U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., ulica ... broj ..., koga zastupa punomoćnik Kosta Krčedinac, advokat iz ..., protiv tuženog STEČAJNA MASA „BEOGRADSKO MAŠINSKO GRAFIČKO PREDUZEĆE“ DOO u stečaju, Beograd, ulica Požeška broj 83a, koga zastupa punomoćnik Veselin Kićović, advokat iz ..., radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 84.456.677,34 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2337/2020 od 22.10.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 10.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2337/2020 od 22.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 926/2017 od 12.12.2019. godine u stavu I izreke odbijen je prigovor presuđene stvari. U stavu II odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 84.456.677,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.10.2006. godine pa do isplate. U stavu III obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2337/20 od 22.10.2020. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda postupka iz člana 383. i 394. Zakona o parničnom postupku, sa obrazloženjem da je drugostepeni sud sporne činjenice utvrdio bez otvaranja glavne rasprave, uz pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja. Prema stanju u spisima, drugostepeni sud nije utvrđivao činjenice, već ja na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja razmatrao žalbene navode i donosio određene materijalnopravne zaključke na osnovu kojih je odlučio da žalba tužioca nije osnovana. Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno od strane prvostepenog suda, koji je i sprovodio dokazni postupak, iz kog razloga se ne mogu prihvatiti revizijski navodi da su učinjene bitne povrede parničnog postupka na koje se ukazuje revizijom. Pored navedenog, navodi revidenta kojima se ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, nisu dozvoljen revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku, budući da se revizija može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja samo na osnovu člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku, što ovde nije slučaj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi kao kupac i pravno lice „Superior Co“ DOO kao prodavac, zaključili su ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 28.07.1999. godine koji je za predmet imao poslovni objekat ukupne površine 602,52 m2 u ..., u ulici ... broj ..., za kupoprodajnu cenu u iznosu od 48.000.000,00 dinara. Kako tuženi nije isplatio kupoprodajnu cenu po ugovoru o kupoprodaji od 28.07.1999. godine, tuženi i navedeno privredno društvo „Superior Co“ kao prodavac zaključili su sudsko poravnanje 437/04 dana 14.06.2004. godine, kojim je utvrđeno da tuženi duguje društvu „Superior Co“ DOO iznos od 750.000,00 evra po osnovu revalorizovane glavnice i dogovorene kamate od 1,5% mesečno počev od 11.03.2003. godine. Tuženi nije platio kupoprodajnu cenu za predmetnu nepokretnost ni po poravnanju 437/04, pa je privredno društvo „Superior Co“ DOO, prodavac nepokretnosti, pokrenulo postupak izvršenja prinudnom prodajom navedene nepokretnosti, koja je pokrenuta rešenjem o izvršenju od 23.11.2004. godine. Narednog dana 24.11.2004. godine tuženi kao prodavac prodao je navedenu nepokretnost svom zavisnom društvu „BMG NM“ DOO, za iznos kupoprodajne cene od 1.000.000,00 dinara. Ugovorom o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću zaključenog između tuženog i privrednog društva „LA.PAZ.CO“ DOO Beograd od 24.01.2006. godine osnovano je privredno društvo „Itex inženjering RN“ DOO, Beograd. U novoosnovano društvo ovde tuženi je kao nenovčani ulog uneo predmetnu nepokretnost, stečenu na osnovu ugovora o kupoprodaji od 28.07.1999. godine. Na osnovu sudskog poravnanja I.R. 127/06 od 17.04.2006. godine, zaključenog između privrednog društva „Itex inženjering RN“ DOO i ovde tuženog, utvrđeno je da je društvo „Itex inženjering RN“ pravni sledbenik ovde tuženog u pravima koja proizlaze iz ugovora o kupoprodaji od 28.07.1999. godine, zaključenog između tuženog i „Superior Co“ DOO Beograd. Privredno društvo „Itex inženjering RN“ DOO, koje je na osnovu ugovora o osnivanju tog privrednog društva i na osnovu sudskog poravnanja IR 127/06 formalno steklo svojinu na toj nepokretnosti, uknjižilo se kao vlasnik iste 16.10.2006. godine. Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P 5835/07 od 21.12.2007. godine, donetoj u parnici po tužbi tužioca, ovde tuženog, protiv tuženog „Itex inženjering RN“ DOO Beograd, utvrđena je ništavost sudskog poravnanja I.R. 127/06 od 17.04.2006. godine (kojim su na „Iteks inženjering“ preneta prava iz ugovora o kupoprodaji od 28.07.1999. godine), a navedena presuda potvrđena je u tom delu presudom Višeg trgovinskog suda od 06.06.2008. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 533/08 od 20.05.2009. godine. Navedenom presudom utvrđeno je (pored ništavosti tog poravnanja) da nije pravno valjana uknjižba svojine u korist „Itex inženjering RN“ DOO, Beograd, u kom delu je navedena presuda potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda i presudom Vrhovnog kasacionog suda. Prvostepeni sud utvrđuje da se nakon toga tuženi ponovo uknjižio kao vlasnik nepokretnosti 07.07.2010. godine, a nakon toga 10.09.2010. godine kao vlasnik nepokretnosti uknjižilo se privredno društvo „BMG NM“ DOO.

Prvostepeni sud je u dokaznom postupku izveo dokaze čitanjem priznanica koje je tužilac priložio uz tužbu od 25.02.2006., 18.03.2006., 17.07.2006., 08.09.2006., dokaz uvidom u spise predmeta P 17173/10 Privrednog suda u Beogradu i presudu donetu u tom postupku 16 P 1137/14 od 24.06.2015. godine, koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6773/15, kao i čitanjem nalaza i mišljenje veštaka ekonomsko finansijske struke, na osnovu kojih dokaza su nižestepeni sudovi primenom pravila o teretu dokazivanja zaključili da tužilac nije dokazao da je iznos koji potražuje tužbom platio privrednom društvu „Superior Co“ na ime izmirenja duga tuženog prema tom privrednom društvu. Nižestepeni sudovi zaključuju da iz izvedenih dokaza, posmatranih kako pojedinačno tako i u njihovoj međusobnoj vezi, ne proizlazi da je uplatama tužioca na koje se poziva, izmiren dug ovde tuženog prema privrednom društvu „Superior Co“ po osnovu kupoprodajne cene za nepokretnost po Ugovoru od 28.07.1999. godine, odnosno po poravnanju 437/04. Svoj zaključak nižestepeni sudovi zasnivaju između ostalog, na utvrđenoj činjenici da je privredno društvo „BMG NM“ DOO, zavisno društvo tuženog, vršilo plaćanja za tuženog po osnovu 8 ugovora o jemstvu na račun privrednog društva „Superior So“ u periodu od 29.10.2004. godine do 28.11.2005. godine i da je u navedenim ugovorima o jemstvu navedeno da jemac „BMG NM“ pristupa dugu koji dužnik, ovde tuženi, ima evidentiran u svom knjigovodstvu prema poveriocu „Superior Co“. Tužilac je isplate po priznanicama, priloženim u ovom postupku, vršio u periodu (2006. godine) nakon što su navedena plaćanja „BMG NM“ već bila izvršena i proknjižena na račun „Superior Co“, iz čega nižestepeni sudovi zaključuju da je u tom momentu kupoprodajna cena već bila izmirena. Drugostepeni sud dodaje da se ne može utvrditi interes tužioca kao fizičkog lica za izmirenje obaveze tuženog po osnovu kupoprodajne cene za spornu nepokretnost, imajući u vidu da je nepokretnost trebalo da pripadne u svojinu privrednom društvu „Itex inženjering RN“ DOO, a ne ovde tužiocu kao fizičkom licu, te da pored toga, tužilac nije dokazao da je zaključio ugovor o preuzimanju duga ili ugovor o preuzimanju ispunjenja na osnovu kog bi mogao da vrši plaćanja kupoprodajne cene prodavcu „Superior So“ za nepokretnost koju je kupio tuženi.

Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi su stanovišta da je tužbeni zahtev neosnovan, jer tužilac nije dokazao da je za račun tuženog izmirio kupoprodajnu cenu za nepokretnost po Ugovoru od 28.07.1999. godine, odnosno po poravnanju 437/04.

Revident ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova. U reviziji posebno ukazuje da postoje jasni dokazi da je tužilac kao većinski vlasnik i direktor društva „Itex inženjering RN“ DOO, platio društvu „Superior Co“ kupoprodajnu cenu, za šta je imao pravni interes iz razloga što je u tom momentu vlasnik predmetne nepokretnosti bio upravo „Itex inženjering RN“ DOO.

Revizija tužioca nije osnovana. Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje, u bitnom, pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev.

Tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na tvrdnji da je za račun tuženog društva isplatio kupoprodajnu cenu za nepokretnost po Ugovoru od 28.07.1999. godine privrednom društvu „Superior Co“, za šta je kao dokaz priližio priznanice, a na koje okolnosti su izvedeni i drugi dokazi.

Nisu sporni revizijski navodi tužioca da je prema odredbi člana 296. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima poverilac dužan primiti ispunjenje od svakog lica koje ima neki pravni interes da obaveza bude ispunjena, čak i kada se dužnik protivi tom ispunjenju. Takođe, suprotno shvatanju drugostepenog suda, revizijski sud je na stanovištu da je tužilac imao pravni interes za ispunjenje obaveze povodom kupoprodaje predmetne nepokretnosti, budući da je tužilac bio većinski vlasnik privrednog društva „Itex inženjering RN“ DOO u čijoj imovini se nalazila sporna nepokretnost (kao osnivački ulog tuženog). U situaciji kada je krajem 2004. godine prodavac nepokretnosti „Superior Co“ pokrenuo izvršni postupak radi naplate kupoprodajne cene, uz sredstvo izvršenja zaplene, procene i prodaje upravo predmetne nepokretnosti, to onda postoji pravni interes vlasnika kapitala privrednog društva u čijoj imovini se nepokretnost nalazi, da isplatom cene inicira obustavljanje izvršnog postupka i time otkloni mogućnost da nepokretnost bude prodata, čime se štiti imovina samog društva, a posredno i vlasnički kapital tužioca.

Međutim, iako je postojao pravni interes za isplatu kupoprodajne cene, tužilac tokom postupka nije dokazao da je to zaista i učinio, odnosno da su uplate po priznanicama koje je priložio služile upravo za izmirinje obaveze tuženog po osnovu Ugovora od 28.07.1999. godine, odnosno po poravnanju 437/04. Prema utvrđenom činjeničnom stanju čiju pravilnost Vrhovni kasacioni sud u konkretnom slučaju nema ovlašćenja da ceni, obavezu po osnovu isplate kupoprodajne cene ispunilo je privredno društvo „BMG NM“ (zavisno društvo tuženog), za šta je kao pravni osnov služio ugovor o jemstvu, po kom je navedeno društvo u periodu od 29.10.2004. godine do 28.11.2005. godine ispunjavalo društvu „Superior Co“ obaveze tuženog. Sa druge strane, eventualno plaćanje tužioca na ime izmirenja obaveze tuženog nema svoj osnov u nekom pravnom poslu poput preuzimanja duga, pristupanju dugu ili slično, već se isključivo tužiočeva tvrdnja bazira na usmenom dogovoru sa direktorom društva „Superior Co“ BB i priloženim priznanicama. U prilog nedokazanosti tužiočevih tvrdnji ide i činjenica da na račun društva „Superior Co“ nikada nisu uplaćena novčana sredstva koja je tužilac, kako tvrdi, platio „na ruke“ direktoru ovog društva, što je još jedan od argumenata u prilog tome da od strane tužioca obaveza po osnovu sudskog poravnanja 437/04 dana 14.06.2004. godine, nije ispunjena prema društvu „Superior Co“.

Stoga, tužilac nema pravo da sa pozivom na odredbu člana 300. Zakona o obligacionim odnosima zahteva da se prema tuženom utvrdi novčano potraživanje u utuženom iznosu, jer nije dokazao da je ispunio obavezu tuženog prema poveriocu „Superior Co“, pa samim tim ne može doći ni do zakonske subrogacije iz člana 300. ZOO-a, na kojoj odredbi tužilac temelji tužbeni zahtev.

Kako je utvrđeno da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić