tuženi označen kao: DP Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović - u stečaju Beograd, dok je tužbom označeno Društveno preduzeće Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović – 1898 Beograd – u stečaju, kako i egzistira prema stanju upisa u registar privrednih društava.

Pobijana presuda doneta je na osnovu činjeničnog stanja prema kome su parnične stranke bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o fizičkom obezbeđenju od 23.01.2008. godine i od 24.04.2008. godine, te dva aneksa zaključena nakon otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, 08.08.2008. i 30.10.2009. godine. Tužilac je preuzeo obaveze da pruži usluge obezbeđenja ovde tuženom, za ugovorenu naknadu, na ime koje je utvrđeno potraživanje tužioca pravnosnažnom presudom u iznosu od 3.902.753,81 dinar sa pripadajućom kamatom. Predmet kompenzacionog prigovora i protivtužbenog zahteva tuženog je naknada štete zbog krađe opreme čiji je vlasnik tuženi i koja se nalazila u krugu fabrike koju je obezbeđivao tužilac, u iznosu koji je utvrđen u prvom stavu izreke prvostepene presude, u kom delu je presuda potvrđena drugostepenom presudom i nije predmet revizije. Pravnosnažnom presudom u delu koja nije predmet revizije su prebijena utvrđena međusobna potraživanja stranaka, do iznosa od 3.902.753,81 dinar sa kamatom. Drugostepeni sud zaključuje da je pravilno odbijen prigovor zastarelosti potraživanja tuženog koje je predmet kompenzacionog prigovora, zato što potraživanje tuženog nije bilo zastarelo u času kada su se stekli uslovi za prebijanje. Međutim, kada odlučuje o protivtužbenom zahtevu, smatra da je isto potraživanje zastarelo. To što je deo zastarelog potraživanja tuženog prebijen sa potraživanjem tužioca, po shvatanju drugostepenog suda ne utiče na zastarelost preostalog dela potraživanja tuženog, koje je dospelo 14.10.2010. godine. Tuženi je protivtužbu podneo 14.10.2015. godine, što znači po proteku trogodišnjeg subjektivnog roka zastarelosti propisanog odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zato drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu i odbija protivtužbeni zahtev.

Osnovano revident ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, iz člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, o prekidu zastarevanja podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Šta više, drugostepeni sud ovu odredbu i ne primenjuje. Drugostepeni sud ispituje zastarelost potraživanja po protivtužbi, ceneći protek roka od dospelosti potraživanja tuženog na ime naknade štete 14.10.2010. godine do podnošenja protivtužbe 14.10.2015. godine, primenom zastarnog roka iz odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ne primenjuje odredbe o prekidu zastarevanja na koju je napred ukazano u odnosu na činjenicu da je, prema stanju u spisima predmeta, 30.07.2013. godine tuženi u prigovoru koji je, kao izvršni dužnik podneo protiv predloga za izvršenje radi namirenja potraživanja tužioca, kao izvršnog poverioca, na osnovu verodostojne isprave, potraživanju od 4.663.079,61 dinar sa kamatom suprotstavio kompenzacioni prigovor do utuženog potraživanja. Podneskom od 07.10.2013. godine je tuženi i precizirao kompenzacioni prigovor na iznos od 4.663.079,61 dinar sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Dana 14.10.2015. godine je tuženi podneo kompenzacionu protivtužbu, o kojoj je odlučeno prvostepenom i drugostepenom presudom.

Kako je navedeno, drugostepeni sud je ocenio da ne stoji prigovor zastarelosti potraživanja tuženog koje je prebijeno sa potraživanjem tužioca, od 3.902.753,81 dinar, ali da je zastarelo potraživanje po protivtužbenom zahtevu, preko iznosa koji je kompenzovan, od 1.183.900,65 dinara, koji delom jeste bio obuhvaćen i kompenzacionim prigovorom, a da pritom nije primenio materijalno-pravne odredbe o prekidu zastarelosti potraživanja isticanjem kompenzacionog prigovora, pre protivtužbe.

S obzirom da prilikom odlučivanja o izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude drugostepeni sud nije imao u vidu navedene zakonske odredbe o prekidu zastarelosti, niti se o njihovoj primeni izjasnio u odnosu na istaknuti prigovor prebijanja u sudskom postupku, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

U vezi sa primenom materijalnog prava na koju je napred ukazano, od značaja je i pitanje kada je dospelo potraživanje tuženog po osnovu naknade štete. Drugostepeni sud je zasnovao odluku na zaključku prvostepenog suda da je potraživanje tuženog dospelo 14.10.2010. godine. Međutim, o tome su oprečne činjenice, s obzirom da prema stanju izloženom u drugostepenoj presudi proizilazi da je prvostepeni sud na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrdio stanje nakon prebijanja međusobnih potraživanja na dan 08.11.2010. godine, dok je prema razlozima prvostepene presude zbog štetnog događaja na kome se zasniva potraživanje tuženog podneta krivična prijava još 12.05.2010., 29.04.2010. i 07.05.2010. godine. Dalje, veštak je koristio izveštaj o stanju štete od 13.09.2010. godine, dok je u protivtužbi tuženi naveo da je poslednji od događaja kada su se krađe desile bio 14.09.2010. godine. Prema iznetoj sadržini nižestepenih presuda proizilazi da pitanje dospelosti potraživanja tuženog na naknadu štete nije raspravljeno. Stoga je i to razlog zbog koga je drugostepena presuda ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić