Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP ( „Službeni glasnik RS“, broj 72/11) osim pogledu revizijskog cenzusa koji je propisn članom 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) i ustanovio da se revizijom tužioca osnovano ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda o akcesornosti ugovorne kazne i prestanku sporazuma o istoj zbog raskida osnovnog ugovora u kome je takav sporazum bio konstituisan. Ovakvo stanovište se temelji na činjenici da je tužilac 23.07.2010. godine raskinuo ugovor o prodaji društvenog kapitala od 31.12.2005. godine uz istovremeno postavljanje zahteva za isplatu ugovorne kazne. Drugostepeni sud nalazi da takav zahtev nema pravno utemeljenje, jer je tužilac shodno odredbi člana 273. ZOO imao pravo da zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane tuženog zahteva isplatu ugovorne kazne ili ispunjenje obaveze, s tim da o izvršenom izboru obavesti dužnika u razumnom roku. Međutim, tužilac nije postavio zahtev za ispunjenje ugovorne obaveze veće je obavestio tuženog da ugovor raskida. Kod takvog stanja stvari, a obzirom na akcesornu prirodu ugovorne kazne drugostepeni sud je stanovišta da je sa raskidom osnovnog ugovora prestala i obaveza iz akcesornog ugovora, tj. sporazuma o ugovornoj kazni koji deli sudbinu osnovnog ugovora. Pored toga, drugostepeni sud je stanovišta da u konkretnom slučaju tužilac ne može zahtevati naplatu ugovorne kazne ni pozivom na odredbu člana 132. ZOO. U prilog tog stanovišta u pobijanoj presudi se ističe da je odredbama Zakona o obligacionim odnosima izrečito regulisana priroda ugovorne kazne i da ona kao takva deli sudbinu glavnog duga, što ima za posledicu da ako je ugovor o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije raskinut tužilac ne može po raskidu ugovora da zahteva ugovornu kaznu zbog neispunjenja obaveze po osnovu člana 132. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje pravilnim stanovište drugostepenog suda da je odredbama Zakona o obligacionim odnosima određena i pravna priroda ugovorne kazne. Međutim, taj sud ni jednom rečju ne konstatuje sadržinu zakonskog određenja pravne prirode ugovorne kazne. Tim povodom Vrhovni kasacioni sud ističe da odredbama Zakona o obligacionim odnosima nije decidno regulisana i izričito uređena pravna priroda ugovorne kazne. To je učinjeno na posredan način tako što su odredbom člana 270. definisana opšta pravila konstituisanja ugovorne kazne, a odredbom člana 273. ZOO propisano pravo poverioca u slučaju ugovaranja iste. Iz tih zakonskih odredbi može se zaključiti da ugovorna kazna predstavlja zakonom propisano sredstvo pojačanja i obezbeđenja ugovorne discipline na planu izvršenja ugovorom konstituisanih obaveza dužnika. Međutim, odredbom člana 275. ZOO konstituiše se i pravo poverioca da zahteva ugovornu kaznu i kada njen iznos premaša visinu štete koju je pretrpeo, kao i u slučaju kada nije pretrpeo nikakvu štetu (stav 1), a ako je šteta koju je poverilac pretrpeo veća od iznosa ugovorne kazne on ima pravo zahtevati i razliku do potpunog namirenja štete (stav 2). Prema tome, zakonskim rešenjem propisanim stavom 2 člana 275. ZOO nesumnjivo se konstituiše odštetna funkcija ugovorne kazne. Ona se iskazuje kao pretpostavljena šteta čije se postojanje ne mora posebno dokazivati. To praktično znači da će poverilac ostvariti pravo na isplatu ugovorne kazne samo na osnovu činjenice da su nastupili zakonom propisani uslovi za njenu realizaciju – skrivljeno zadocnjenje u ispunjenju ili skrivljeno neispunjenje ugovorom konstituisane obaveze od strane dužnika. Samo u slučaju kada je neispunjenjem poverilac pretrpeo veću štetu od iznosa ugovorne kazne on ima pravo da zahteva i razliku do potpunog iznosa štete, ali u tom slučaju mora i dokazati da trpi štetu u većem iznosu od iznosa određenog ugovornom kaznom.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da se citiranim zakonskim odredbama nesumnjivo određuje dvostruka funkcija ugovorne kazne. Ona se, s jedne strane, opredeljuje kao ugovorno sredstvo obezbeđenja izvršenja dužnikove obaveze, a s druge kao pretpostavljena šteta koju će poverilac pretrpeti u slučaju skrivljenog zadocnjenja ili neispunjenja ugovorom konstituisane dužnikove obaveze. Na taj način se i pravna priroda ugovorne kazne iskazuje kao sredstvo obezbeđenja i naknade štete. Iz tog razloga Vrhovni kasacioni sud ocenjuje pravno neprihvatljivim stanovište drugostepenog suda po kome se pravo na isplatu ugovorne kazne ne može ostvariti pozivom na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Naprotiv, izričitim zakonskim konstituisanjem i određenjem prava isplate ugovorne kazne kao pretpostavljene štete, svakako se konstituiše i pravo poverioca da na temelju odredbe člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zahteva isplatu ugovorne kazne kao pretpostavljene štete u slučaju kada je došlo do raskida ugovora. Šta više, pravo na ugovornu kaznu se ne može isključiti zbog činjenice da je raskinut osnovni ugovor čijem obezbeđenju ona služi. To je pravno neuputno, jer sam zahtev za isplatu ugovorne kazne zbog neispunjenja ugovorom konstituisane obaveze u sebi konzumira i prećutnu izjavu da se ugovor raskida. U protivnom, prihvatanjem pravnog stanovišta da se raskidom ugovora gubi pravo na isplatu ugovorne kazne u potpunosti se poništava ne samo mogućnost njene realizacije već i zakonsko opredeljene svrhe zbog koje je ista zakonom dopuštena i ugovorom konstituisana. Cilj ugovorne kazne je da dodatno osigura izvršenje dužnikove obaveze, a ako do toga ne dođe da se poveriocu koji je u celosti izvršio svoje ugovorne obaveze sprizna i isplati pretpostavljena šteta u visini ugovorom određene ugovorne kazne. Jer, ugovornim konstituisanjem prava na ugovornu kaznu poveriocu se zakonom priznaje ostvarenje prava na naknadu štete do visine ugovorne kazne koju će isti realizovati bez ikakvih posebnih uslova jedini uslov za ostvarenje tog prava je prethodno ispunjenje poveriočevih ugovornih obaveza. Time se poverilac po samom zakonu stavlja u daleko lakšu poziciju u pogledu namirenja pričinjene mu štete zbog raskida ugovora od one u kojoj bi se našao da ugovorom nije bila propisana i ugovorna kazna za slučaj neispunjenja dužnikove obaveze. S tim u vezi, treba istaći da se zahtev za isplatu ugovorne kazne ne može uslovljavati prethodnim raskidom ugovora kao pretpostavkom za njeno izmirenje. Do raskida će uvek doći kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, ako dužnik u tom roku istu ne ispuni. U tom slučaju, a shodno imperativnoj odredbi člana 125. stav 1. ZOO ugovor se raskida po samom zakonu. Do raskida će doći i kada dužnik u naknadnom roku ne ispuni svoju ugovornu obavezu. I u tom slučaju, a shodno odredbi člana 126. stav 3. ZOO, nastupaju iste pravne posledice kao i u slučaju kada je rok bitan sastojak ugovora. S tim u vezi, treba istaći da je i imperativnom odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji propisano da se i ugovor o prodaji društvenog kapitala po sili zakona raskida kada kupac ni u naknadno ostavljenom roku ne izvrši svoje obaveze.

Dakle, u navedenim pravnim situacijama ugovor se raskida po sili zakona u trenutku kada protekne ugovorom propisani fiksni rok za ispunjenje dužnikove obaveze, odnosno kada dužnik ni u naknadno ostavljenom roku svoju obavezu ne izvrši. To dalje znači da se postojanjem ovih pravnih situacija i faktički i pravno isključuje mogućnost izbora ustanovljeno odredbom člana 273. stav 1. ZOO kojim se poveriocu daje pravo da u slučaju neizmirenja ugovorne obaveze može zahtevati ili ispunjenje iste ili isplatu ugovorne kazne. Ovo iz razloga što se saglasno odredbi člana 132. stav 1. raskidom ugovora obe strane oslobađaju svojih obaveza, osim obaveze naknade eventualne štete. Zato, ako bi raskid osnovnog ugovora vodio i prestanku ugovorne kazne kao akcesornog prava nastupila bi pravna nedopuštena situacija u kojoj se u slučaju neispunjenja ugovorne obaveze iz ugovora sa fiksnim rokom tim ugovorom konstituisana ugovorna kazna nikada ne bi mogla naplatiti. Iz istih razloga bila bi isključena i mogućnost isplate ugovorne kazne u slučaju kada je osnovni ugovor raskinut po sili zakona zbog činjenice da dužnik ni u naknadno ostavljenom roku nije izvršio svoju obavezu. Time bi se ne samo onemogućilo sudsko ostvarenje prava na ugovornu kaznu već bi se sudskim odlukama obesmislio i sam institut ugovorne kazne. U tom slučaju bi se i zakonske odredbe o uređenju pravnog instituta ugovorne kazne učinile pravno izlišnim, ili, u najmanju ruku, pravno nedelotvornim. Iz tog razloga bi sporazum o ugovornoj kazni zbog neispunjenja obaveze iz ugovora o prodaji društvenog kapitala predstavljao samo mrtvo slovo na papiru bez ikakvih pravnih posledica za slučaj neizvršenja ugovorne obaveze čijem obezbeđenju ugovorna kazna služi.

Sa druge strane, pogrešna primena materijalnog prava od strane prvostepenog suda ima za posledicu nepotpuno utvrđenje odlučnih činjenica za presuđenje ovog spornog odnosa. Naime, zbog zauzetog pravnog stanovišta da akcesorna priroda ugovorne kazne posledično vodi prestanku sporazuma o istoj u slučaju raskida osnovnog ugovora, prvostepeni sud se nije upuštao u raspravu o činjenicama koje se tiču dopuštenosti ugovaranja ugovorne kazne u odnosu na obaveze čijem obezbeđenju ista služi, niti je utvrđivao da li su i u kojoj meri ove obaveze obezbeđene ugovornom kaznom neizvršene i da li je tuženi kriv za njihovno neizvršenje.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 407. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci.

U ponovljenom postupku prvostepeni sud će najpre utvrditi da li su sporazumom o ugovornoj kazni obuhvaćene obaveze za koje se ugovorna kazna može ustanoviti, koje su to konkretne obaveze i da li su iste u potpunosti ili delimično ostale neizvršene krivicom tuženog. Ako utvrdi da su samo neke od ugovornom kaznom obezbeđenih obaveza u potpunosti ili delimično neizvršene krivicom tuženog prvostepeni sud će utvrditi u kom procentu se ugovorna kazna odnosi na svaku od njih. Saglasno utvrđenom procentu obezbeđenja svake pojedinačne ugovorne obaveze obezbeđene ugovornom kaznom i utvrđenom procentu njihovog neizvršenja obračunaće se i srazmerni deo visine ugovorne kazne koji se tužiocu može dosuditi po tom osnovu.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić