Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4287/19 od 13.08.2020. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je navedena prvostepena presuda, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je osporio revizijske navode i predložio je da se revizija tužioca odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što je u reviziji naznačeno da se ona izjavljuje zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom revident nije posebno ukazao, niti opredelio u čemu bi se takva povreda sastojala. Sledi da ovako paušalno određeni revizijski razlog ne može biti od uticaja u revizijskom postupku.

Predmet tužbe odnosi se na zahtev tužioca za prestanak svojstva člana tuženog, odnosno istupanje iz društva uz isplatu naknade za udeo u tuženom, kao i zasnivanje prava zaloge na sopstvenom udelu tuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je član tuženog društva sa udelom od 25%. Tužilac je dana 10.10.2016. godine podneo zahtev za istupanje iz društva, pri čemu je ovakav zahtev odbijen odlukom tuženog od 29.11.2016. godine. Pre podnošenja zahteva tužiocu je od strane tuženog vršena isplata dividende u periodu 2013.-2017. godine, pa je tužiocu ukupno plaćen iznos od 14.773.000,00 dinara na ime dividendi. Navedni iznos tužiocu je plaćen preko blagajne tuženog, jer je blagajnik tuženog BB, majka tužioca, novac predala tužiocu, a isplate su vršene u vreme kada i ostalim članovima društva. Prema rezultatu postupka veštačenja provedenog u prvostepenom postupku tuženi je u 2013, 2014, 2015, 2016. i 2017. godini, odobravao dugoročne i kratkoročne kredite i pozajmice i stvarao obaveze po osnovu primljenih dugoročnih i kratkoročnih kredita i pozajmica i to kroz ugovore o jemstvu i ugovore o preuzimanju duga za povezana pravna lica u navedenom periodu, ali sve tako predviđene obaveze nisu prelazile iznos od 30% imovine tuženog i iste su vraćene tuženom, pri čemu je tuženi na ime takse i predujma u stečajnom postupku izvršio uplate za povezana lica Galeb FSU i Galeb group u ukupnom iznosu za oba društva od 4.550.000,00 dinara.

Na temelju tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi nalaze da tuženi isplaćivanjem pozajmica svojim članovima nije postupao suprotno zakonu, imajući u vidu da učinjena raspolaganja ne predstavljaju raspolaganja imovinom velike vrednosti i da za takva raspolaganja nije potrebno odobrenje skupštine društva. Nalaze i da ukoliko je prema navodima tužioca u zaključenim pravnim poslovima postojao lični interes, te da za njihovo zaključenje bilo potrebno odobrenje koje nije pribavljeno, takav pravni posao shdono odredbama čl. 67 Zakona o privrednim društvima može biti predmet tužbe za poništaj u kom postupku se ispituju sve činjenice relevantne za ocenu povrede pravila o odobravanju poslova u kojima postoji lični interes. Kako poslovi za koje tužilac tvrdi da su preuzeti na štetu društva i na njegovu štetu nisu poništeni u smislu pravila o odobravanjau poslova u kojima postoji lični interes, niti ovi poslovi predstavljaju raspolaganja imovinom velike vrednosti za koje je potrebno odobrenje skupštine društva, to po oceni nižestepenih sudova zaključeni ugovori o zajmu, ugovori o jemstvu i drugi poslovi koje je preduzimao tuženi ne predstavljaju nezakonita raspolaganja i istim nije prouzrokovana šteta ni društvu, ni tužiocu kao članu društva. Zaključuju da tužilac povodom isplate dividende nije pretrpeo štetu, jer mu je ona plaćena u vreme kada i ostalim članovima društva. Obzirom na okolnost da je tužilac kao član društva, prema sopstvenim navodima, prisustvovao sednicama skupštine bilo neposredno, bilo preko pupomoćnika, nižestepeni sudovi smatraju i da tužiocu nije uskraćeno pravo da učestvuje u upravljanju i donošenju odluka vezanih za poslovanje društva. Nalaze da tuženi nije onemogućio tužioca da izvrši uvid u poslovnu dokumentaciju, s obzirom da su u ovakvim situacijama članovi društva upućeni na vanparnični postupak, nakon čega je tužilac ovo pravo i ostvario kroz odgovarajući postupak.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da u granicama utvrđenog činjeničnog stanja ne postoje uslovi za istupanje tužioca u svojstvu člana društva tuženog u smislu člana 188. Zakona o privrednim društvima.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta dividentu za 2013. i 2014. godinu za njega je preuzela blagajnica BB, a koje postupanje je tuženi omogućio na štetu tužioca. Ukazuje da su odluke tuženog o isplati dividende za 2015, 2016. i 2017. godinu umesto za povećanje proizvodnje bile pogrešne i donete na štetu tužioca, te da nije bio u obavezi da vodi postupke povodom onemogućavanja učestvovanja u upravljanju društvom u periodu 2015-2016. godina i ostvarivanja uvida u akte u posebnim postupcima kao uslov za istupanje iz tuženog društva. Smatra i da su pozajmice koje je vršio tuženi svojim povezanim licima u pretežnom delu vraćene kroz kompenzacije, a ne kroz novčani ekvivalent. Navodi da u postupku donošenja pobijane odluke nisu pravilno primenjene odredbe čl. 18, 61, 62, 65, 66 i 67. Zakona o privrednim društvima.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca. Ovakvi navodi suštinski se odnose na njegovo tumačenje pravnog standarda u pogledu postojanja opravdanih razloga za podnošenje zahteva člana društva sa ograničenom odgovornošću za njegovo istupanje uz naknadu.

Prema članu 188. Zakona o privrednim društvima član društva sa ograničenom odgovornošću ovlašćen je da istupi iz tog društva iz opravdanih razloga. Pojam opravdanih razloga predstavlja pravni standard čija se sadržina ispunjava na dva načina. Kvalifikacija opravadnih razloga, najpre, se prepoznaje u članu 188. st. 2. Zakona o privrednim društvima i to tako što će oni postojati kada je postupanjem drugih članova ili društva istupilac oštećen ili će šteta po redovnom toku stvari nastupiti, kada je istupilac u značajnoj meri onemogućen da ostvaruje svoja prava u društvu i kada mu društvo nameće nesrazmerne obaveze. Pored navedenog, opravdani razlozi mogu biti unapred predviđeni osnivačkim aktom, kada se sporazumom osnivača određuju situacije koje će otvoriti mogućnost istupanja člana društva. Sledi da će samo u slučajevima koji su u korelaciji sa prethodno opisanim situacijama postojati ovlašćenje člana na istupanje iz društva sa ograničenom odgovornosti uz naknadu. Bez obzira na prethodno uslove za istupanje, ukoliko određeni subjekat nema interes da zadrži status vlasnika udela ovlašćen je da slobodno njime raspolaže, shodno pravilima iz člana 160-177. Zakona o privrednim društvima.

Zahtev tužioca za istupanje iz članstva tuženog bio je zasnovan na tome što mu je postupanjem tuženog društva pričinjena šteta neodgovarajućom isplatom dividendi, zatim time što je onemogućen da utiče na poslovanje i donošenje odluka društva i da ostvari pravo na uvidu u poslovnu dokumentaciju, a što je uticalo na poremećene odnose između tužioca i rukovodstva tuženog. U granicama činjeničnog stanja koje utvrđuju nižestepeni sudovi označene radnje tuženog po tužbi ne mogu se kvalifikovati kao osnov u vezi sa kojim se opredeljuje zahtev za istupanje tužioca. Naprotiv, tužiocu je, kao članu društva tuženog, isplaćena odgovarajuća dividenda za period od 2013. godine do 2017. godine, bez obzira na to preko kod lica je takva isplata izvršena. Svojstvo lica preko koje je isplata vršena ne umanjuje značaj toga da je tužilac novac na ime dividendi posrednim putem primio. Takođe, pozajmice i drugi pravni poslovi novčanog raspolaganja tuženog prema njegovim povezanim licima su vraćene, bez neposrednih posledica po njegovim imovinu. Vezano za tvrdnje da nije pozivan da uzme učešćenje u skupštini tuženog, odnosno da mu nije omogućeno da ostvari uvidu u poslovnu dokumentaciju, ne postoje uslovi da se ovakvo postupanje može okarakterisati kao takvo da je tužilac u značajnoj meri onemogućen da ostvaruje svoja prava u društvu. Jer, tužilac bi u ovom slučaju raspolagao pravnim sredstvom iz 376. Zakona o privrednim društvima za pobijanje odluke skupštine tuženog na koju nije pozvan, pa se ipak njime nije koristio. Zbog navedenog posledica neostvarivanja prava tužioca nije isključivo na tuženom, niti se usled pasivnog držanja tužioca može smatrati da je eventualna povreda za njega bila od značaja. Pri tome, tužilac se koristio zahtevom da sudskim putem u vanparničnom postupku izvrši uvid u poslovnu dokumentaciju tuženog, zbog čega u ostvarivanju ovakvog prava nije uskraćen. To su razlozi zbog kojih su po tužbi izostali opravdani razlozi za istupanje tužioca iz tuženog društva prema članu 188. Zakona o privrednim društvima, a što je vodilo odbijanju tužbenog zahteva, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojim postojanje štete, kao razlog za istupanje iz društva tuženog, dovode u vezu sa time što je naloge za isplatu dividendi za 2013. i 2014. godinu za njega potpisala blagajnica. Revident istovremeno ne dovodi u pitanje da je isplatu ove dividende primio, već samo ukazuje na spornost oko toga ko je nalog za isplatu blagajne potpisao. U ovoj sitaciji štete za tužioca nema. Nema iz razloga što, bez obzira koje lice je potpisalo sam nalog za isplatu, tužilac je dividentu u spornom periodu svakako primio. Ovim imovina tužioca svakako nije umanjena, a bez njenog umanjenja ne može ni postojati šteta. Takođe, revizijski navodi neosnovani su i u delu kojim se dovodi u pitanje valjanost isplate dividendi za period 2015-2017. godina. Neslaganje tužioca sa načinom na koji se rukovodi poslovanjem tuženog u spornom periodu, odnosno neslaganje sa odlukama koje su donete povodom isplate dividendi, ne znači da mu je time pričinjena šteta. Prema stanju u spisima nema dokaza koja konkretno šteta je za tužioca ovim mogla nastatiti i kako je uzročno-posledično vezana za donošenjem odluka tuženog o isplati dividendi za period 2015-2017. godina.

Revizijski navodi bez uticaja su u delu kojim se ukazuje da nije bio u obavezi da prethodno vodi postupke za pobijanje odluka skupštine tuženog zbog nepozivanja, odnosno da sudskim putem ostvari uvid u poslovnu dokumentaciju tuženog, kako bi se koristio pravom na istupanje iz društva iz člana 188. Zakona o privrednim društvima. Ovakvim navodima suštinski se ne dovode u pitanje zaključak nižestepenih sudova. Ako tužilac ne nalazi opravdanim da se koristi svojim pravima za pobijanje odluke skuštine u čijem radu nije učestvovao i ujedno ishoduje odgovarajuću sudsku odluku kojom mu se omogući da izvrši uvid u poslovnu dokumentaciju, tada se ne može izvesti zaključak da je postupanjem tuženog u značajnoj meri onemogućen da ostvaruje prava u društvu iz člana 188. st. 2. tač. 2. Zakona o privrednim društvima.

Neosnovani su i navodi revizije kojim se novčana raspolaganja tuženog u korist njegovih povezanih lica bila štetna iz razloga što su u pretežnom delu ona vraćanja kroz kompenzaciju, a ne kroz novčani ekvivalent. Prema stanju u spisima ovakva novčana raspolaganja u ukupnom iznosu nisu prevazilazila 30% imovine tuženog i njemu su vraćena. Kompenzacija predstavlja način prestanka obaveza između učesnika u pravnom prometu u smislu člana 336. Zakona o obligacionim odnosima. Kompenzacija, nasuprot navodima revizije, sadrži novčani ekvivalent obostranih potraživanja učesnika kompenzacije i upravo je isti merilo kojim se provođenje kompenzacije odražava na njihovu imovinu. Istovremeno, ukoliko su novčana raspolaganja tuženog učinjena povezanim licima, to istovremeno ne čini pravni posao zaključen tim povodom ništavim. Postojanje ličnog interesa u zaključenju određeno pravnog posla dovodi do potrebe postojanja odgovarajućeg odobrenja za njegovo zaključenje iz člana 66. Zakona o privrednim društvima, odnosno tužbe za poništaj pravnog posla zaključenog bez takvog odobrenja u smislu člana 67. Zakona o privrednim društvima. Bez odgovarajućeg zahteva za poništaj ovakvih pravnih poslova oni proizvode pravno dejstvo, pri čemu se njihova štetnost ne pretpostavlja. Ovakav zahtev, međutim, tužilac nije postavio. Sledi da u postupku donošenja pobijene odluke nije bilo pogrešne primene odredbe čl. 61, 62, 65, 66 i 67. Zakona o privrednim društvima, zbog toga što se nije ni raspravljalo o poništaju konkretnih pravnih poslova tuženog, niti o proboju pravne ličnosti iz člana 18. Zakona o privrednim društvima.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu drugom izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić