Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2977/22 od 03.11.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu I izreke, u delu u kom je tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 18.428.305,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.12.2021. godine. Odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu III izreke. Preinačena je prvostepena presuda u delu stava I izreke i u stavu IV izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu plati iznos od 663.468,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos počev od 11.08.2021. godine pa do isplate, kao i zahtev da se tuženi obaveže na isplatu zatezne kamate na iznos od 18.428.305,12 dinara počev od 11.08.2021. do 20.12.2021. godine. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 349.602,42 dinara i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je i tuženi protiv drugostepene presude u potvrđujućem delu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Tražio je troškove na ime sastava revizije.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je odlučio da revizije parničnih stranaka nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi tuženog da je pobijana drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer se odnose na pogrešnu ocenu dokaza i tiču se pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može ne može biti predmet preispitivanja po reviziji tuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o prodaji električne energije sa potpunim snabdevanjem od 30.12.2013. godine. Dana 04.12.2014. godine je došlo do havarije na uređajima za snabdevanje električnom energijom i tuženi je prestao da tužiocu isporučuje električnu energiju u utuženom periodu. Radi nastavka svog poslovanja, tužilac je kupio agregat, kupovao je gorivo za agregat, kao i ulje za podmazivanje motora i imao je druge troškove za održavanje i rad agregata. Tužilac je tužbom tražio naknadu stvarne štete u visini troškova nabavke agregata, goriva i ulja za podmazivanje, za period od 04.12.2014. do 09.08.2021. godine koji je naveden u nalazu i mišljenju veštaka elektrotehničke struke Dragana Stevanovića, kao i naknadu štete na ime izgubljene dobiti u vidu neostvarenog prihoda za 2015, 2016. i 2017. godinu, u iznosu od 43.514.662,00 dinara, opredeljenog na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke Predraga Jankovića, priloženog uz tužbu.

Nižestepeni sudovi su primenom pravila o teretu dokazivanja doneli odluku kojom su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti. Prvostepeni sud je, prilikom odlučivanja o delu zahteva za dosuđenje naknade štete u vidu izgubljene dobiti, cenio nalaz i mišljenje veštaka dostavljen uz tužbu i zaključio da se iz njega ne može utvrditi visina izgubljene dobiti, jer tužilac nije dostavio dokaze na okolnost koji iznos dobiti je osnovano mogao očekivati od obavljanja navedene delatnosti u spornom periodu, pri čemu se morala uzeti u obzir razlika između realno očekivanih prihoda i troškova koji u konkretnom slučaju nisu nastali, posebno imajući u vidu da tužilac nije dostavio nikakve dokaze iz kojih se može utvrditi na osnovu kojih parametara je predviđen rast dobiti za 2015, 2016. i 2017. godinu.

Dalje je prvostepeni sud primenom materijalnog prava iz člana 154., 155. i 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 127. i člana 135. stav 1. Zakona o energetici zaključio da je tuženi pasivno legitimisan da tužiocu naknadi stvarnu štetu koju mu je prouzrokovao, jer je odgovoran za siguran, pouzdan i bezbedan rad distributivnog sistema. Prvostepeni sud obrazlaže da je do havarije došlo usled više sile koja je trajala 24 časa, te da je zbog obustave isporuke električne energije tužilac pretrpeo štetu u vidu troškova goriva i maziva koji su bili potrebni za održavanje i korišćenje agregata. Tuženi je bio dužan da posledice havarije otkloni odmah nakon prestanka više sile ili da preduzme mere da iste ublaži, što nije učinio, zbog čega je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev za naknadu stvarne štete koja je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka Dragana Stevanovića od 11.08.2021. godine.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravne zaključke prvostepenog suda u pogledu pasivne legitimacije tuženog i osnova njegove odgovornosti. Međutim, drugostepeni sud je stanovišta da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno prava kada je prigovor zastarelosti potraživanja cenio na osnovu odredbe člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud smatra da se odgovornost tuženog zasniva na neispunjenju ugovorne obaveze da tužiocu obezbedi uredno snabdevanje električnom energijom, zbog čega se u konkretnom slučaju primenjuje odredba člana 376. stav 3. ZOO-a prilikom ocene zastarelosti potraživanja. Primenom navedene odredbe, a koristeći metodologiju obračuna visine stvarne štete primenjenu od strane veštaka, drugostepeni sud je utvrdio da je od ukupnog potraživanja dosuđenog prvostepenom presudom na ime stvarne štete, zastarelo potraživanje u iznosu od 507.343,20 dinara, i to za period od 04.12.2014. godine do 07.02.2015. godine, budući da je tužba podneta 08.02.2018. godine. Takođe, drugostepeni sud smatra osnovanim žalbene navode da se prilikom utvrđivanja visine stvarne štete, pored troškova koje je tužilac imao usled aktiviranja agregata, morala imati u vidu i cena električne energije u istom periodu. Ovo iz razloga što tuženi u tom periodu nije isporučivao električnu energiju tužiocu, a tužilac nije plaćao cenu iste, pa je stoga drugostepeni sud na osnovu prosečne mesečne potrošnje električne energije (300 kwh) izračunao da bi tužilac za sporni period od 80 meseci na plaćanje električne energije potrošio 156.124,80 dinara, zbog čega je navedeni iznos umanjio od iznosa dosuđene štete.

Iz navedenih razloga drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za ukupan iznos od 663.468,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom (507.343,20 dinara + 156.124,80 dinara), dok je u preostalom delu potvrdio prvostepenu presudu.

Revizije parničnih stranaka nisu osnovane.

Najpre, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi pasivno legitimisan u ovom sporu. Naime, tuženi je energetski subjekt koji obavlja delatnost distribucije električne energije i upravljanja distributivnim sistemom električne energije, odgovoran je za rad, održavanje i razvoj distributivnog sistema na određenom području, njegovo povezivanje sa drugim sistemima i za obezbeđenje dugoročne sposobnosti sistema da ispuni potrebe za distribucijom električne energije na ekonomski opravdan način (član 2. stav 1. tačka 48 Zakona o energetici). Odredbom člana 135. stav 1. Zakona o energetici („Sl. glasnik RS“, br. 145/2014, 95/2018 – dr. zakon) propisano je da je operator distributivnog sistema električne energije odgovoran za siguran, pouzdan i bezbedan rad distributivnog sistema i kvalitet isporuke električne energije.

U konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je do prekida u snabdevanju električnom energijom tužioca došlo usled havarije na elektrodistributivnoj mreži od 04.12.2014. godine, te da nakon toga tuženi nije uspeo da uspostavi distribuciju električne energije. Imajući u vidu da je tuženi po Zakonu o energetici odgovoran za rad, održavanje i razvoj distributivnog sistema, te da je šteta koju tužilac potražuje posledica havarije na distributivnoj mreži na području na kom se tužilac nalazi, a koju tuženi nije sanirao, to je onda tuženi u obavezi da takvu štetu nadoknadi u smislu odredbe člana 154. ZOOa. Činjenica da tuženi nije bio u ugovornom odnosu sa tužiocem ne isključuje njegovu odgovornost koja se zasniva na Zakonu o energetici, zbog čega su neosnovani revizijski navodi tuženog o nedostatku pasivne legitimacije.

U preostalom delu revizije tuženi ukazuje da je prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja trebalo primeniti odredbu člana 376. stav 1. ZOO-a, a ne odredbu člana 374. stav 1. istog zakona, jer se ne radi o ugovornom odnosu. Vrhovni sud smatra osnovanim revizijske razloge u ovom delu, ali su isti bez uticaja na drugačije presuđenje imajući u vidu da je drugostepeni sud usled zastarelosti potraživanja odbio tužbeni zahtev za naknadu štete za period od 04.12.2014. godine do 07.02.2015. godine, do kog materijalnopravnog ishoda se dolazi i primenom odredbe člana 376. stav 1. ZOO-a (takođe trogodišnji rok), budući da je tužba podneta 08.02.2018. godine. Međutim, ne može se prihvatiti shvatanje tuženog prema kom bi trogodišnji rok zastarelosti iz člana 376. stav 1 ZOO-a za celokupno utuženo potraživanje počeo da teče 04.12.2014. godine kada je nastupila havarija na distributivnom sistemu, te da je stoga celokupno utuženo potraživanje zastarelo. Ovo iz razloga što je šteta za tužioca nastupala sukcesivno, nabavkom goriva i maziva potrebnih za funkcionisanje agregata pomoću kog se tužilac napajao električnom energijom, pa zato i početak roka zastarelosti naknade štete počinje da teče od momenta nastupanja konkretne štete čija se naknada traži, a ne od momenta nastupanja havarije. Iz navedenih razloga su bez značaja revizijski razlozi u pogledu pravilne primene materijalnog prava kod ocene osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja.

Kada se radi o reviziji tužioca, ista se svodi na osporavanje odluke nižestepenih sudova kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti. U tom delu nižestepeni sudovi su saglasni u oceni da tužilac nije dokazao da bi u utuženom periodu ostvario dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno propuštanjem tuženog da osposobi distributivnu mrežu za uredno snabdevanje električnom energijom tužioca. Prvostepeni sud je cenio nalaz i mišljenje veštaka koji je tužilac dostavio uz tužbu na navedene okolnosti, ali isti nije prihvatio jer tužilac nije dostavio nikakve dokaze iz kojih se može utvrditi na osnovu kojih parametara je predviđen rast proizvodnje za 2015, 2016. i 2017. godinu. Stoga, revizijski navodi kojima se osporava odbijajuća odluka nižestepenih sudova svode se na ocenu dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, iz kojih razloga se ne može preispitivati pobijana presuda, imajući u vidu da se u navedenom delu, ne radi o procesnoj situaciji iz člana 403. stav 2. ZPP-a, u vezi sa članom 407. stav 2. istog zakona.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih su revizije izjavljene, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahteve stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da stranke nisu uspele sa revizijama, a odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer ovaj trošak nije bio potreban za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić