U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Stanković, advokat iz ..., protiv tuženih: „Media point“ DOO Novi Beograd i „Direct media“ DOO Novi Beograd, čiji je zajednički punomoćnik Aleksandar Kovačević, advokat iz ..., radi isplate, vrednost predmeta spora 337.500 evra, odlučujući o reviziji prvotuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2662/20 od 26.05.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 03.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija prvotuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2662/20 od 26.05.2021. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i prvotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1996/2019 od 02.03.2020. godine, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno plate iznos od 337.500 evra sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 29.02.2016. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, te su obavezani tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno plate iznos od 678.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2662/20 od 26.05.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba prvotuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezan prvotuženi da tužiocu plati iznos od 337.500 evra sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 29.02.2016. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i u delu stava drugog izreke kojim je obavezan prvotuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 678.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate, dok je prvostepena odluka preinačena u delu stava prvog izreke kojim je obavezan drugotuženi na isplatu traženog iznosa sa opredeljenom kamatom i u delu stava drugog izreke koji se odnosi na troškove postupka, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi da tužiocu plati iznos od 337.500 evra sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 29.02.2016. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, obavezan je tužilac da drugotuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 633.000,00 dinara, te je obavezan tužilac da drugotuženom na ime troškova drugostepenog postupka plati iznos od 435.000,00 dinara, a odbijen je zahtev tužioca i prvotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda, prvotuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode prvotuženog i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Troškove za sastav odgovora na reviziju i za taksu na odgovor na reviziju je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i utvrdio da revizija prvotuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredbe odredbe člana 374. stav 1. u vezi sa članom 355. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevu stavljenom u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca u iznosu od 337.500 evra sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, a na ime neisplaćenog dela kupoprodajne cene po Ugovoru o prenosu (prodaji) udela br.UOP 2732/15 od 30.12.2015. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilac je bio zaposlen u Privrednom društvu BB DOO ... do 01.03.2015. godine i u tom društvu je kao član imao udeo od 33,33%. Privredno društvo BB DOO ..., čije je prethodno poslovno ime bilo VV je imalo zaključen Ugovor o licenciranju sa medijskom kućom GG od 22.03.2010. godine, a licenca je data za korišćenje zaštitnog znaka ... i logotip – ... i ..., registrovani za Srbiju, i to samo za kategorije ..., ... i ... međunarodne kategorizacije proizvoda i usluga koja se bavi kompanijama za oglašavanje. Tužilac i prvotuženi su dana 25.12.2015. godine sačinili, a dana 30.12.2015. godine kod javnog beležnika overili Ugovor o prenosu (prodaji) udela pod br. UOP 2732/15, kojim je tužilac prodao prvotuženom svoj udeo od 33,33% koji čini uplaćeni novčani kapital u iznosu od 132.743,18 dinara i nenovčani kapital od 1.174,12 dinara, te je određena kupoprodajna cena u iznosu od 450.000 evra i ugovoreno je da će ista biti isplaćena u iznosu od 50% odmah po zaključenju ugovora, a preostalih 50% u roku od 60 dana od dana zaključenja ugovora. Istog dana, između istih stranaka zaključen je i Ugovor u vezi sa sticanjem 33,33% udela u privrednom društvu BB DOO ... . Tokom postupka je utvrđeno da je pre zaključenja navedenog ugovora, i to dana 29.09.2015. godine, drugotuženi uputio tužiocu obavezujuću ponudu i da je ista od strane tužioca prihvaćena 02.11.2015. godine, a ponuda je sadržala elemente kupoprodajne cene sa opredeljenom dinamikom isplate. Između parničnih stranaka tokom postupka nije bilo sporno da je na ime kupoprodajne cene prvotuženi, dana 31.12.2015. godine, uplatio tužiocu iznos od 13.682.936,25 dinara. Pravnosnažnim rešenjem Privredni sud u Beogradu se oglasio apsolutno nenadležnim za odlučivanje po tužbi prvotuženog za utvrđenje ništavosti Ugovora u vezi sa sticanjem 33,33% udela, te je tužba odbačena iz razloga što su ugovorne strane za slučaj nastanka spora ugovorile arbitražu, dok je iz pravnosnažne presude Privrednog suda u Beogradu utvrđeno da nije ništav Ugovor o prenosu (prodaji) udela i da tužilac nije u obavezi da vrati prvotuženom dato po tom ugovoru odnosno iznos uplaćen na ime dela kupoprodajne cene, a iz same odluke je utvrđeno da se sud bavio pitanjem postojanja licence, koja je po navodima prvotuženog bila osnovna i jedina pobuda da kupi udeo u Privrednom društvu BB DOO ... i da je prvotuženi u momentu zaključenja predmetnog ugovora bio upoznat sa postojanjem Ugovora o licenciranju od 22.03.2010. godine.

Na temelju utvrđenih činjenica prvostepeni sud je u celosti usvojio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da je predmetni Ugovor o prenosu (prodaji) udela zaključen u svemu u skladu sa članom 175. Zakona o privrednim društvima, kao i u skladu sa odredbama člana 12. i 18. Zakona o obligacionim odnosima, te da je osnov za zaključenje ugovora bio prenos i sticanje udela koje je tužilac imao u privrednom društvu BB DOO ..., što je u skladu sa odredbom člana 51. Zakona o obligacionim odnosima, dok je predmet ugovora u smislu odredbe člana 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima jasno određen. Prvostepeni sud kao neosnovanu ocenjuje tvrdnju prvotuženog da je osnovna pobuda za zaključenje ugovora bila ta da je društvo u kome je stekao udeo posedovalo licencu za kupovinu oglasnog prostora datu od strane Međunarodne agencije za marketinške usluge GG, nalazeći da je o istom pravnosnažno odlučeno, te je ocenio kao neosnovan prigovor pasivne legitimacije istaknut od strane drugotuženog, nalazeći da je zaključenju predmetnog ugovora prethodila obavezujuća ponuda koju je drugotuženi dostavio tužiocu, te da je drugotuženi vodeći pregovore za zaključenje ugovora odustao od istog, što ga čini odgovornim za nastalu štetu, u smislu odredbe člana 30. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Ceneći navode prvotuženog da je predmetni ugovor raskinut nalazi da su isti bez uticaja na donošenje drugačije odluke jer su nedokazani.

Drugostepeni sud prihvata navode prvostepenog suda u delu u kojem je obavezan prvotuženi na isplatu utuženog iznosa koji predstavlja preostali iznos kupoprodajne cene koja nije plaćena po osnovu predmetnog ugovora o prenosu (prodaji) udela, uz obrazloženje da je isti punovažan i da kao takav proizvodi pravno dejstvo, te da je za punovažnost bitna i činjenica da je odbijen tužbeni zahtev u pravnosnažnom sudskom postupku kojim je traženo da se utvrdi da je navedeni ugovor o prenosu (prodaji) udela ništav, kao i zahtev za vraćanje datog po istom ugovoru, te kako se radi o ugovoru koji nije ništav, niti raskinut, niti je došlo do promenjenih okolnosti koje onemogućavaju izvršenje ugovora, sledi da je ugovor i dalje na snazi, pa je osnovan zahtev tužioca kojim traži izvršenje ugovora tj. isplatu kupoprodajne cene na ime prenosa uloga koji je bio predmet prodaje, shodno članu 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Posebno drugostepeni sud ističe da u predmetnom ugovoru nisu navedeni nikakvi uslovi od kojih zavisi zaključenje ugovora ili njegovo izvršenje, nikakve skrivene pobude u vidu prikrivanja ili lažnog prikazivanja na strani tužioca nisu utvrđene, te da se ne mogu uzeti kao osnovani navodi prvotuženog da je razlog ništavosti ugovora okolnost da navedeno društvo u kome je prvotuženi stekao udeo ne poseduje licence za marketinške usluge, imajući u vidu da je iste prvotužilac mogao da pribavi pre zaključenja ugovora s obzirom da se zaključuju u pisanoj formi. Međutim, u pogledu dela odluke kojom je obavezan drugotuženi na isplatu utuženog iznosa, drugostepeni sud nalazi da drugotuženi nije pasivno legitimisan za izmirenje obaveze koja se ogleda u isplati preostalog iznosa kupoprodajne cene, imajući u vidu da isti nije ugovorna strana zaključenog ugovora, niti se njegova odgovornost može izvesti iz postupanja drugotuženog u pogledu davanja obavezujuće ponude od 29.09.2015. godine.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na prvotuženog.

Revizijom prvotuženog osporava se izneto stanovište drugostepenog suda, ukazuje se na pogrešnu primenu materijalnog prava imajući u vidu da je predmetni ugovor o prenosu udela, dana 05.09.2019. godine, raskinut jednostranom izjavom volje od strane prvotuženog, te se ističe da je mogućnost jednostranog raskida ugovora propisana Ugovorom u vezi sa sticanjem 33,33% udela, koji je definisao međusobna prava i obaveze ugovornih strana u vezi sticanja udela koje je ugovoreno osnovnim ugovorom. U vezi sa tim, revident ističe uticaj nepostojanja licence na raskid ugovora, te ukazuje na nesavesnost na strani tužioca uz obrazloženje da tužilac nije sproveo predmetni ugovor kroz upis i prenos vlasništva na udelima.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode prvotuženog.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene odredbe materijalnog prava, uz obrazloženje koje prihvata i revizijski sud, čija pravilnost se revizijskim navodima nije dovela u sumnju.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, a obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona. U konkretnom slučaju, parnične stranke su u propisanoj formi zaključile Ugovor o prenosu (prodaji) udela, te je osnov zaključenja ugovora bio prenos i sticanje udela sa tačno određenim predmetom sticanja što je 33,33% udela u u Privrednom društvu BB DOO ... . Predmetni ugovor nije ništav niti je tokom postupka utvrđeno da je isti raskinut, pa je pravilno nižestepenim odlukama prvotuženi obavezan da izvrši svoju ugovornu obavezu u vidu isplate preostalog dela kupoprodajne cene.

Navodi revidenta u pogledu jednostranog raskida ugovora nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke. Naime, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za jednostrani raskid ugovora, a jednostrana izjava prvotuženog data u pravcu raskida ugovora nema uticaja na validnost samog ugovora. Navedeno imajuću u vidu da je jednostrana izjava o raskidu ugovora o prenosu udela data nakon dospelosti obaveze za isplatu kupoprodajne cene, nakon podnošenja tužbe za ispunjenje obaveze iz ugovora i nakon pravnosnažne sudske odluke kojom je odbijen zahtev prvotuženog da se utvrdi ništavost predmetnog ugovora. Takođe, prvotuženi se, usled neisplate kupoprodajne cene u ugovorenom roku, ne može smatrati ugovornom stranom koja je verna ugovoru i kojoj bi eventualno pripalo pravo na jednostrani raskid ugovora. Osim toga, u konkretnom slučaju nema ni saglasnosti volja u pogledu gašenja ugovornih obaveza, pa se ne radi ni o sporazumnom raskidu. Pitanje postojanja licence je raspravljeno, te je utvrđeno da je prvotuženi saznanje o posedovanju licence mogao da ima pre zaključenja predmetnog ugovora, pa se na isto ne može osnovano pozivati u ovom postupku, a samim tim se i navodi revidenta koji ukazuju na vezanost predmetnog ugovora sa ugovorom u vezi sa sticanjem 33,33% udela u privrednom društvu BB DOO ... ispostavljaju bespredmetnim.

Bez uticaja na donošenje drugačije odluke su i navodi revidenta kojima se ukazuje na nesavesnost na strani tužioca u pogledu sprovođenja upisa promene vlasništva, imajući u vidu da je u registru privrednih subjekata evidentirana zabeležba postojanja sporova između parničnih stranaka, te da je nakon isplate celokupne kupoprodajne cene u ugovorenom iznosu izvršena i registracija prenosa udela.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju prvotuženog kao neosnovanu, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku i odlučio kao u stavu prvom izreke revizijske presude.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP, i to s obzirom da prvotuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a troškovi tužioca nisu bili potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić