Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 611/22 od 25.10.2023. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao posebnu reviziju tuženog i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 10/23-dr-zakon), za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o zahtevu tužilaca za utvrđenje ništavosti i vraćanja novčanog iznosa koji su platili na ime troškova obrade kredita kod tzv. „subvencionisanih“ kredita.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o kreditu od 31.10.2012. godine. U članu 8. Ugovora obavezan je tužilac kao korisnik kredita da tuženom plati jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 0,50% od iznosa iskorišćenog kredita, po kom osnovu je tužena banka od tužioca naplatila iznos od 5.664,18 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je ugovorna odredba iz člana 8. Ugovora ništava iz razloga što tuženi do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze da je tužioca na jasan i transparentan način informisao o svim troškovima u vezi sa zaključenjem ugovora o kreditu, pa i troškovima obrade kredita. Iz navedenih razloga, utvrđeno je da je ništava navedena ugovorna odredba u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i tuženi obavezan da tužiocu isplati novčani iznos od 5.664,18 dinara sa zateznom kamatom od dana sticanja.

Vrhovni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova u pogledu ništavosti ugovorne odredbe kojom je ugovorena naknada za obradu kredita.

Zauzeto pravno stanovište u pogledu nedostatka ponude date u predugovornoj fazi na osnovu koje bi se tužilac upoznao sa visinom efektivne kamatne stope i svim troškovima naknade koji je terete u postupku realizacije kreditnog zahteva, ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je predmetni ugovor o kreditu zaključen pozivom na Uredbu o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova u 2012. godini („Sl. glasnik“ br. 85 od 31.08.2012. godine). Obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena je u skladu sa odredbom člana 7. stav 3. navedene Uredbe. Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava za kredite, ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, citiranom Uredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava kojima se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malih i srednjih preduzeća, način plasiranja i vraćanje tih sredstava, kao i uslovi za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznatim uslovi za dobijanje kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je predmetni ugovor o kreditu parničnih stranaka u kome je odredbom člana 8. Ugovora propisana i obaveza plaćanja jednokratne naknade troškova obrade kredita u visini od 0,50% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz navedenih razloga, pravno je neutemeljeno stanovište nižestepenih sudova da izostanak konkretne ponude za zaključenje ugovora date u predugovornoj fazi vodi ništavosti sporne ugovorne odredbe. Pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u citiranoj Uredbi, dolazi se do zaključka da su uslovi za zaključenje ugovora bili poznati momentom donošenja Uredbe, uključujući i uslove u pogledu naplate troškova obrade kredita koja je ovim podzakonskim aktom ograničena na 0,50% od iznosa odobrenog kredita. Imajući u vidu da je citirana ugovorna odredba saglasna uslovima iz Uredbe, to onda ponuda za zaključenje ugovora na koje se nižestepeni sudovi pozivaju nema takav uticaj na pravnu valjanost ugovora kao kod drugih kreditnih poslova koji nisu zasnovani na ovom, ili istovrsnom podzakonskom aktu.

Kako nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo budući da nisu primenili citiranu Uredbu, to nije pravilna odluka kojom su utvrdili ništavost ugovorne odredbe iz člana 8. Ugovora o kreditu, a posledično tome nije pravilna ni odluka kojom su nižestepeni sudovi obavezali tuženog da tužiocu isplati iznos od 5.664,18 dinara sa zateznom kamatom.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev tužioca. Kako nije uspeo u sporu, tužiocu je odbijen i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka.

Odluka o troškovima spora doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 154. i 163. stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Tuženom su dosuđeni sledeći troškovi spora: iznos od 12.600,00 dinara na ime pristupa punomoćnika advokata na jedno održano ročište (10.500,00 dinara + PDV), za sastav žalbe iznos od 21.600,00 dinara (18.000,00 dinara + PDV), na ime sastava revizije iznos od 21.600,00 dinara (18.000,00 dinara + PDV), na ime sudske takse na reviziju iznos od 7.800,00 dinara i takse na odluku po reviziji iznos od 11.700,00 dinara, što ukupno iznosi 75.300,00 dinara, sve u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakonom o sudskim taksama. Tuženom nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi žalbenog postupka imajući u vidu da tuženi ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković