Presudom Privrednog apelacionog suda 12 Pž 1339/20 od 02.06.2021. godine preinačena je navedena prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je odredba člana 5. stav 5.1 Ugovora o kratkoročnom kreditu od 18.02.2010. godine ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo, što je tuženi dužan priznati i trpeti. Usvojen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 29.601,84 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.02.2010. godine. U stavu drugom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 31.252,00 dinara, dok je u stavu trećem izreke obavezan tuženi da tužiocu plati na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dao odgovor na reviziju kojom je osporio osnovanost izjavljene revizije i predložio da revizijski sud odbaci reviziju kao nedozvoljenu. Troškove revizijskog postupka tražio je za sastav odgovora na reviziju i sudske takse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse, te je doneo odluku u stavu prvom izreke ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o kreditu od 18.02.2010. godine, koji u članu 5.1. predviđa obavezu tužioca kao korisnika kredita da pre puštanja kredita u tečaj jednokratno plati banci naknadu za obradu zahteva u procentualnom iznosu od 1,5% od iznosa odobrenog kredita. Takođe je utvrđeno da je tuženi dostavio tužiocu plan otplate kredita u kome je navedena visina glavnice, visina kamatne stope i efektivne kamatne stope i na ime naknade naznačen procenat od 1,5%, što iznosi 300 evra, koji plan je potpisan od obeju stranaka. Tuženi je tužiocu dostavio i pregled bitnih elemenata otplate kredita sa navedenim efektivnom kamatnom stopom, ukupnim iznosom naknade i drugih troškova koje klijent treba da plati i koji iznosi 29.601,00 dinara. Navedeni su i podaci koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stopi. Pregled je takođe potpisan od obeju stranaka.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da odredba ugovora o kreditu kojim je ugovoreno da se naknada za obradu zahteva za korišćenje kredita obračunava i naplaćuje u procentualnom iznosu od iznosa odobrenog kredita nije ništava, niti je ovakvo ugovaranje naknade protivno osnovnim načelima obligacionog prava i imperativnim propisima. Prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke citira tačku 5. i tačku 7. stav 2. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite iz 2006. godine, i nalazi da su tužiocu pre zaključenja ugovora o kreditu bili poznati svi elementi ugovora, uključujući i obavezu plaćanja naknade za obradu zahteva, kao i visina te naknade, pa imajući u vidu da je tužilac slobodnom voljom zaključio predmetni ugovor, to zaključuje da su sve odredbe ugovora, računajući i sporne odredbe o naplati troškova kredita, rezultat volje ugovornih strana, i punovažne.

Privredni apelacioni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu Privrednog apelacionog suda, banka je dužna da klijenta informiše o pojmovima koje unosi u ugovor, a ako ih on sam ne razume i samo ukoliko je tako postupila može se smatrati da je tužilac raspolagao informacijama koje su uticale na njegovu odluku da zaključi ugovor o kreditu, da je upoznat sa svakom odredbom pojedinačno i da je ugovor zaključen saglasnim izjavama volje. Prema stanovištu drugostepenog suda, ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, ne može naknadno vršiti naplatu takvih troškova izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj, i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita. Takvo postupanje drugostepeni sud ocenjuje kao suprotno imerativnim zakonskim i podzakonskim propisima, pa nalazi da je odredba člana 5.1. ugovora o kratkoročnom kreditu od 18.02.2010. godine ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, pa je na osnovu člana 104. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 29.601,84 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, koji iznos je tuženi prethodno naplatio po ništavoj ugovornoj odredbi.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda, jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravo banke da naplati troškove obrade kredita počiva na Zakonu o bankama koji je bio važeći u spornom periodu („Službeni glasnik RS“ br. 107/05), i to odredbi člana 42. i 43. navedenog zakona. Narodna banka Srbije u spornom periodu donela je Odluku o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu s klijentima fizičkim licima („Službeni glasnik RS“ br. 74/09). Navedenom Odlukom bio je propisan jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke. Iz navedenog proizilazi da banka ima pravo da naplati troškove obrade kredita, te da odredbe ugovora o kreditu kojim se ugovora naplata ovih troškova neće biti ništave ukoliko je banka postupala u skladu sa imperativnim zakonskim i podzakonskim propisima, krećući se u granicama navedene Odluke Narodne banke Srbije.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je utvrdio da je tužena banka tužiocu predala pregled bitnih elemenata ugovora i plan otplate kredita, na koji način je tužilac bio upoznat sa svim obavezama koje ga terete u postupku realizacije kredita. Naime, u dokumentima koje je tužena banka predala tužiocu u skladu sa tačkom 14.2 citirane Odluke, jasno je naznačena visina efektivne kamatne stope i ukupan iznos naknade i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu. Bez uticaja na punovažnost sporne ugovorne odredbe je tužiočeva tvrdnja da mu nije bila poznata struktura troškova i mehanizam njihovog određivanja, jer banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. Kako je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac iz plana otplate kredita i pregleda bitnih elemenata mogao na jasan i nedvosmislen način biti upoznat sa visinom troškova koje je u obavezi da plati banci prilikom odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sporna ugovorna odredba nije ništava, te da je banka postupala u granicama imperativnih propisa.

Navedeno dalje znači, da ne stoje razlozi na kojima je drugostepeni sud zasnovao svoju odluku, nalazeći razloge ništavosti sporne ugovorne odredbe u samom načinu na koji su oni naplaćeni. Prema stavu drugostepenog suda, tužena banka nije mogla da troškove obrade kreditnog zahteva naplati zadržavanjem novčanog iznosa iz sredstava odobrenog kredita, te da je ovakvo postupanje u surpotnosti sa uslovima otplate kredita i pregleda bitnih elemenata ugovora o kreditu. Ovakvo stanovište drugostepenog suda nema svoje utemeljenje u materijalno pravnim odredbama kojima je regulisan ugovor o kreditu, budući da ni zakonskim, a ni podzakonskim aktima koje donosi Narodna banka Srbije, nije zabranjeno banci da troškove naplaćuje zadržavanjem dela novčanog iznosa prilikom puštanja kredita u tečaj. Činjenica da su u pregledu bitnih elemenata ugovora o kreditu prikazani troškovi koji ulaze u obračun efektivne kamatne stope, ne znači da banka i naplaćuje anuitete po toj stopi, već ona prvenstveno služi korisniku kredita da proceni ekonomski teret koji je dužan da snosi prilikom ispunjenja ugovora o kreditu. Osim toga, tokom postupka tužilac nije isticao da je banka dva puta naplatila troškove obrade kredita (prvo jednokratno, a potom kroz anuitete primenom efektivne kamatne stope), te stoga nema osnova za zaključak da je banka postupala suprotno imperativnim propisima, odakle proizlazi da je odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio drugostepenu odluku i odbio žalbu tužioca, nalazeći da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe kojom je ugovorena naplata troškova kredita, kao i zahtev za isplatu novčanog iznosa od 29.601,84 dinara.

Budući da je tuženi uspeo u postupku po reviziji, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 153., 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 21.600,00 dinara na ime sastava revizije (18.000,00 + 20% PDV). Vrhovni kasacioni sud nije tuženom dosudio naknadu troškova na ime sudskih taksi budući da isti nisu opredeljeni po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, , s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić