U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Konzorcijum fizičkih lica koji čine AA iz ..., BB iz ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji su punomoćnici advokati Tatjana Sudžum iz ..., ul. ... br. ... i Novak Stanić iz ..., ul. ... br. ..., protiv tuženog Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, Beograd, kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju Republike Srbije, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 57.000.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4214/16 od 01.11.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 12.07.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4214/16 od 01.11.2017. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 5762/13 od 30.10.2015. godine koja je ispravljena rešenjem od 30.03.2018. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog na isplatu iznosa od 54.413.435,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od određenog datuma dospelosti do isplate i iznosa od 414.000,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4214/16 od 01.11.2017. godine nastavljen je postupak po žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude. Odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. Odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno rešenje od 18.12.2015. godine. Odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene pravnosnažne presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužena je predložila da se revizija tužilaca odbije kao neosnovana.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona, osim ako nisu učinjene u postupku po žalbi ne predstavljaju revizijski razlog. Neosnovani su revizijski navodi o učinjenim bitnim povredama iz člana 374. stav 1. Zakona, pred drugostepenim sudom,. Drugostepeni sud je pravilno ispitao prvostepenu presudu u granicama žalbenih razloga. Ocenio je sve relevantne žalbene navode i dao jasne razloge za donetu odluku. Prema odredbi člana 407. stav 1. Zakona revizija ne može da se izjavi zbog bitne povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešnog ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Zato revizijski sud nije ovlašćen da preispituje utvrđeno činjenično stanje.

Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 54.413.435,00 dinara koji tužioci potražuju od tuženog na ime stečenog bez pravnog osnova.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci udruženi u Konzorcijum i tuženi su 25.11.2003. godine zaključili Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije. Predmet ugovora je prodaja 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije „DD“, po kupoprodajnoj ceni od 57.000.000,00 dinara, odnosno 838.018,40 eura. Ugovorena je obaveza isplate cene u šest jednakih godišnjih rata. Odredbom člana 5.3.3 Ugovora kupac se obavezao da neće prodati, preneti ili na drugi način otuđiti bilo koji od osnovnih sredstava subjekta privatizacije u jednoj ili više transakcija godišnje, u iznosu većem od 10% ukupne vrednosti sredstava prikazane u poslednjem bilansu stanja, sve do isplate kupoprodajne cene u celosti, odnosno u periodu od godinu dana od zaključenja ugovora kada kupac isplati kupoprodajnu cenu u periodu od godinu dana od održavanja aukcije.

U postupku kontrole je utvrđeno da su tužioci otuđili osnovna sredstva subjekta privatizacije preko ugovorom dozvoljenog raspolaganja, bez saglasnosti tužene. Od privatizacije do četvrte kontrole 24.03.2008. godine prodata su osnovna sredstva subjekta u vrednosti od 78.341.112,30 dinara. Utvrđeno je i da nije sprovedeno brisanje tereta na imovini subjekta privatizacije po osnovu odobrenog kredita banke od 31.08.2005. godine u iznosu od 5.000.000,00 evra. Konstituisanje tog založnog prava izvršeno je bez saglasnosti tužene. Tužena je 08.05.2008. godine uputila tužiocima obaveštenje i ostavila im naknadni rok od 30 dana za izvršenje ugovornih obaveza. Tužioci su pozvani da dostave dokaz o povraćaju u pređašnje stanje ili da iz sopstvenih sredstava izvrše upis osnovnih sredstava bez naknade u subjekt privatizacije, za iznos prekoračenja preko ugovorom dozvoljenog, kao i dokaze da su izvršili brisanje založnog prava na imovini subjekta. Obaveštenje o poslednjem naknadnom roku za izvršenje ugovornih obaveza upućeno je Konzorcijumu 20.08.2008. godine. Tužioci nisu postupili ni po ovom obaveštenju. Zato ih je tuženi dopisom od 23.10.2008. godine obavestio da se Ugovor o prodaji društvenog kapitala, istekom naknadnog roka smatra raskinutim zbog neispunjenja. Razlog za raskid ugovora je neizvršavanje obaveza kupca kapitala subjekta privatizacije predviđenih u tački 5.3.3. ugovora. Tužena je 31.10.2008. godine donela odluku o prenosu kapitala preduzeća „DD“, radi prodaje. Iz sadržine nalaza i mišljenja sudskih veštaka ekonomsko-finansijske struke od 26.01.2015. godine u drugoj varijanti koju su nižestepeni sudovi prihvatili i njihovih naknadnih izjašnjenja utvrđeno je da su tužioci upravljajući subjektom privatizacije u 2006. godini otuđili njegova osnovna sredstva za više od 10% od ukupne vrednosti osnovnih sredstava u 2005. godini. Utvrđeno je i da je bez saglasnosti tužene zasnovano založno pravo na imovini subjekta privatizacije u iznosu preko 10% vrednosti osnovnih sredstava, radi obezbeđenja potraživanja banke po ugovoru sa trećim licem.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora propisani odredbom člana 41a stav 1. tačka 3. Zakona o privatizaciji koji je bio na snazi u vreme raskida ugovora. Tuženi je dopisom od 23.10.2008. godine raskinuo Ugovor o privatizaciji, zbog neispunjenja. Raskidom ugovora nastupile su pravne posledice raskida predviđene odredbom člana 6.1. Ugovora. Tužioci kao kupci kapitala izgubili su pravo na povraćaj utuženog iznosa koji su tuženom platili na ime kupoprodajne cene po ugovoru. Zato je odbijen tužbeni zahtev.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nije osnovan tužbeni zahtev.

U sprovedenom postupku je utvrđeno da su tužioci udruženi u Konzorcijum upravljajući subjektom privatizacije otuđili njegova osnovna sredstva preko ugovorom dozvoljenog procenta raspolaganja. Prvostepeni sud je prihvatajući drugu varijantu nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrdio da je u 2006. godini otuđeno preko 10 % od ukupne vrednosti sredstava. Za izneti stav dao je jasne i dovoljne razloge. Utvrđeno je i da je bez saglasnosti tužene zasnovano založno pravo na imovini subjekta privatizacije u iznosu većem od 10% vrednosti osnovnih sredstava, radi obezbeđenja potraživanja banke iz ugovora o kreditu prema trećem licu. Na navedeni način tužioci su prekršili ugovornu obavezu iz odredbe člana 5.3.3. Ugovora o privatizaciji.

Zato tvrdnje revidenata da nisu raspolagali imovinom subjekta privatizacije protivno ugovoru nemaju utemeljenje u činjenicama utvrđenim u sprovedenom postupku.

Nižestepeni sudovi su pravilno tumačili odredbu člana 5.3.3. Ugovora. Kupac je ovom ugovornom odredbom prihvatio zabranu otuđenja osnovnih sredstava subjekta privatizacije preko ugovorenog procenta, u cilju očuvanja strukture i vrednosti tih sredstva do isplate kupoprodajne cene. Kada se „osnovna sredstva“ iz ove ugovorne odredbe posmatraju u pojmovnoj celini sa otuđenjem u odnosu na „ukupnu vrednost sredstava“ proizlazi da bi ugovorni procenat otuđenja osnovnih sredstava trebalo staviti u odnos sa ukupnom vrednošću tih sredstava. Cilj ove ugovorne odredbe je očuvanje vrednosti osnovnih sredstava koja služe za obezbeđenje kontinuiteta poslovanja privrednog društva. Zato je pravilno prihvaćena varijanta iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka u kojoj je, u skladu sa tom ugovornom odredbom, procenat otuđenja osnovnih sredstava subjekta privatizacije u jednoj godini poređen sa vrednošću ukupnih osnovnih sredstava.

Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da zalaganje imovine subjekta privatizacije ne predstavlja uslov za raskid ugovora.

Prema odredbi člana 442. stav 2. Zakona o privrednim društvima ( Sl. glasnik RS br. 125/04) sticanje i raspolaganje imovinom označava sticanje ili raspolaganje bilo kojim načinom, uključujući naročito prodaju, zakup, razmenu, zalogu ili hipoteku. U konkretnom slučaju, osim što su otuđili više od 10 % imovine subjekta privatizacije, tužioci su založili imovinu subjekta privatizacije radi obezbeđenja potraživanja banke prema trećem licu. Založno pravo je upisano u korist banke u iznosu od 5.000.000,00 evra. Založena imovina prema nalazu i mišljenju sudskih veštaka predstavlja više od 10 % ukupne vrednosti aktive subjekta privatizacije. Ni u naknadno ostavljenom roku nije izvršeno brisanje založnog prava. Po osnovu upisane zaloge, banka je podnela prijavu potraživanja u stečajnom postupku nad subjektom privatizacije, radi namirenja svog potraživanja, prodajom imovine subjekta privatizacije. Otuda je ispunjen uslov za raskid ugovora zbog nepoštovanja odredbe čl. 5.3.3. Ugovora.

Nisu osnovane ni tvrdnje revidenta da nepoštovanje odredbe člana 5.3.3. Ugovora nije razlog za raskid ugovora i da su nižestepeni sudovi na pogrešnoj primeni odredbe člana 6.1. Ugovora zasnovali zaključak o pravnim posledicama raskida ugovora. Naime, tačno je da u članu 6. ugovora nije naveden kao razlog za raskid ugovora nepoštovanje odredbe člana 5.3.3. Ugovora. Tačno je i da odredba člana 41a Zakona o privatizaciji na koju se nižestepeni sudovi pozivaju nije bila u primeni u vreme zaključenja ugovora. Međutim, nezavisno od činjenice što u ugovoru nije predviđen kao razlog za raskid ugovora nepoštovanje ugovornih obaveza iz člana 5.3.3, u konkretnom slučaju je raskid Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije „DD“ nastupio prema opštim uslovima obligacionog prava. U sprovedenom postupku je utvrđeno da je kupac kapitala postupao suprotno ugovornim odredbama. Nije ispunio ugovorne obaveze očuvanja strukture i vrednosti kapitala subjekta privatizacije u ugovorom predviđenom roku. A neispunjenje ugovora je razlog za njegov raskid prema Zakonu o obligacionim odnosima koji u članu 17. predviđa da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i da su odgovorne za njeno ispunjenje. Kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora i dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Poverilac ugovor može održati na snazi ako po isteku roka obavesti dužnika da zahteva ispunjenje. Kad je poverilac zahtevao ispunjenje ugovora a nije ga dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor. Tako je predviđeno odredbama člana 125. st. 1 – 3. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, tužena je ostavila tužiocima naknadni rok za ispunjenje ugovora. Tužioci nisu postupili u skladu sa ugovornom obavezom ni u tom roku. Zato je ugovor raskinut izjavom tužene od 23.10.2008. godine, što je u skladu sa odredbom čl. 125. stav 3. Zakona.

Pravne posledice raskida ugovora parnične stranke su regulisale odredbom člana 6. Ugovora. Takav odnos stranaka zasnovan je na odredbi člana 20. Zakona o obligacionim odnosima. Prema ovoj zakonskoj odredbi ugovorne strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drugačije nego što je zakonom određeno. Zato se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu pravne posledice raskida ugovora. Stranke su odredbom člana 6. Ugovora predvidele da u slučaju raskida ugovora kupac gubi pravo na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora. Ova ugovorna odredba je i u skladu sa ciljem i svrhom privatizacije. Kupac je prihvatio da snosi takve pravne posledice u slučaju raskida ugovora, jer se uskladu sa načelom autonomije volje odrekao prava na povraćaj uplaćene kupoprodajne cene.

Iz navedenih razloga je primenom odrebe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Rešavajući o troškovima postupka na ime sudske takse na odgovor na reviziju Vrhovni kasacioni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari. Samim tim ni troškovi koji su nastali njegovim podnošenjem ne predstavljaju nužne troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice i koji bi se dosudili na teret tužilaca. Zato je primenom odredbe člana 165. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić