Protiv drugostepene presude tužioci su izjavili blagovremenu i dozvoljenu reviziju (član 403. stav 2. tačka 3 ZPP-a) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka nerazumljiva, nejasna i protivrečna, jer se njima suštinski ukazuje da je takva odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku. Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da postoji bitna povreda postupka jer izreka drugostepene presude ne obuhvata sve parcele koje su predmet tužbenog zahteva. Ukoliko izreka drugostepene presude ne sadrži sve parcele koje su tužiocu utužili prema preciziranom podnesku od 06.04.2009. godine, onda znači da drugostepeni sud nije odlučio o svim zahtevima stranaka, što je razlog za donošenje dopunske presude iz člana 356. ZPP-a, kako bi se donela odluka i o preostalim parcelama. Međutim, to ne utiče na pravilnost same izreke jer u odnosu na presuđene zahteve, ona sadrži sve elemente iz člana 355. stav 3. ZPP-a, pa ne stoje revizijski navodi o bitnoj povredi postupka na koju je ukazano.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje prava svojine u korist prvotužioca, odnosno pravo korišćenja u odnosu na drugotužioca, na katastarskim parcelama bliže navedenim u izreci drugostepene presude.

Iz spisa predmeta proizlazi da je drugostepeni sud saglasno članu 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, zakazao raspravu radi odlučivanja o žalbama i zahtevima stranaka, jer je u ovoj parnici presuda već bila ukinuta, a prvostepena presuda je prema oceni drugostepenog suda, bila zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12 Zakona o parničnom postupku, u smislu odredbe člana 386. stav 3. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je drugostepeni sud utvrdio činjenično stanje i odlučio o zahtevima stranaka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su tužbom tražili da se utvrdi pravo svojine i pravo korišćenja na poljoprivrednom zemljištu, na katastarskim parcelama navedenim u podnesku od 06.04.2009. godine, kojim je uređen tužbeni zahtev i istakli da je nad tuženim otvoren stečajni postupak, da su se tužioci obratili dopisom stečajnom veću radi izlučenja nepokretnosti iz stečajne mase, po kom zahtevu stečajni upravnik nije postupio, usled čega su tužioci podneli predmetnu tužbu. Drugostepeni sud je iz izvedenih dokaza izvršio individualizaciju parcela koje su u katastru upisane: kao državna svojina sa nosiocem prava korišćenja Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; parcele na kojima su pored tuženog i prvotužioca, kao nosoci prava svojine, držaoci i korisnici upisana treća, fizička i pravna lica sa određenim udelima; parcele upisane kao društvena svojina, a tuženi upisan kao korisnik, a iste su stečene teretnim pravnim poslom kupoprodajom, isplatom u postupku arondacije zemljišta, kupovinom u sudskom izvršnom postupku; parcele ustupljene tuženom od strane tužioca na trajno korišćenje bez naknada; parcele koje nisu upisane u dostavljenim listovima nepokretnosti. U toku prvostepenog postupka, predloženo je da se izvede dokaz veštačenjem radi razgraničenja državnog i društvenog zemljišta, ali su stranke propustile, odnosno odbile da izvrše plaćanja troškova veštačenja, u iznosu koji je tražio veštak s obzirom na obimnost posla, usled čega su stranke odustale od ovog predloga.

Privredni apelacioni sud je doneo odluku u stavu II 1a) i b), polazeći od odredbe člana 356. ZPP-a kojom je propisano da, ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima mora da se odluči presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude da predloži parničnom sudu da izvrši dopunu presude, a ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude u roku iz stava 1. ovog člana, smatraće se da je tužba u tom delu povučena. Tužioci su u žalbi istakli da nije u celini odlučeno o postavljenom tužbenom zahtevu, pa je, nakon što su spisi vraćeni prvostepenom sudu od strane ovog suda, prvostepeni sud doneo dopunsku presudu od 14.12.2020. godine. Protiv dopunske presude tužioci nisu podneli žalbu, niti su nakon prijema, u roku od 15 dana iznova tražili donošenje dopunske presude, za deo tužbenog zahteva o kome nije odlučeno ni presudom od 24.01.2018. godine, ni dopunskom presudom od 14.12.2020. godine. Ni tuženi, nakon prijema prvostepene presude od 24.01.2018. godine, nije predložio donošenje dopunske presude u delu u kome nije odlučeno o postavljenom protivtužbenom zahtevu, usled čega se smatra da su tužba i protivtužba u tom delu povučene, zbog čega je drugostepeni sud doneo odluku kao II izreke pod 1a) i b).

Odluku kao u stavu II 2) drugostepeni sud doneo je iz razloga što su katastarske parcele pobrojane u ovom stavu izreke, od strane Skupštine opštine Vranje, dodeljene na trajno korišćenje bez naknade pravnom prethodniku tuženog Rešenjem 463-181/90-04 od 04.05.1990. godine, a u katastru nepokretnosti su upisane kao društvena svojina na kojoj tuženi ima pravo korišćenja. Tuženi u toku postupka nije dostavio dokaze o sticanju ovih parcela teretnim pravnim poslom, usled čega je, primenom odredbe čl. 1. stav 2. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, usvojen tužbeni zahtev tužioca u ovom delu.

Drugostepeni sud je odbacio tužbu prvotužioca kao u stavu II 3), polazeći od odredbe člana 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer prema nalaženju suda ne postoji pravni interes prvotužioca za podnošenje utvrđujuće tužbe iz razloga što je u listovima nepokretnosti i na katastarskim parcelama koje su bliže navedene u stavu II 3) izreke, upisana državna svojina čiji je nosilac prvotužilac, a to pravo mu tuženi-protivtužilac u pretežnom delu nije sporio.

Stavom II 4) izreke drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev drugotužioca Grad Vranje, kojim je tražio da se utvrdi da je nosilac prava korišćenja na katastarskim parcelama iz ovog stava izreke. Prema obrazloženju odluke, u toku postupka došlo je do upisa u katastru nepokretnosti u skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, kao i Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, a na osnovu razgraničenja imovine u državnoj i društvenoj svojini, od strane nadležnog organa, zbog čega je tužbeni zahtev u tom delu ocenjen kao neosnovan.

Stavom II 5) izreke, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje prava svojine (korišćenja) na nepokretnostima iz ovog stava izreke iz razloga nepostojanja potpune pasivne legitimacije na strani tuženog. U listovima nepokretnosti iz stava II 5) izreke, kao suvlasnici ili sudržaoci nepokretnosti na kojima je prvotužilac tražio utvrđenje prava svojine, a drugotužilac utvrđenje prava korišćenja, pojavljuju se treća lica, pa kako u konkretnom slučaju tužbom nisu obuhvaćena sva ta lica, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

U stavu II 6) odbijen je tužbeni zahtev prvotužioca i drugotužioca iz razloga što u toku postupka nisu dokazali da se radi o državnom zemljištu koje je dodeljeno tuženom na trajno korišćenje bez naknade, na kome je tuženi imao samo pravo korišćenja i koje u smislu odredbe čl. 1 Zakona predstavlja državnu svojinu. Tuženi je u toku postupka dostavio dokaze o teretnom sticanju nepokretnosti iz stava II 6) – ugovore o kupoprodaji, sporazume zaključene sa fizičkim licima o ugovorenoj visini novčane naknade za arondirane nepokretnosti, te sudske odluke o kupovini nepokretnosti u sudskom izvršnom postupku, što je sve osnov za sticanje svojine u smislu odredbe člana 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U delu zahteva drugotuženog, Privredni apelacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje prava korišćenja jer se radi o poljoprivrednom zemljištu, za koje je članom 2. stav 2. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine propisano da njime raspolaže i upravlja država preko ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede.

Odluku kao u stavu II 7) drugostepeni sud je doneo iz razloga što se zahtev odnosi na katastarske parcele koje pod navedenim brojevima ne postoje upisane u dostavljenim listovima nepokretnosti, pa sud nije raspolagao dokazima na osnovu kojih bi mogao odlučivati o postavljenom tužbenom zahtevu u ovom delu. Teret dokazivanja da su tražene katastarske parcele državna svojina je na tužiocu, pa je drugostepeni sud primenom odredbe čl. 231. ZPP-a odlučio kao u stavu II 7) izreke.

Revidenti ne prihvataju iznete materijalnopravne zaključke drugostepenog suda. Ukazuju na nepravilno utvrđeno činjenično stanje u pogledu podataka iz katastra nepokretnosti, da nisu pobrojane sve parcele shodno podnesku tužilaca od 06.04.2009. godine, te da imovina nije pravilno razgraničena u smislu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. Takođe su istakli da je tuženi pre otvaranja stečaja raspolagao državnim zemljištem radi ukrupnjavanja poseda što nije mogao da čini, da nisu pravilno vršene promene u zemljišnim knjigama i katastru nepokretnosti, da parcele koje ne postoje su najverovatnije pretrpele promene u katastru nepokretnosti u pogledu veličine, podbrojeva ili promene vlasnika.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno i procesno pravo na osnovu kog je doneo pobijane odluke.

Pravilno je drugostepeni sud u stavu II 1)a) doneo odluku kojom se smatra da su tužioci povukli tužbu u delu tužbnog zahteva kojim su tražili utvrđenje prava svojine (korišćenja) na parcelama pobrojanim u ovom stavu izreke. Navedena odluka je posledica propuštanja tužilaca da podnesu zahtev za dopunu presude u smislu člana 356. stav 3. ZPP-a, budući da prvostepeni sud nije odlučio o svim zahtevima tužilaca, odnosno propustio je da donese odluku o parcelama koje su navedene u ovom stavu izreke. Kako tužioci nisu zahtevali donošenje dopunske presude, pravilno je drugostepeni sud primenom citiranog člana doneo odluku kao u stavu II 1)a) izreke.

Kad se radi o parcelama pobrojanim u stavu II 3) izreke, pravilno je drugostepeni sud primenom odredbe člana 194. stav 2. ZPP-a odbacio tužbu u tom delu, jer prvotužilac nema pravni interes za podnošenje utvrđujuće tužbe u situaciji kada je njegovo pravo svojine na navedenim parcelama već upisano u katastru nepokretnosti.

U stavu II 4) izreke, drugostepeni sud je pravilnom primenom odredaba Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i Zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 2006. godine, odbio tužbeni zahtev drugotužioca za utvrđenje prava korišćenja na parcelama pobrojanim u ovom stavu izreke. Naime, prema članu 60. stav 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, poljoprivrednim zemljištem Republike Srbije (u daljem tekstu: poljoprivredno zemljište u državnoj svojini) raspolaže i upravlja Republika Srbija preko Ministarstva. U konkretnom slučaju, u pogledu parcela iz stava II 4) utvrđeno je da su upisane kao državna svojina, a kao korisnik je označeno Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Navedeno znači da drugotužilac svoj zahtev za utvrđenje prava korišćenja mora usmeriti prema upisanom nosiocu tog prava u katastru nepokretnosti, a ne prema tuženom koji prema stanju u katastru, nema upisanih stvarnih prava na predmetnim parcelama. Kako je, dakle, prema stanju u katastru, država vlasnik predmetnih nepokretnosti, koja je jedina i ovlašćena da predmetno zemljište da na korišćenje drugim licima, to onda tuženi nije pasivno legitimisan u delu zahteva drugotužioca za utvrđenje prava korišćenja na parcelama iz stava II 4) izreke, pa je pravilno drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev.

Pravilno je drugostepeni sud odbio i tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine (korišćenja) na parcelama u odnosu na koje svojinska prava imaju upisana treća lica. Sva lica upisana u katastru nepokretnosti kao nosioci prava svojine ili drugih svojinskopravnih ovlašćenja čine materijalnopravnu zajednicu, pa zbog prirode spora moraju biti obuhvaćeni tužbom. Kako to nije slučaj, pravilno je drugostepeni sud doneo odluku kao u stavu II 5), primenom odredbe člana 211. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Dalje, ukazivanje revidenata da nije pravilno izvršeno razgraničenje poljoprivrednog zemljišta skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, bez uticaja je na pravilnost pobijane odluke. Naime, tokom postupka podnet je predlog za veštačenjem radi razgraničenja državnog i društvenog zemljišta, ali stranke nisu platile predujam troškova, na koji način su odustale od predloga. Na taj način bilo je onemogućeno ispitivanje činjeničnih tvrdnji da je tužilac vlasnik zemljišta iz podneska od 06.04.2009. godine, a na osnovu izvršenog razgraničenja, pa stoga tužilac snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za ostvarivanje njegovih prava. Sa tim u vezi, pravilno je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev u delu kojim su tužioci tražili utvrđenje prava svojine i korišćenja na parcelama za koje je tuženi dokazao da je iste stekao teretnim pravnim poslom. Reč je o parcelama koje je pravni prethodnik tuženog sticao na osnovu ugovora o kupoprodaji, sporazuma o arondaciji, te sudske odluke o kupovini zemljišta u sudskim izvršnim postupcima, što predstavlja valjan osnov za sticanje prava svojine u skladu sa odredbom člana 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Na takvom zemljištu prvotužilac ne može imati pravo svojine (a samim tim ni drugotužilac pravo korišćenja), jer je ono u momentu sticanja moglo biti jedino u statusu društvene svojine (društveni kapital), pribavljeno od strane tuženog kao sredstvo za proizvodnju, što u kasnijoj svojinskoj transformaciji isključuje svojinska prava države na takvim nepokretnostima, a u smislu člana 1. stav 2. i 5. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine iz 1992. godine. Zato je pravilno odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine (korišćenja) na parcelama pobrojanim u stavu II 6) izreke drugostepene presude.

Bez uticaja na pravilnost pobijane odluke su revizijski navodi da u katastru nepokretnosti nisu ažurno vršene sve promene, te da pojedini podaci ne odgovaraju faktičkom stanju kako po pitanju uknjiženih prava, tako i u pogledu identifikacije samih parcela. Ovo iz razloga što se zahtevi za provođenje odgovorajućih promena, ispravki stanja i vršenja drugih prava pred Republičkim geodetskim zavodom vrši u skladu sa pravilima upravnog postupka, te nisu od uticaja na odluku drugostepenog suda koja je zasnovana na priloženim ispravama, koje u skladu sa svojim sadržinom, dokazuju stvarna prava na parcelama koje su predmet tužbenog zahteva.

Na kraju, nisu od značaja revizijski navodi da je upitna punovažnost raspolaganja državnim zemljištem od strane tuženog, a za potrebe ukrupnjavanja i stvaranja kompleksa zemljišta, iz razloga što je predmet tužbenog zahteva utvrđenje prava svojine na konkretnim parcelama, a ne utvrđenje ništavosti pravnih poslova koje je tuženi preduzimao radi sticanja zemljišta.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić