U IMA NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca R.Š., iz N.S., ulica .... broj …, koga zastupa I.P., advokat iz N.B., protiv tužene Agencije za privatizaciju iz Beograda, Terazije broj 23, radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 301.000,00 eura, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 2386/13 od 14.11.2014. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 22.10.2015. godine sledeću:

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 2386/13 od 14.11.2014. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 115/12 od 21.03.2013. godine u stavu 1. izreke, Privredni sud u Beogradu se oglasio nenadležnim za postupanje po tužbi u delu kojim je traženo da se utvrdi da je ništava izjava – odluka tužene Agencije za privatizaciju broj … od 01.04.2010. godine o raskidu Ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, subjekta privatizacije J. A.D. G., overenog pred Opštinskim sudom u Novom Sadu dana 01.06.2007. godine, pod Ov broj II-…, kao i o prenosu kapitala Akcijskom fondu i tužba u tom delu odbačena. U stavu 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije J. A.D. iz G., overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 01.06.2007. godine pod Ov br. II-…. punovažno proizvodi pravno dejstvo sa svim pratećim aneksima u odnosu na tužioca i tuženog kao ugovorne strane, kao i u odnosu na sva treća lica. U stavu 3. izreke, oslobođen je tužilac od plaćanja sudskih taksi, a u stavu 4. izreke, obavezan je tužilac da tuženom isplati parnični trošak u iznosu od 195.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 2386/13 od 14.11.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 115/12 od 21.01.2013. godine u stavu 2. izreke.

Tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 2386/13 od 14.11.2014. godine, blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju, tužena je osporila navode iz revizije i predložila Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove odgovora je tražila i opredelila.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04... 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz tačke 12. ovog člana na koju se revident neosnovano poziva. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena zakonitost i pravilnost, sadrži razloge o bitnim činjenicama, koji nisu u suprotnosti sa stanjem u spisima predmeta i izvedenim dokazima.

Neosnovani su navodi iz revizije da je drugostepeni sud učinio i bitnu povredu iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja se ogleda u tome što je nepravilno primenio odredbe ovog zakona u pogledu pitanja šta bi predstavljalo validan dokaz koji bi se imao vrednovati kod donošenja odluke, Neosnovani su zato što je u pobijanoj odluci jasno navedeno koji dokaz je tužilac bio dužan da dostavi da bi uspeo u svom zahtevu i objašnjeno zašto baš taj dokaz predstavlja ključni dokaz na osnovu koga se utvrđuje bitna činjenica vezana za ispunjenje ugovora.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena Agencija je u svojstvu prodavca, prodala 70 % društvenog kapitala D.P. J. G., metodom javne aukcije S.M. iz B.T. i zaključila Ugovor o prodaji društvenog kapitala dana 01.06.2007. godine, da bi potom na osnovu Aneksa 2. Ugovora o prodaji društvenog kapitala, tužilac stupio na mesto kupca kapitala, navedenog subjekta privatizacije. Ugovorom o prodaji društvenog kapitala tužilac je preuzeo obavezu isplate kupoprodajne cene na način predviđen ugovorom, kao i sve druge ugovorene obaveze. Pre svega, preuzeo je obavezu da investira u subjekt privatizacije u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora iznos od 23.454.000,00 dinara, s tim da investiranje mora biti izvršeno u osnovna sredstva koja služe isključivo za obavljanje pretežne delatnosti za koju je društvo bilo registrovano na dan održavanja aukcije. Pored toga, tužilac se obavezao da u roku od 13 meseci od dana zaključenja ugovora dostavi tuženoj potvrdu ovlašćenog revizora, kojom dokazuje da je postupio u skladu sa navedenim ugovorenim obavezama sa navođenjem tačnog iznosa i vrste uloga. Tužena Agencija je više puta u sedištu subjekta privatizacije vršila kontrolu ispunjenja ugovorenih obaveza, ostavljala tužiocu naknadne rokove za ispunjenje obaveza za koje je utvrdila da nisu ispunjene, da bi nakon toga, aktom od 01.04.2010. godine obavestila tužioca da se Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije J. G. smatra raskinutim u skladu sa članom 41a Zakona o privatizaciji, zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane tužioca kao kupca i to neizvršenja obaveze investiranja.

Tužilac smatra da nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora, zato što je sve ugovorene obaveze ispunio u rokovima, pa je tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 01.06.2007. godine, overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov br.II- ….., punovažno proizvodi pravno dejstvo sa svim pratećim aneksima.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da tužilac nije izvršio ugovorenu obavezu investiranja u subjekt privatizacije, na način i u rokovima kako je to predviđeno ugovorom, čime je ostvaren raskidni uslov predviđen pre svega ugovorom i predviđen članom 41a Zakona o privatizaciji, zbog čega je odbijen zahtev tužioca kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud, je zaključio da je na utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen zahtev tužioca i razloge koji su navedeni u pobijanoj odluci, prihvata i revizijski sud.

Navodi revizije tužioca se ne mogu prihvatiti kao osnovani. Revident i dalje smatra da je u celini ispunio ugovorene obaveze i da nije bilo uslova da se ugovor raskine. Međutim, utvrđeno je da tužilac nije izvršio ugovorenu obavezu investiranja u subjekt privatizacije na način, u obliku, visini i roku koji je utvrđen ugovorom. Tužilac kao kupac kapitala i ugovorna strana, imao je naknadno ostavljene rokove za izvršavanje obaveza preuzetih klauzulama 5.2.1. i 5.2.3. ugovora, ali ni u naknadno ostavljenim rokovima (bilo ih je ukupno 8) nije dostavio dokaz da je deo investicione obaveze izvršen u skladu sa navedenim klauzulama ugovora.

Neosnovana je tvrdnja revidenta da iz klauzule 5.2.1. i 5.2.3. ugovora ne proizilazi obaveza dostavljanja revizorskog izveštaja, koji bi predstavljao jedini dokaz da je ova obaveza izvršena. Klauzulom 5.2.3. ugovora, predviđena obaveza kupca da u roku od 13 meseci od dana zaključenja ugovora dostavi agenciji potvrdu preduzeća ovlašćenog za reviziju, koja dokazuje da je kupac postupao u skladu sa tačkom 5.2.1. sa navedenim tačnim iznosom i vrstom uloga. Tužilac kao kupac i ugovorena strana, nije takvu potvrdu dostavio, pa kod takvog stanja stvari, pravilno su primenjene odredbe Zakona o privatizaciji koje se odnose na raskid ugovora i to konkretno odredba člana 41a ovog zakona i sledom toga, pravilno odlučeno da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije J. A.D. iz G., overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 01.06.2007. godine pod Ov br. II-…. punovažno proizvodi pravno dejstvo sa svim pratećim aneksima u odnosu na tužioca i tuženog kao ugovorne strane, kao i u odnosu na sva treća lica.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 405. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u stavu jedan izreke presude.

Rešavajući o zahtevu tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka a to je sudska taksa na odgovor, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju u konkretnoj situaciji nije bio nužan, pa samim tim ni troškovi koji su nastali povodom odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove koji bi se u skladu sa članom 165. Zakona o parničnom postupku, dosudili na teret tužioca, zbog čega je i odlučeno kao u stavu dva izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.