Istom presudom preinačena je citirana presuda prvostepenog suda u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocu nadoknati troškove spora u iznosu od 24.300,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremeno posebnu reviziju sa razloga što postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse o dozvoljenosti ugovaranja fiksne jednokratne naknade troškova obrade kredita, kada je ova naknada utvrđena u skladu sa pozitivnim propisima i jasno opredeljenim opštim uslovima poslovanja unetim u ugovor o kreditu.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao posebnu reviziju tuženog sa stanovišta njene dozvoljenosti i ustanovio da podneta revizija ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. ZPP za odlučivanje o istoj.

Stoga je saglasno odredbi člana 408. ZPP ispitana osnovanost revizijskih navoda i utvrđeno da su isti pravno utemeljeni.

Nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da tužena u predugovornoj fazi nije na transparentan i jasan način upoznala tužioca sa prirodom i visinom ugovorenih troškova obrade kredita. Tužiocu nije dostavljena pisana ponuda u skladu sa odredbom člana 142. Zakona o obligacionim odnosima iz kojeg bi isti mogao da se na pouzdan način upozna o visini nominalnog iznosa kamatne stope i visini efektivne kamatne stope i konkretnim elementima koji ulaze u obračun efektivne kamatne stope. Takvo ponašanje tužene je ocenjeno kao vid nesavesnog poslovanja kojim se narušava obaveza ustanovljena odlukom Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 74/09), kojom je iskazana namera Narodne banke Srbije da se i u poslovanju banaka sa pravnim licima ustanovi određeni pravni standard u smislu dužnosti banke da se u poslovnim odnosima sa svim klijentima pridržava načela savesnosti i poštenja i ustanovljenih pravila u postupku zaključenja ugovora po pristupu. U konkretnom slučaju tužena banka nije transparentno i jasno upoznala tužioca sa svim elementima njegove obaveze, nezavisno od činjenice što je ugovorom ustanovljena obaveza plaćanja troškova obrade kredita u skladu sa Uredbom Vlade Republike Srbije o uslovima za subvencionisane kamate za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava u 2010. godini. Zato je utvrđeno da je odredba člana 7. stav 1. ugovora o kreditu parničnih stranaka od 05.08.2010. godine ništava i obavezana tužena da tužiocu isplati neosnovano naplaćeni iznos troškova obrade kredita od 25.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova iz razloga što nalazi da je time ispoljeno arbitrerno presuđenje u odnosu na primenu materijalno-pravne odredbe o apsolutnoj ništavosti sporne ugovorne odredbe za neosnovano sticanje tužioca nastalo na temelju naplate troškova kredita po tom osnovu.

Arbitrernost takvog stava se iskazuje u činjenici da je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 8. stav 5. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamatnih stopa za kredite za održavanje likvidnosti i funkcionisanje trajnih obrtnih sredstava i za izvoz („Službeni glasnik RS“, br. 2/10, 5/10, 28/10, 38/10, 43/10 i 50/10). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava korisnicima kredita ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, citiranom odredbom se propisuje i drugi uslov koji se odnosi na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava kojima se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malih i srednjih preduzeća, način plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslova za subvencionisane kamate. Na taj način učinjena je opšta ponuda za zaključenje ugovora o predmetnim kreditnim sredstvima koja u svemu ispunjava uslove propisane odredbom člana 35. Zakona o obligacionim odnosima. Uslovi propisani tom uredbom nisu u koliziji sa pravnim standardom koji se tiče savesnosti i poštenja u zaključenju ugovora o kreditu. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je i predmetni ugovor o kreditu parničnih stranaka u kome je odredbom člana 7. stav 1. propisana i obaveza plaćanja jednokratne naknade troškova obrade kredita u visini od 0,5% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz tih razloga pravno je neutemeljena tvrdnja nižestepenih sudova da je tuženi nezavisno od postojanja citirane uredbe i ugovorom opredeljenih uslova, koji su njome propisani, bila u obavezi da u predugovornoj fazi tužiocu dostavi i pisanu ponudu u kojoj bi na transparentan i jasan način predočila sve elemente njegovih kreditnih obaveza. Zato je pobijanom odlukom pogrešno primenjena odredba člana 103. stav 1. i 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP revizija tužene usvojena i pobijana nižestepena presuda preinačena.

Odluka o troškovima spora je doneta na temelju odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1, 154, 163. st. 1, 2, 3. i 4. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi spora za sastav jednog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, prisustvovanja na jednom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, sastava žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i takse na žalbu u iznosu od 5.400,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 10.800,00 dinara i takse na revizijsku odluku u iznosu od 16.200,00 dinara. Dosuđeni troškovi su odmereni u visini opredeljenoj Advokatskom i Taksenom tarifom.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić