Prev 534/2021 3.16.1; 3.16.4.2

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 534/2021
10.02.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca „AA” ... d.d. iz ..., Republika ..., čiji je punomoćnik Milorad Glavan, advokat iz ..., protiv tuženog PD „Lukoil Srbija” a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Aleksandar Petrović, advokat iz ..., radi brisanja upisa i utvrđenja, vrednost predmeta spora 29.970.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2066/21 od 21.04.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 10.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 2066/21 od 21.04.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Kraljevu P 621/2019 od 14.12.2020. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je tužba u delu kojom je tužilac tražio da se utvrdi da je bez pravne važnosti i da ne proizvodi pravno dejstvo upis izvršen od strane Službe za katastar nepokretnosti ..., i to: u listu nepokretnosti br. ... KO ... kat. parcela ... u površini od 2.140 m2, sa upisanim pravom korišćenja u korist tuženog na kojoj je izgrađen objekat - zgrada benzinske stanice upisana kao svojina tuženog; u listu nepokretnosti br. ... KO ... kat. parcela broj ... u površini od 4.202 m2, sa upisanim pravom svojine u korist tuženog na kojoj je objekat - zgrada benzinske stanice i zgrada benzinske stanice -magacin, upisani kao svojina tuženog, što je tuženi dužan da trpi, a Služba za katastar nepokretnosti ... da briše navedeni upis i uspostavi stanje kao pre upisa. U stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da tužilac ima pravo svojine i to na: objektu - zgradi benzinske stanice izgrađene na kat. parceli ... KO ..., građevinsko zemljište u površini od 2.140 m2 i upisano u list nepokretnosti br. ... KO ... na kom zemljištu tužilac stiče pravo korišćenja; objektu - zgradi benzinske stanice -benzinska pumpa i zgradi benzinske stanice – magacin, izgrađenih na kat. parceli broj ... KO ... - građevinsko zemljište u površini od 4.202 m2 i upisano u list nepokretnostn br. ... KO ..., na kom zemljištu tužilac stiče pravo svojine, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 952.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2066/21 od 21.04.2021. godine u stavu prvom izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. U stavu drugom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude drugostepenog suda, tužilac izjavljuje blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja je učinjena pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Iz sadržine revizije proizilazi da tužilac izjavljuje reviziju protiv stava prvog izreke drugostepene presude.

U odgovoru na reviziju tuženi osporava revizijske navode, ukazujući na pravilnost zauzetog stanovišta drugostepenog suda, a troškove revizijskog postupka je opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/...sa izmenama) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi tužioca, koji ukazuju na to da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju, koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom dokaza, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer ponovnog izvođenja dokaza u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom nije bilo. Sledi da povreda, na koju se po sadržini ukazuje revizijom tužioca nije učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane odluke nižestepenih sudova, a koja ne može biti predmet ocene u revizijskom postupku u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predmet spora je zahtev tužioca da se utvrdi da je bez pravne važnosti i da ne proizvodi pravno dejstvo upis izvršen od strane Službe za katastar nepokretnosti ... i to prava vlasništva na zgradi benzinske stanice i zgradi benzinske stanice – magacinu, koji su upisani u list nepokretnosti ... i ... KO ..., te da se utvrdi pravo svojine tužioca na predmetnim nepokretnostima, kao i predaja nepokretnosti. Navedeno iz razloga što je tužilac smatrao da je preko svog pravnog prethodnika iz svojih sredstava pribavio zemljište i izgradio navedene benziske pumpe u ..., kao i poslovno – komercijalni objekat za promet nafte i naftnim derivatima i što je od strane prethodnika tuženog deposedovan, a koje objekte sada koristi tuženi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u ovoj parnici inicijalni akt podneo 20.10.2005. godine, kada je važio Zakon o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 83/92...25/02). Prvostepeni sud je, iz sadržine dopisa RGZ Službe za katastar nepokretnosti ... od 28.12.2017. godine, utvrdio da je na nepokretnostima u društvenoj svojini najpre upisana kao korisnik AA1- filijala ..., te da je na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu Fi 11262/97 od 17.10.1997. godine i tapije R 129/01 od 31.05.2001. godine u pogledu nepokretnosti, koje su predmet spora, upisana Republika Srbija kao vlasnik, a AD „Beopetrol” Beograd, kao korisnik. Na osnovu rešenja Fi 12888/03 od 25.12.2003. godine i promenom 457/04 pos. list broj ... upisana je Republika Srbija, a kao korisnik „Lukoil Beopetrol” a.d. Beograd. Rešenjem Agencije za privredne registre od 01.03.2011. godine u registar privrednih subjekata upisan je „Lukoil Srbija“, budući da je ranije „Lukoil Beopetrol“ a.d. promenilo naziv.

Prvostepeni sud je, polazeći od odredbi čl. 106. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, imajući u vidu rok za podnošenje tužbe za brisanje, utvrdio da je promena kako vlasnika, tako i korisnika na predmetnim nepokretnostima izvršena 2001. godine, a tužba je podneta 20.10.2005. godine, dakle posle proteka roka od 2 godine iz navedenog čl. 106. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, te je tužbu, kao neblagovremenu, odbacio u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je bez pravne važnosti i da ne proizvodi pravno dejstvo upis izvršen od strane Službe za katastar ... u označenim Listovima nepokretnosti i u vezi sa napred navedenim nepokretnostima, te brisanje navedenih upisa i uspostavljanja stanja pre upisa.

Dalje je prvostepeni sud utvrdio da je Zakonom o osnivanju javnog preduzeća „AA - ...,“ koju je doneo Sabor Republike Hrvatske i koje je proglašen ukazom od 05.10.1990. godine, osnovano Javno preduzeće „AA - ...,“ a upis u nadležni registar Trgovačkog suda u Zagrebu izvršen je rešenjem Fi 9536/90. Na osnovu odluke Sabora i upisa osnivanja u nadležni registar društvena imovina DP „AA - ...,“ koja je ušla u osnovni kapital novoosnovanog javnog preduzeća postala je državna imovina Republike Hrvatske, a što se odnosi samo na imovinu koja se nalazila na teritoriji navedene republike. Prvostepeni sud, sledom, zaključuje da tužilac ne može biti vlasnik nepokretnosti, koje su se 30.10.1990. godine nalazile na teritoriji Republike Srbije, jer kada jedna republika osnuje javno preduzeće i konvertuje društvenu svojinu u državnu, ne može samim tim obuhvatiti i društvenu svojinu sa područja druge republike. Time je pravni prethodnik tužioca, nastankom javnog preduzeća, izgubio pravni kontinuitet u sledbeništvu, jer su ostale poslovne jedinice sa nerešenim statusom radnika i društvenom svojinom, koja je decenijama pre bila njihovno osnovno sredstvo društvena svojina njihovog OOURa. Ovo tim pre što su OOUR, koji su poslovali na teritoriji Republike Srbije, osnovali Društveno preduzeće „AA2“ sa p.o. i upis izvršen još 1988. godine.

Takođe je prvostepeni sud utvrdio da Republika Hrvatska uopšte ne sprovodi Aneks Sporazuma G, jer sudovi u Republici Hrvatskoj odbijaju tužbene zahteve zasnovane na tom sporazumu, sa obrazloženjem da se Aneks G ne može sprovesti direktno, već je potrebno zaključenje bilateralnih ugovora. U tom smislu je prvostepeni sud uputio na odluku Evropskog suda za ljudska prava br. 73035/14 od 23.02.2018. godine. Prvostepeni sud je u bitnom utvrdio i to da je tuženi kroz statusne promene i privatizaciju stekao stvarna prava na predmetnim nepokretnostima po samom zakonu, što je dalo pravni osnov sticanja stvarnih prava na nepokretnostima propisan članom 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda i nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalnopravne odredbe iz čl. 106e. i 106ž. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, kao i odredbe Zakona o privatizaciji važećeg u 2003. godini, te odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa iz čl. 20. st. 1. tog zakona i pravilno zaključio da nema mesta direktnoj primeni Aneksa G Sporazuma o sukcesiji. Prema stanovištu drugostepenog suda pravilno je prvostepeni sud odbacio tužbu u delu kojim je traženo da se utvrdi da je bez pravne važnosti i da ne proizvodi pravno dejstvo upis izvršen od strane Službe za katastar nepokretnosti i date razloge prihvata i drugostepeni sud u tom delu. Nadalje, drugostepeni sud prihvata i obrazloženje prvostepenog suda da je svojinska transformacija tužioca, izvršena u Republici Hrvatskoj, bez uticaja na sticanje stvarnih prava na nepokretnosti u Republici Srbiji. Nasuprot tome, privatizacija DP „Beopetrol“ u čijoj privatizacionoj dokumentaciji su i predmetni objekti, vodi sticanju prava svojine tuženog na istim nepokretnostima. Kao razlog neosnovanosti tužbenog zahteva drugostepeni sud navodi i nepostojanje zaključenog bilateralnog ugovora između dve republike, kojim bi se svojinska prava na nepokretnostima regulisala kako je predviđeno Aneksom G Sporazuma o pitanjima sukcesije.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Prema navodima revidenta drugostepeni sud nije naveo zašto je odluka prvostepenog suda pravnovaljana u delu u kome je tužba tužioca odbačena. Međutim, drugostepeni sud je u svojoj odluci, koja se revizijom pobija, jasno naveo da je iz dokumentacije koja se nalazi u spisima predmeta utvrđeno da tužilac pobija upis koji je izvršen 2001. godine, pozvao se na Zakon o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, koji se u konkretnom slučaju primenjuje, na član 106. tog zakona i objektivni dvogodišnji zakonski rok za podnošenje brisovne tužbe, te obrazložio da je tužba tužioca u ovom delu neblagovremena, jer je rok protekao. Navodi tužioca u delu koji se odnosi na dostavu rešenja katastra dodatno su neosnovani jer se odnose na činjenično utvrđenje, što ne može biti predmet revizije, a u katastru nepokretnosti je svakako bio upisan pravni prethodnik tuženog, a ne pravni prethodnik tužioca, što je jasno utvrdio i obrazložio prvostepeni sud, a drugostepeni sud potvrdio.

Revident ukazuje i na to da se Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije može neposredno primenjivati, bez bilo kakvih bilateralnih ugovora, pri čemu je takvo stanovište u drugim postupcima imao i drugostepeni sud, kao i Vrhovni sud Srbije 2004. godine. Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca. Zahtev tužioca na način opredeljen tužbom zasniva se na njegovoj tvrdnji da je postao imovinskom transformacijom svog prethodnika vlasnik predmetnih nepokretnosti. Međutim, takve nepokretnosti, nakon svojinske transformacije prethodnika tužioca i dalje moraju opstati u režimu društvene svojine iz razloga što prema stanju u spisima izostaju okolnosti koje bi vodile promeni prirode svojine na nepokretnostima. Stoga, tužilac se svakako ne može kvalifikovati kao vlasnik predmetnih nepokretnosti. Nosilac prava korišćenja stvari u društvenoj svojini ima pravo na pravnosvojinsku i državinsku zaštitu. Ali, to pravo mogu ostvariti isključivo rezidenti Republike Srbije, podložni njenom ustavnopravnom režimu svojinske transformacije društvene svojine u druge ustavom predviđene oblike svojine (kroz proces privatizacije ustanovljen regulativom Republike Srbije). Tužilac nije rezident Republike Srbije, već je rezident Republike Hrvatske, kao bivše članice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (dalje u tekstu: SFRJ). Zato je pravni osnov za rešavanje o pravu svojine, definisan Aneksom G Sporazumom o pitanjima sukcesije, zaključenim između bivših republika SFRJ, kojim se regulišu pitanja svojine i stečenih prava. Međutim, Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije nije neposredno primenljiv. Njegovoj primeni nužno prethodi zaključenje bilateralnih sporazuma među bivšim republikama SFRJ, u konkretnom slučaju Republike Srbije i Republike Hrvatske. Ovakvo stanovište izraženo je u odluci Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ,,Mladost Turist“ AD Beograd protiv Hrvatske, broj 73035/14 od 30. januara 2018. godine. Pritom, isto je već ranije prihvaćeno u odluci Vrhovnog kasacionog suda Prev 382/17 od 29.06.2018. godine.

Shodno iznetom, a suprotno revizijskim navodima, ne postoje uslovi za neposrednu primenu Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije. Time izostaje postojanje diplomatskog reciprociteta između Republike Srbije i Republike Hrvatske u pitanjima ostvarivanja zaštite prava izvedenih iz prava svojine kao njegovih stečenih prava. Otuda za ostvarivanje ovakve zaštite nužno je postojanje faktičkog reciproticeta, koje je predmet dokazivanja. Teret dokazivanja ove okolnosti svakako je na licu koje izvodi postojanje prava za ovakvu pravnu zaštitu. To je u ovoj pravnoj stvari bio tužilac. Sledi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je u odsustvu činjenica koje bi ukazivale na postojanje faktičkog reciprociteta tužilac bio obavezi da u tom pogledu predloži odgovarajuće dokaze. Na ovakav način tužilac nije postupio, a što je utvrđeno od strane nižestepenih sudova. Posledično tome, neosnovani su navodi tužioca da je drugostepni sud u potpunosti zanemario svojinsku trasnformaciju tužioca.

Neosnovani su navodi tužioca da drugostepni sud nije obrazložio na osnovu kog propisa je tuženi stekao pravo svojine na predmetnim nepokretnostima. Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, propisano je da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude jasno naveo da je tuženi kroz statusne promene i privatizaciju stekao pravo svojine na predmetnim nepokretnostima, sve u skladu sa Zakonom o privatizaciji važećem u 2003. godini i članom 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Kroz izvršenu privatizaciju „Beopetrol“-a dolazi do svojinske transpormacije, a tuženi postaje pravni sledbenik i vlasnik predmetnih nepokretnosti. Lice koje zahteva utvrđenje prava svojine na nepokretnosti u Republici Srbiji mora dokazati da je na njoj stekao pravo svojine saglasno propisima Republike Srbije. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac navedeno nije dokazao.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku, to je u stavu drugom izreke presude, odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova povodom sastava odgovora na reviziju.

Predsednik veća,

sudija Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić