Prvostepeni sud je utvrdio da je ogranak VV d.d. ... kao podizvođač sa tuženim kao naručiocem zaključio podizvođački ugovor o izgradnji mosta preko Save u Beogradu. Potraživanja po osnovu tog ugovora Ogranak VV ... je po ugovorima sa tužiocem od 03.03.2011.godine i 10.03.2011.godine na tužioca kao primaoca preneo potraživanje po podizvođačkom ugovoru, a radi namirenja potraživanja tužioca, koje je imao prema osnivaču prenosioca potraživanja. Članom 12. podizvođačkog ugovora ugovorne strane su zaključile sporazum o arbitražnom rešavanju sporova pred tročlanim arbitražnim senatom kod Privredne komore Slovenije u Ljubljani. Tuženi je blagovremeno istakao prigovor nenadležnosti domaćeg suda po tužbi tužioca u ovom sporu.

Prvostepeni sud je odbio kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti istaknut od strane tuženog, uz obrazloženje da ugovorne strane u podizvođačkom ugovoru nisu predvidele merodavno pravo za arbitražni sporazum, te je kao merodavno pravo primenio pravo zemlje u kojoj je trebalo doneti arbitažnu odluku, a to je pravo Republike Slovenije. Kako Zakonom o arbitraži Republike Slovenije nije predviđeno niti regulisano pitanje prenosivosti arbitražnog sporazuma ugovorom o prenosu potraživanja, to po oceni prvostepenog suda nije osnovan prigovor apsolutne nenadležnosti, te je shodno navedenom odbio prigovor istaknut od strane tuženog.

Po oceni drugostepenog, Privrednog apelacionog suda, a primenom člana 16. stav 3. ZPP i člana 13. Zakona o arbitraži Republike Srbije, tužba nije dozvoljena zbog apsolutne nenadležnosti domaćeg suda, budući da domaći Zakon o arbitraži u članu 13. propisuje da arbitraža ostaje na snazi i u slučaju ustupanja ugovora ili potraživanja, osim ako nije drugačije ugovoreno. Po oceni drugostepenog suda, obzirom da nije ugovoreno merodavno pravo za arbitražni sporazum, a u situaciji kada osnovni ugovor sadrži klauzulu o izboru merodavnog prava, a to je pravo Republike Srbije, taj izbor određuje ne samo merodavno pravo za ugovor, već i merodavno pravo za arbitražni sporazum, te se stoga u konkretnom slučaju ima primeniti Zakon o arbitraži Republike Srbije.

Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge drugostepenog suda, kako u pogledu primene materijalnog prava na arbitražni sporazum, tako i u pogledu primene odredbe člana 13. Zakona o arbitraži. Navedeni zakon uređuje arbitražno rešavanje sporova bez stranog elementa i sa stranim elementom, uz uslov postojanja arbitražnog sporazuma stranaka. Sporazum o arbitraži definiše se kao sporazum kojim stranke poveravaju arbitraži rešavanje svojih budućih ili nastalih sporova iz određenog pravnog odnosa. Sporazum o arbitraži može biti sadržan u Ugovoru kojim se uređuje dati pravni odnos (arbitražna klauzula) ili u posebnom sporazumu (sporazum o arbitraži). Sporazum o arbitraži, odnosno arbitražna klauzula ostaje na snazi i u slučaju prenosa osnovnog ugovora ili potraživanja. Odredba člana 16. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisuje odbacivanje tužbe u slučaju međunarodne nenadležnosti domaćeg suda.

Pravilno primenjujući navedene zakonske odredbe Privredni apelacioni sud je ukinuo rešenje prvostepenog suda i odbacio tužbu imajući u vidu međunarodnu nenadležnost domaćeg suda obzirom na postojanje arbitražne klauzule obzirom da je za slučaj spora iz podizvođačkog ugovora i u slučaju prenosa potraživanja ugovorena nadležnost tročlanog arbitražnog senata pri Privrednoj komori Slovenije u Ljubljani.

Neosnovan je revizijski navod da pobijanim rešenjem nije odlučeno o prejudicionalnom zahtevu tužioca iz podneska od 21.05.2015.godine koji se odnosio na utvrđenje ništavosti arbitražne klauzule. Ovo sa razloga što navedenim podneskom tužilac nije ni postavio prejudicioni zahtev u smislu člana 195. ZPP kojim je propisano da ukoliko odluka u sporu zavisi od toga da li postoji ili ne postoji neki pravni odnos koji je u toku parnice postao sporan, tužilac može, pored postojećeg zahteva da istakne zahtev da sud utvrdi da takav odnos postoji, odnosno da ne postoji, ako je sud pred kojim parnica teče nadležan za takav zahtev. Isticanje ovog zahteva ne smatra se preinačenjem tužbe. Tužilac je nepunovažnost, ništavost arbitražnog sporazuma istakao ne kao prejudicionalni zahtev, već samo kao jednu od činjenica zbog kojih bi trebalo uspostaviti sudsku nadležnost za odlučivanje o predmetnom sporu, kao što je neprenosivost arbitražnog sporazuma istakao kao drugu relevantnu činjenicu zbog koje je smatrao da navedenim arbitražnim sporazumom nije derogirana sudska nadležnost. Samim tim što je prihvatio arbitražni sporazum smatra se da je sud ocenio da arbitražna klauzula nije ništava.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić