U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca „AA., ...., ..., čiji je punomoćnik Branko Božinović, advokat iz ..., protiv tuženog Društveno preduzeće za unutrašnju i spoljnu trgovinu „BB“ ... - u stečaju, čiji je punomoćnik Marko Jovanović, advokat iz ..., radi utvrđenja izlučnog prava, vrednost predmeta spora 222.071.850,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5868/18 od 12.12.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 25.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5868/18 od 12.12.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 3209/2018 od 30.08.2018. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je izlučno pravo tužioca i izlučene su iz stečajne mase tuženog poslovni objekti u Beogradu, ul. ... br. ..., na kat. parc. br. .../... KO ..., i to: magacin spratnosti P-1, nepravilnog oblika, dimenzija u osnovi 32 m h 13 m, i 8,30 m h 20,93 m; restoran sa magacinom i prodajnim prostorom spratnosti P + 1, pravougaonog oblika, dimenzija u osnovi 22,17 h 21,55 m; upravna zgrada, spratnosti P + 0, pravougaonog oblika, dimenzija u osnovi 13 m h 10,35 m, vlasništvo tužioca, te isti ne ulaze u stečajnu masu. Stavom II izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 1.549.141,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5868/18 od 12.12.2018. godine odbijen je predlog tuženog za prekid postupka, pa je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P 3209/2018 od 30.08.2018. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje izlučnog prava i izlučenje iz stečajne mase tuženog, poslovnih objekata u Beogradu, ul. ... br. ..., na kat. parc. .../... KO ..., i to: magacin spratnosti P-1, nepravilnog oblika, dimenzija u osnovi 32 m h 13 m i 8,30 m h 20,93 m, restoran sa magacinom i prodajnim prostorom, spratnosti P+1, pravougaonog oblika, dimenzija u osnovi 27,17 h 21,55 m, i upravna zgrada spratnosti P + 0, pravougaonog oblika, dimenzija u osnovi 13 m h 10,35 m. Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 596.300,00 dinara.

Protiv presude drugostepenog suda tužilac izjavljuje blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi osporava revizijske navode, ukazujući na pravilnost zauzetog stanovišta drugostepenog suda, a troškove revizijskog postupka nije opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i našao da je revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zaključkom Skupštine opštine Palilula od 25.06.1985. godine ustupljena je lokacija centra Mesne zajednice u naselju Kotež u ..., i to: deo katastarsle parcele broj: .../... KO ..., na kojoj se nalaze nedovršeni objekti, obeleženi po Projektu iz 1972. godine, pod brojem: 2, 3 i 4, putem neposredne pogodbe i to Radnoj organizaciji „VV“ u sastavu SOUR „AA“ iz ...., a u cilju nastavka izgradnje centra Mesne zajednice u Kotežu. Nakon toga zaključen je i Ugovor o nastavku izgradnje centra Mesne zajednice Kotež i to između Opštine Palilula i SOUR „AA“, RO VV iz ..., kao investitora, čiji je predmet nastavljanje radova na izgradnji centra Mesne zajednice, prema dogovorenom sadržaju između naručioca i investitora. Investitor se obavezao da završi izgradnju Objekta br. 1 i dela Objekta br. 2, po principu „ključ u ruke“ za potrebe opštine, kao naručioca, na kojim prostorijama naručilac stiče pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja, a da će investitor za svoje potrebe izgraditi: u Objektu br. 2: skladište gotove pakovane robe, izložbeni prostor i prostor za diskontnu prodaju, u Objektu br. 3: prostorije za radnike, u Objektu br. 4: supermarket, restoran, poslastičarnicu i podstanicu, prema projektnoj dokumentaciji „AA“. Ugovoreno je da će investitor ispunjenjem navedenih obaveza steći pravo vlasništva – upravljanja korišćenja i raspolaganja na objektima izgrađenim za svoje potrebe, odnosno objektima br. 2,3 i 4. Dopisom SOUR „AA“ od 04.10.1985. godine je obavestio Gradski sekretarijat za inspekcijske poslove o prijavi gradilišta radi nastavka građevinskih radova na centru Mesnu zajednica Kotež u ... . Potvrdom Republičke agencije za procenu vrednosti kapitala u postupku procene vrednosti društvenog kapitala pri organizovanju dela preduzeća nastalog izdvajanjem iz preduzeća sa sedištem u Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Hrvatskoj, izvršena je procena vrednosti Preduzeća „BB“ sa sedištem u Beogradu - ... tako da ista iznosi 3.732.300,00 (novih) dinara, na dan 08.05.1995. godine. Odlukom o organizovanju tuženog preduzeća u društvenoj svojini proizlazi da je ona doneta na osnovu člana 1. stav 1. Uredbe o organizovanju delova preduzeća, kao i rešenja Ministarstva trgovine i turizma od 20.04.1995. godine, zaključka Privrednog suda u Beogradu od 14.06.1995. godine, i to od strane poslovne jedinice „BB“ d.d. ... - Stovarište u ... na zboru radnika 07.06.1995. godine i 25.06.1995. godine. Povodom zahteva tužioca za izlučenje nepokretnosti u stečaju nad tuženim, doneta je odluka o njegovom odbijanju od strane stečajnog upravnika.

Na temelju ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da je tuženi nastao kao pravno lice organizovano kao društveno preduzeće, shodno odredbi člana 183-185. Zakona o preduzećima i registraovano u skladu sa Uredbom o organizovanju dela preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske i Republike Slovenije. Povodom pitanja primene pravila Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, prvostepeni sud zaključuje da su u tom pogledu države članice propustile da zaključe bilateralne sporazume, kojim bi regulisale proceduru rešavanja zahteva, ali da tužilac ne može da izgubi svoje pravo, kao i da tužilac nije bio dužan da podnese zahtev za sporazumno utvrđenje njegovog udela u kapitalu društvenog preduzeća tuženog. Prvostepeni sud dalje zaključuje da između Republike Srbije i Republike Bosne i Hercegovine, nakon stupanja na snagu Zakona o potvrđivanju sporazuma o pitanjima sukcesije, kao bivših članica SFRJ, postoji diplomatski reciprocitet, usled čega se faktički reciprocitet ne ispituje. Kako je tuženi osporio postojanje faktičkog reciprociteta, koje bi predstavljalo bitnu okolnost za ostvarenje imovinskih prava na teritoriji Republike Srbije, to prvostepeni sud zaključuje da je na tuženom teret dokazivanja ove činjenične tvrdnje, ali da, shodno odredbi člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, nije predložio dokaz na ovu okolnost. Prvostepeni sud, polazeći od smisla odredbi Sporazuma o pitanjima sukcesije, a to je uspostavljanje prvobitnog stanja u pogledu zaštite privatne svojine i stečenih prava fizičkih i pravnih lica na dan 31.12.1990. godine, usvaja tužbeni zahtev, pri tome utvrđujući da tuženi nije dokazao da su nepokretnosti sagrađene nakon 31.12.1990. godine.

Drugostepeni sud ne prihvata stanovište prvostepenog suda. Drugostepeni sud smatra da se Prilogom G – Sporazumom o pitanjima sukcesije, priznaju i uspostavljaju samo okvirna pravila po kojima države potpisnice Sporazuma treba da izvrše priznanje i zaštitu privatne svojine i drugih stečejnih prava građana, pravnih lica u odnosu na nekretnine koje se nalaze na njihovoj teritoriji. Ukazuje da se navedenim Prilogom G uspostavljaju samo određena prava i obaveze u odnosu na države potpisnice, kao i da tim sporazumom nisu konstituisana neposredna prava državljana država potpisnica u odnosu na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji neke druge države potpisnice sporazuma. Iz tog razloga, drugostepeni sud smatra da se tužiocu ne može priznati neposredna sudska zaštita njegovog eventualnog prava vlasništva na spornim nepokretnostima koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije. Drugostepeni sud nalazi da tužilac koji je izneo tvrdnju da se licima iz Srbije vraćaju prava na nepokretnostima u Bosni i Hercegovini primenom Priloga G – Sporazuma o sukcesiji istovremeno nije predložio, niti dostavio dokaz za činjenice koje bi potkrepile ovu tvrdnju i time postojanje faktičkog reciprociteta, iako je na njemu saglasno članu 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, bio teret dokazivanja. Naime, kako diplomatskog reciprociteta nema, jer bilateralni sporazum između Republike Bosne i Hercegovine i Republike Srbije nije potpisan, drugostepeni sud smatra da se konkretni spor može rešiti samo kroz postojanje eventualnog faktičkog reciprociteta, a koji bi dokazivala strana koja tvrdi da on postoji. Iz ovih razloga, drugostepeni sud je preinačio odluku prvostepenog suda.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da u granicama utvrđenog činjeničnog stanja ne postoji osnov za neposrednu primenu Aneksa G Sporazuma o pitanjeima sukcesije, te da bez postojanja faktičkog reciprociteta ne postoje uslovi za priznavanje prava vlasništva u korist tužioca na nepokretnostima opredeljenim tužbom primenom pravila o uspostavljanju ranijeg imovinsko- pravnog stanja u postupku sukcesije.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije može se neposredno primenjivati, bez bilo kakvih bilateralnih ugovora, kako je to ustanovljeno odlukom Ustavnog suda Už 3022/2012 od 19.03.2015. godine, a koja je opšte obavezujuća, pri čemu je takvo stanovište u drugim postupcima imao i drugostepeni sud.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

Odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari. Lice koje zahteva povraćaj stvari, mora dokazati da na njoj ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog.

U skladu sa navedenim, zahtev tužioca za izlučenje na način opredeljen tužbom zasniva se na njegovom svojstvu investitora kojim stiče pravo upravljanja korišćenja i raspolaganja na objektima izgrađenim za svoje potrebe kao sredstvima u društvenoj svojini. Takve nepokretnost i dalje moraju opstati u režimu društvene svojine iz razloga što prema stanju u spisima izostaju okolnosti koje bi vodile promeni prirode svojine na nepokretnostima. Stoga, tužilac se svakako ne može kvalifikovati kao vlasnik predmetnih nepokretnosti. On može biti jedino nosilac prava korišćenja nepokretnosti koja se nalazi u društvenoj svojini i na tome dalje zasnivati svoj zahtev za izlučenje iz stečajne mase tuženog.

Nosilac prava korišćenja stvari u društvenoj svojini ima pravo na pravnosvojinsku i državinsku zaštitu. Ali, to pravo mogu ostvariti isključivo rezidenti Republike Srbije, podložni njenom ustavnopravnom režimu svojinske transformacije društvene svojine u druge ustavom predviđene oblike svojine (kroz proces privatizacije ustanovljen regulativom Republike Srbije). Tužilac nije rezident Republike Srbije, već je rezident Republike Bosne i Hercegovine, kao bivše članice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (dalje u tekstu: SFRJ). Zato je pravni osnov za rešavanje o pravu na izlučenje i predaju sporne stvari u posed tužiocu, u cilju zaštite njegovih stečenih svojinskih prava u stečaju nad tuženim, definisan Aneksom G Sporazumom o pitanjima sukcesije, zaključenim između bivših republika SFRJ, kojim se regulišu pitanja svojine i stečenih prava. Međutim, Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije nije neposredno primenljiv. Njegovoj primeni nužno prethodi zaključenje bilateralnih sporazuma među bivšim republikama SFRJ, u konkretnom slučaju Republike Srbije i Republike Bosne i Hercegovine.

Shodno iznetom, a suprotno revizijskim navodima, ne postoje uslovi za neposrednu primenu Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije. Time izostaje postojanje diplomatskog reciprociteta između Republike Srbije i Republike Bosne i Hercegovine u pitanjima o ostvarivanju zaštite prava izvedenih iz prava svojine kao njegovih stečenih prava. Otuda za ostvarivanje ovakve zaštite nužno je postojanje faktičkog reciproticeta koje je predmet dokazivanja. Teret dokazivanja ove okolnosti svakako je na licu koje izvodi postojanje prava za ovakvu pravnu zaštitu. To je u ovoj pravnoj stvari bio tužilac. Sledi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je u odsustvu činjenica koje bi ukazivale na postojanje faktičkog reciprociteta tužilac bio u obavezi da u tom pogledu predloži odgovarajuće dokaze. Na ovakav način tužilac nije postupio. Posledično tome izostaje pravni osnov za ostvarivanje pravne zaštite tužioca prema tuženom u smislu člana 50. i 112. Zakona o stečaju, uz primenu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. To su razlozi koji su vodili odbijanju tužbenog zahteva za izlučenje, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća,

sudija Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić