Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je odluka koja se pobija revizijom doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa čl. 355. st. 5. Zakona o parničnom postupku. Revident upućuje na pogrešnu primenu pravila o sadržini prvostepene presude, iako predmet revizije mogu da budu bitne povrede učinjene isključivo u postupku pred drugostepenim sudom. Sadržina drugostepene odbijajuće odluke propisana je u članu 396. st. 2. Zakona o parničnom postupku, pa u tom pogledu drugostepeni sud nije u obavezi da detaljno obrazlaže svoju odluku ukoliko prihvata činjenočno stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, kao i primenu materijalnog prava. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka ne sadrži razloge, budući da se time suštinski ukazuje da je ona zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva odnosi se na novčano potraživanje tužioca u iznosu od 41.686.626,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na ime naknade koristi koju je tuženi imao od upotrebe tužiočeve stvari

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem Privrednog suda u Pančevu St. 15/19 od 01.09.2009. godine nad tuženim je otvoren stečajni postupka, a rešenjem istog suda St. 192/11 od 25.05.2011. godine otvoren je stečajni postupka i nad tužiocem Brazda Produkt d.o.o. Pančevo. U stečajnom postupku nad tuženim odbijen je zahtev tužioca za izlučenje iz stečajne mase tuženog nepokretnosti- poljoprivrednog zemljišta upisanog u listu nepokretnosti br. ... KO ... površine 279 ha, 91 ari i 25m2. Presudom Privrednog suda u Pančevu P. 193/13 od 18.12.2013. godine utvrđeno je kao osnovano izlučno potraživanje Brazda Produkt d.o.o. u stečaju Pančevo, pa je odlučeno da se iz stečajne mase tuženog izluče navedene nepokretnosti i to na osnovu činjeničnog utvrđenja da je pravni prethodnik tuženog, ugovorom o osnivanju „Brazda produkt“ d.o.o. predmetne nepokretnosti uneo kao osnivački ulog u kapital tužioca „Brazda produkt“ d.o.o. Pančevo koji je upisan u registru Agencije za privredne registre rešenjem br. BD .../... od 24.11.2006. godine. Prvostepeni sud dalje utvrđuje da je tuženi u posed predmetnih nepokretnosti predao „Brazda produkt“ d.o.o. u stečaju Pančevo nakon skidanja useva u jesen 2014. godine, a da je u periodu od dana otvaranja stečaja nad tuženim pa do dana predaje nepokretnosti tužiocu, predmetne nepokretnosti izdavao u zakup. U prvostepenom postupku izveden je dokaz veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke prema kome je u spornom periodu tuženi ostvario prihod od zakupnine u ukupnom iznosu od 41.685.626,00 dinara i to za period 2010. - 2014. godine.

Na osnovu napred utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi polaze od toga da je tužilac pravo svojine na predmetnom poljoprivrednom zemljištu stekao registracijom osnivačkog akta kod Agencije za privredne registre, imajući u vidu da mu je tuženi prethodno predao navedeno poljoprivredno zemljište i isto uneo kao osnivački ulog prilikom osnivanja tužioca. Kako je tuženi u periodu od 2010. do 2014. godine izdavao u zakup predmetno poljoprivredno zemljište u vlasništvu tužioca i ostvario korist od upotrebe tuđe stvari u vidu zakupnine koja je obračunata u postupku veštačenja, to nižestepeni sudovi nalaze da je postoji potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 41.685.626,00 dinara na ime naknade koristi koju je tuženi imao upotrebom tužiočevog zemljišta. Kako je tužilac isplatu zakonske zatezne kamate tražio od dana veštačenja, iako je u smislu čl. 214. Zakona o obligacionim odnosima imao pravo na kamatu i za period pre dana veštačenja, to nižestepeni sudovi nalaze da je zahtev tužioca u celosti osnovan.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno ocenio da je osnovano potraživanje tužioca na ime naknade zbog korišćenja njegovih nepokretnosti od strane tuženog sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u granicama opredeljenim tužbom.

Revizijom tuženog sa kasnijom dopunom osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Po navodima revidenta do donošenja sudske odluke kojom mu je utvrđeno izlučno pravo nije imao pravni osnov za sticanje prava svojine zbog nedostatka klauzule intabulandi u ugovoru o osnivanju tužioca. Smatra da tužiocu naknada zbog neovlašćenog korišćenja spornih nepokretnosti može pripadati samo za period pošto mu je pravnosnažnom odlukom utvrđeno izlučno pravo. U tom pogledu ukazuje na pogrešnu primenu čl. 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i čl. 87. Zakona o državnom premeru i katastru, te da se pravo svojine na nepokretnostima ne stiče upisom prava svojine u javni registar APR.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Odredbom čl. 13. st. 6. Zakona o privrednim društvima („Sl. Glasnik RS“, br.125/04) propisano je da kada je predmet uloga svojina, svi uneti ulozi u imovinu privrednog društva svojina su društva i ne mogu biti korišćeni od ortaka, članova i akcionara, kao njihova lična imovina. Ovakav promet po prirodi zapravo predstavlja promet nepokretnosti u postupku osnivanja privrednog društva u kojem se svojina stiče trenutkom unošenja uloga u privredno društvo na osnovu zakona u smislu člana 20. st. 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Kada upis novoosnovanog privrednog društva bude definitavan u odgovarajućem registru u tom trenutku ono postaje vlasnik nenovčanih uloga koji su članovi uneli kao osnivački kapital, shodno neposrednoj primeni navedenog pravila. Drugim rečima, tako osnovano privredno društvo postaje vanknjižni vlasnik nepokretnosti, bez obzira što svoje svojstvo nije upisao i u katastar nepokretnosti, samim tim što su one upisane i unete kao nenovčani ulog u njegovu imovinu, te je izvršen upis naveden promene kod Agencije za privredne registre. Nakon što postane nosilac svojinskih ovlašćenja na nepokretnostima koje čine osnivački kapital, osnovano privredno društvo aktivno je legitimisano da zahteva isplatu naknade u vezi sa njihovim neovlašćenim korišćenjem u odnosu na svako treće lice, pa i na osnivače, primenom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, tužilac svoj zahteva za isplatu potraživanja zasniva na tome što je tuženi, bez odgovarajućeg pravnog osnova, koristio nepokretnosti u periodu 2010. – 2014. godine. Po izvršenom osnovanju i upisu u APR tokom 2006. godine tužilac raspolaže vanknjižnom svojinom na nepokretnostima - poljoprivrednom zemljištu upisanog u listu nepokretnosti br. ... KO ... površine 279 ha, 91 ari i 25m2. Označene nepokretnosti tuženi je predao tužiocu u posed zaključno sa 2014. godine i do tog trenutka ih je koristio ekonomskim iskorišćavanjem davanjem u zakup trećim licima. Obračunata naknade za neovlašćeno korišćenje tuđe stvari po tužbi obuhvata upravo period koji se nalazi u granicama kada je tuženi neovlašćeno upotrebljavao nepokretnosti tužioca. Sledi da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos od 41.685.626,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, primenom člana 219. i člana 214. Zakona o obligacionim odnosima

Nisu osnovani revizijski navodi o izostanku pravnog osnov za sticanje prava svojine zbog nedostatka klauzule intabulandi. Klauzula intabulandi predstavlja deo načina sticanja prava svojine u slučaju kada se prenos obavlja pravnim poslom. Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Zaključenje pravnog posla takvim upisom deluje prema svim trećim licima. Međutim, prenos prava svojine sa osnivača na privredno društvo koje osniva i to u vidu unosa osnivačkog kapitala po prirodi ne predstavlja prenos prava svojine pravnim poslom. Ugovor o osnivanju privrednog drutšva je zasebna vrsta statusnog ugovora čije su posledice regulisane posebnim propisim, odnosno po pravilima Zakona o privrednim društvima („Sl. Glasnik RS“, br.125/04). Ovim posebnim propisom određen je način i trenutak prenosa vlasništva na nenovčanom ulogu sa osnivača na novoosnovano privredno društvo, kako je to već prethodno određeno. Sledi da je u konkretnom slučaju, nasuprot revizijskim navodima, tužilac stekao pravo svojine na osnovu zakona trenutkom registracije u registru APR. Pri tome, valjanost sticanja nije dovedena u pitanje izostankom provođenja promene u odgovarajućem registru nepokretnosti. Iz istih razloga u postupku donošenja pobijane drugostepene odluke nije bilo pogrešene primene čl. 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i čl. 87. Zakona o državnom premeru i katastru.

Revizijski navodi tuženog nisu osnovani ni u delu da bi tužilac eventualno mogao ostvariti pravo na utuženu naknadu samo po pravnosnžanom okončanju parnice vođene kod Privrednog suda u Pančevu P 193/13, a u kojoj su iz stečajne mase tuženog izlučene nepokretnosti koje čine poljoprivredno zemljište upisanog u listu nepokretnosti br. ... KO ... površine 279 ha, 91 ari i 25m2. Utvrđenje izlučnih prava u korist tužioca koji se u postupku stečaja nad tuženim legitimisao u svojstvu izlučnog poverioca ne predstavlja bitnu činjenicu od značaja za ostvarivanje zahteva tužioca po osnovu neovlašćeno korišćenja njegove nepokretnosti. Opravdanost zahteva za isplatu naknade primenom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima uslovljeno je postojanjem svojinskih ovlašćenja tužioca na označenim nepokretnostima, a takva ovlašćenja su prethodno pitanje u postupku po zahtevu za izlučenje. Realizacija zahteva za izlučenje u svakom slučaju ne isključuje, niti umanjuje odgovornost tuženog za isplatu naknade po tužbi. Ovo posebno u situaciji kada je sam tuženi morao bio upoznat sa tim da je već raspolagao spornim nepokretnostima njihovim unošenjem u osnivački kapital tužioca, pa je i pored toga nastavio sa ekonomskim iskorišćavanjem ovih nepokretnosti njihovim izdavanjem u zakup trećim licima.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu drugom izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić