Presudom Privrednog apelacionog suda 3 Pž 4950/21 od 14.07.2021. godine, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena navedena prvostepena presuda, a odbijen je i zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao posebnu reviziju tuženog i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 74/11... 18/20) za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujedanačavanjem sudske prakse povodom zahteva korisnika kredita za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe o naplati troškova obrade kredita i vraćanja novčanog iznosa koji su platili banci na osnovu te ugovorne odredbe, a kod takozvanih subvencionisanih kredita.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o kreditu za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava sa subvencionisanom kamatnom stopom od 06.03.2013. godine, kojim ugovorom je tužiocu kao korisniku kredita odobren kredit u iznosu do 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj. Utvrđeno je da je tužena banka na osnovu odredbe člana 7. navedenog ugovora od tužioca naplatila iznos od 5.573,90 dinara na ime troškova obrade kreditnog zahteva. Dalje je utvrđeno da su tužiocu u postupku zaključenja ugovora uručeni Plan otplate kredita i Pregled bitnih elemenata kredita.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da tužena banka nije u skladu sa članom 231. Zakona o parničnom postupku dostavila dokaze da je tužiocu u predugovornoj fazi uručila ponudu koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, a kojom bi tužioca upoznala sa svim elementima ugovora koji se odnose na vrstu i visinu svih naknada i troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uključujući i troškove koji se odnose na obradu kreditnog zahteva. Stoga, prvostepeni sud nalazi da tužilac nije bio upoznat sa uslovima ugovora koji se odnose na predmetne troškove, te da nije imao jasne i nedvosmislene podatke o visini troškova kredita. Prema stanovištu prvostepenog suda, Pregled bitnih elemenata ne može imati karakter ponude, isti je sačinjen dana 06.03.2013. godine, ali tužena banka nije dostavila dokaze na okolnost kada je uručen tužiocu, iz kog razloga prvostepeni sud smatra da nije dokazano da je uručenjem Pregleda bitnih elemenata tužilac u predugovornoj fazi jasno informisan o troškovima odobrenog kredita.

Na osnovu navedenog, prvostepeni sud je utvrdio ništavost ugovorne odredbe iz člana 7. ugovora o kreditu i kao posledicu navedenog usvojio tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 5.573,90 dinara, koji je tuženi naplatio po ništavoj ugovornoj odredbi.

Privredni apelacioni sud prihvata materijalnopravne zaključke prvostepenog suda i dodaje da banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita, te da stoga ugovoranje naplate ovih troškova u jednokratnom iznosu, i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu, dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. Prema stanovištu drugostepenog suda, navedeno postupanje je suprotno načelu savesnosti i poštenja propisanim u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima, i ne može uživati pravnu zaštitu.

Vrhovni kasacioni ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova u pogledu ništavosti ugovorne odredbe kojom je ugovorena naknada za obradu kredita, a što je od uticaja i na odluku o isplati utuženog novčanog iznosa.

Zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu nedostatka ponude date u predugovornoj fazi na osnovu koje bi se tužilac upoznao sa visinom efektivne kamatne stope i svim troškovima naknada koje ga terete u postupku realizacije kreditnog zahteva, ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 6. tačka 3. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava u 2013. godini („Sl. glasnik RS“, 8/2013). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava korisnicima kredita ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, navedenom uredbom propisuju se i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava kojima se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malih i srednjih preduzeća, način plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslovi za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznatim uslovi za dobijanje predmetnih kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je predmetni ugovor o kreditu parničnih stranaka u kome je odredbom člana 7. ugovora propisana i obaveza plaćanja jednokratne naknade troškova obrade kredita u visini od 0,5% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz tih razloga pravno je neutemeljen zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije postupio u skladu sa normativnim aktima kojima su uređeni subvencionisani krediti, iz razloga što je tužena banka tužiocu uručila Pregled bitnih elemenata kredita u kojem su navedeni osnovni podaci o kreditu, uključujući i visinu efektivne kamatne stope, kao i troškovi koji ulaze u obračun iste.

Takođe, ne može se prihvatiti ni obrazloženje drugostepenog suda da banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Ovakvo stanovište drugostepenog suda nema svoje utemeljenje u materijalno pravnim odredbama kojima je regulisan ugovor o kreditu, budući da ni zakonskim, a ni podzakonskim aktima koje donosi Narodna banka Srbije, nije zabranjeno banci da troškove naplaćuje zadržavanjem dela novčanog iznosa prilikom puštanja kredita u tečaj. Činjenica da su u pregledu bitnih elemenata ugovora o kreditu prikazani troškovi koji ulaze u obračun efektivne kamatne stope, ne znači da banka i naplaćuje anuitete po toj stopi, već ona prvenstveno služi korisniku kredita da proceni ekonomski teret koji je dužan da snosi prilikom ispunjenja ugovora o kreditu. Stoga, nema osnova za zaključak da je banka postupala suprotno načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, odakle proizlazi da je odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo kada su utvrdili ništavost člana 7. ugovora o kreditu, to nije pravilna odluka ni kojom su obavezali tuženog da tužiocu plati iznos od 5.573,90 dinara, pa je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti navedene ugovorne odredbe, kao i isplatu novčanog iznosa, imajući u vidu da je tužena banka ovaj iznos naplatila na osnovu punovažne ugovorne odredbe.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima spora doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 1, 154. i 163. stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka za sastav jednog obrazloženog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, za pristup na dva održana ročišta u iznosu od 15.000,00 dinara, za pristup na dva neodržana ročišta u iznosu od 9.000,00 dinara, na ime sastava žalbe iznos od 18.000,00 dinara, na ime takse na žalbu 3.900,00 dinara, na ime takse na reviziju iznos od 7.800,00 dinara i na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 77.700,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u momentu preduzimanja radnji i Zakona o sudskim taksama, po opredeljenom zahtevu tuženog u smislu člana 163. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić