U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograd, protiv tuženih: AA iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Miša J. Petrovski, advokat iz ..., radi isplate duga, vrednost predmeta spora 27.427.474,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženih, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 2742/20 od 03.09.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 25. februara 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 2742/20 od 03.09.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 7031/2019 od 21.01.2020. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, te obavezani tuženi da tužiocu isplate ukupan iznos od 27.427.474,00 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga od 11.503.727,05 dinara od 13.03.2019. godine do isplate. Obavezani su tuženi da isplate tužiocu iznos od 922.024,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 2742/20 od 03.09.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi su izjavili blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20), i odlučio da revizija tuženih nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, dana 14.05.2007. godine tužilac i tužene AA i BB i preduzeće ... Inženjering DOO Beograd (koji je u toku trajanja postupka brisan iz registra), kao investitori zaključili su ugovor, čiji je predmet naknada za uređivanje građevinskog zemljišta za izgradnju stambenog objekta u ulici ... u ..., na građevinskoj parceli koja je formirana od katastarske parcele broj ... KO ... Članom 3. ugovora, definisano je da su se investitori opredelili da utvrđeni iznos od 20.121.752,00 dinara plaća ... Inženjering DOO i to prvu ratu u iznosu od 2.015.119,00 dinara najkasnije do 18.05.2017. godine, a preostalu obavezu od 18.136.066,72 u 35 mesečnih rata od po 518.173,33 dinara sa pripadajućom valorizacijom, najkasnije do 15. u mesecu počev od 01.06.2007. godine zaključno sa 15.04.2010. godine. Članom 7. ugovora predviđeno je da investitori po ovom ugovoru odgovaraju solidarno. Iz sadržine ugovora od 14.05.2007. godine, utvrđeno je da su se tužene, kao i preduzeće ... Inženjering doo Beograd, investitori i da su to svojstvo stekli na osnovu rešenja o odobrenju za izgradnju predmetnog stambenog objekta broj 351-388/06 od 04.10.2006. godine, koje je postalo pravnosnažno 04.12.2006. godine.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, sudovi su zaključili da je osnovan tužbeni zahtev tužioca, te solidarno obavezali tužene da isplate tužiocu predmetnu naknadu, pozivom na odredbe člana 262. stav 1., člana 277. stav 1. i člana 324. Zakona o obligacionim odnosima. Prema nalaženju sudova, nije osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženih, iz razloga što su tuženi kao investitori ugovorom preuzeli obavezu da plate naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta, a njihova obaveza proizlazi i iz Zakona o planiranju i izgradnji, jer je njima izdato odobrenje za izgradnju na osnovu rešenja od 04.10.2006. godine predmetnog objekta. Prema stanovištu sudova, ... inženjering DOO Beograd je po internom dogovoru sa tuženim preuzeo obavezu plaćanja naknade, što ne utiče na solidarnu odgovornost tuženih kao investitora za ovu obavezu.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su našli da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženima.

Tuženi u reviziji osporavaju pravilnost tumačenja odredaba ugovora i zaključaka nižestepenih sudova o njegovoj sadržini, i stvarnoj volji ugovornih strana, što su navodi usmereni na osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, što nije zakonom predviđen revizijski razlog, i u vezi s tim primene materijalnog prava. Navode da je sud propustio da uzme u obzir odredbu člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, o slobodi u uređivanju obligacionih odnosa, što je dovelo do pogrešne primene odredbe člana 74. Zakona o planioranju i izgradnji. Ističu da je stvarna volja investitora bila da plaćanje preuzme isključivo na sebe jedan od investitora.

Navodi revizije nisu osnovani.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 30. Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br.42/2003 i 34/2006), investitor je lice za čije potrebe se gradi objekat, odnosno koje finansira izgradnju objekta i na čije ime se izdaje odobrenje za izgradnju. Članom 74. istog zakona, naknadu za uređenje građevinskog zemljišta plaća investitor.

Kako je rešenjem od 04.10.2006. godine tuženima kao investitorima odobrena izgradnja objekata na predmetnoj parceli, sledi da oni imaju svojstvo investitora u smislu člana 2. stav 1. tačka 30. Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br.42/2003 i 34/2006), te su samim tim i obveznici plaćanja naknade za uređivanje građevinskog zemljišta u smislu 74. istog zakona, radi čega su i zaključili ugovor sa tužiocem. Parnične stranke su članom 7. navedenog ugovora ugovorile solidarnu odgovornost investitora za obaveze po ugovoru, time i za obavezu plaćanja predmetne naknade. Da plaćanje naknade obavezuje sve ugovarače proizlazi i iz člana 4. ugovora u kome se govori o investitorima, a ne o investitoru. Takođe, i članom 2. istog člana se navodi da ukoliko investitori ne uplate ugovorenu obavezu u iznosima i rokovima po ugovoru, tužilac će izdati nalog na naplatu. S druge strane članom 3. navedenog ugovora investitori su ugovorili dinamiku plaćanja od strane jednog od investitora, što je stvar tehnike plaćanja, odnosno izmirenja obaveze svih investitora. To ne isključuje pravo tužioca da zahteva plaćanje naknade od svih solidarnih dužnika saglasno članu 7. predmetnog Ugovora, kojom je predviđeno da za obaveze po ovom osnovu odgovaraju svi investitori solidarno. Saglasno iznetom, nisu osnovani navodi revidenta da je saglasna volja ugovornih strana izražena u ugovoru kao izvoru obligacije da plaćanje preuzme isključivo na sebe jedan od investitora.

Iz iznetih razloga, sledi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova, da su tuženi dužni da solidarno plate dugovani iznos tužiocu, i pravilna odluka o obavezivanju tuženih, zasnovana na odredbi člana 262. stav 1., člana 277. stav 1. i člana 414. stav 1.Zakona o obligacionim odnosima.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženih kao neosnovanu, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić