Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Preduzeće za projektovanje i građenje KMG „Trudbenik“ AD Beograd – u stečaju, čiji je punomoćnik Mihajlo R. Srdić, advokat u ..., protiv tuženog AD Putevi Užice, čiji je punomoćnik Nemanja Vasiljević, advokat u ..., radi pobijanja pravnih radnji i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 10619/21 od 08.12.2022. godine, u sednici veća održanoj 31.01.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tuženog, UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda 5Pž 10619/21 od 08.12.2022. godine i predmet se vraća tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 25P 5678/2020 dana 15.09.2021. godine, kojom je u I stavu izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca Ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja od 20.02.2008. godine, zaključen između pravnog prethodnika tužioca KMG Trudbenik AD Beograd – u restrukturiranju i tuženog i da se obaveže tuženi AD Putevi Užice da tužiocu KMG Trudbenik AD Beograd – u stečaju plati iznos od 946.815,37 američkih dolara sa domicilnom kamatom od 20.03.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati i u II stavu izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka od 864.240,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom 5Pž 10619/21 od 08.12.2022. godine u I stavu izreke preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu 25P 5678/20 od 15.09.2021. godine i presudio tako što je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca KMG „Trudbenik“ AD Beograd u stečaju Ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja od 20.02.2008. godine zaključen između tužioca i tuženog AD Putevi Užice i obavezao tuženog da tužiocu plati iznos od 946.815,37 američkih dolara sa domicilnom kamatom od 20.03.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati, te da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 1.669.500,00 dinara i u II stavu izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove drugostepenog postupka u iznosu od 870.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tuženi, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjene pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 ... 10/2023 – dr zakon) i zaključio da je revizija tužioca osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu koga je doneta pobijana presuda, tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu povodom građevinskog projekta P1100 u Iraku, u kom je nosilac posla bilo Javno preduzeće Jugo-import SDPR Beograd, koje je tužiocu poverilo izvođenje radova na projektu P1102, delu projekta P1100, a tužilac je deo tih radova poverio tuženom, kao podizvođaču. Izvođenje radova trajno je prekinuto 02.08.1990. godine. Jugo-import SDPR je sa državom Irak 10.01.2008. godine zaključio Sporazum o regulisanju duga, na osnovu kog sporazuma je od države Irak naplaćeno 10,25% potraživanja. Pod istim uslovima je izvršen obračun dugovanja Jugo-import SDPR prema tužiocu, i između tužioca i tuženog, pa je 20.02.2008. godine zaključen sporni ugovor o izmirenju duga tužioca prema tuženom ustupanjem potraživanja, kojim je ugovorom utvrđeno dugovanje tužioca prema tuženom u iznosu od 946.815,37 američkih dolara, u kom iznosu je zaračunata i kamata, i predviđeno je da tužilac radi namirenja te obaveze tuženom ustupa svoja potraživanja prema Jugo-importu SDPR, da se stupanjem na snagu ustupanja kada se saglasi Jugo-import SDPR, deo obaveze Jugo-import SDPR prema tužiocu gasi za navedeni iznos, kao i obaveza tužioca prema tuženom. Jugo- import SDPR je 18.03.2008. godine uplatio tužiocu iznos od 1.000.000 US dolara, od kog iznosa je zatim tužilac 20.03.2008. godine preneo na račun tuženog 946.815,37 USD. Utvrđeno je da je tužilac 2008. godine bio u restrukturiranju, tako što je odlukom Agencije za privatizaciju od 28.01.2005. godine, pokrenut postupak restrukturiranja, a 01.06.2006. godine je prihvaćen program restrukturiranja tužioca kao subjekta privatizacije. Na dan 04.10.2007. godine, tužilac je imao na računu nerealizovane naloge za 151.199.122,91 dinar. Tužilac je i sa drugim privrednim društvima koja su bila angažovana na istom objektu na sličan način regulisao odnose kao sa ovde tuženim. Tuženi je imao saznanja da je tužilac u trenutku zaključenja spornog ugovora bio u postupku restrukturiranja, pa je u tom postupku i prijavio svoja druga potraživanja koja je imao prema tužiocu, ali nije prijavio potraživanje koje je obuhvaćeno spornim ugovorom. Ne postoje dokazi da je Agencija za privatizaciju odobrila ovakav način namirenja duga prema tuženom. Nad tužiocem je 09.11.2011. godine, otvoren stečajni postupak.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca Ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja od 20.02.2008. godine, zaključen između tužioca i tuženog, i da se obaveže tuženi da tužiocu plati 946.815,37 američkih dolara sa pripadajućom zateznom kamatom, jer je zaključio da za pobijanje konkretnog pravnog posla nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 120. Zakona o stečaju, budući da je radnja preduzeta izvan roka od 6 meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, predviđenog odredbom člana 120. stav 1. Zakona o stečaju za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje uobičajenog namirenja. Naime, prvostepeni sud ocenjuje prema sadržini tužbe i okolnostima slučaja da se konkretan pravni posao pobija kao uobičajeno namirenje.

Drugostepeni sud prihvata ove zaključke prvostepenog suda za pravilne. Predmetni ugovor ne predstavlja pravni posao neuobičajenog namirenja tuženog kao poverioca, u smislu odredbe člana 121. Zakona o stečaju. Takođe, ne predstavlja ni radnju neposrednog oštećenja poverilaca, u smislu odredbi člana 122. Zakona o stečaju, polazeći od toga da je i u odnosu na takve radnje predviđeno da treba da budu preduzete poslednjih 6 meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka.

Međutim, prvostepeni sud je zaključio da nisu ispunjeni ni uslovi iz odredbe člana 123. Zakona o stečaju za osnovanost tužbenog zahteva. Ovo stoga što je zaključio da tužilac nije dokazao postojanje bitne činjenice - o nameri tužioca da ošteti poverioce, kao subjektivan odnos stečajnog dužnika prema poveriocima, te da se ne može pretpostaviti da je takva namera postojala samom situacijom da je stečajni dužnik poslovao sa teškoćama. Sa druge strane, činjenica da li je tuženi kao saugovarač imao saznanje da stečajnom dužniku preti nesposobnost za plaćanje, ne znači i pretpostavku da je postojala namera stečajnog dužnika da ošteti poverioce, u vezi koje bi postojala pretpostavka da je saugovarač stečajnog dužnika znao za ovu nameru. Drugostepeni sud ne prihvata za pravilnu ovakvu primenu prava od strane prvostepenog suda. Drugostepeni sud smatra da se postojanje namere oštećenja poverilaca ne mora posebno dokazivati. Ovo u kontekstu činjenica da je tužilac bio u blokadi u smislu da je na dan 04.10.2007. godine imao nerealizovane naloge na računu u iznosu od 151.199.122,91 dinar i da se nad tužiocem sprovodio postupak restrukturiranja upravo radi prevazilaženja određene finansijske situacije. U suštini, tužilac nije bio platežno sposoban. Drugostepeni sud ocenjuje da je tuženom kroz pobijani pravni posao priznato potraživanje za koje nije postojao izvršni naslov, u vrednosti od 10,25% i to je isplaćeno tuženom odmah pošto je tužilac primio uplatu od strane svog dužnika, dobrovoljno, pored milionske blokade računa tužioca, čime su oštećeni ostali poverioci. Naime, spornim sredstvima ostvarenim naplatom potraživanja, tužilac je mogao da izmiruje svoje obaveze prema svim poveriocima u skladu sa redosledom dospelosti, na koji način nijedan poverilac ne bio u povlašćenom položaju. U tom smislu ne prihvata da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je na sličan način tužilac regulisao odnose sa drugim privrednim društvima koja su bila angažovana kao podizvođači na predmetnom projektu. U ovom delu Vrhovni sud uočava da je drugostepeni sud utvrdio drugačije činjenicu (da je tužilac na sličan način regulisao odnose i sa drugim privrednim društvima koja su bila angažovana kao podizvođači na predmetnom projektu) nego što je to utvrdio prvostepeni sud. Konačno, nalazeći da prvostepeni sud nije pravilno cenio navode tužioca da je prinudna blokada bila privremeno na čekanju i takva opstala sve do otvaranja stečaja, te da je tužilac u suštini bio platežno nesposoban, drugostepeni sud zaključuje da je kod obe strane u vreme zaključenja pobijanog pravnog posla postojala svest o ekonomskom stanju tužioca, odnosno njegovoj nemogućnosti da namiri sve svoje poverioce. Zatim, zaključuje da je tuženi primljenom isplatom u potpunosti namiren, iako je prvostepeni sud utvrdio da je obračun dugovanja tužioca prema tuženom izvršen pod istim uslovima iz sporazuma o regulisanju duga između države Irak i Jugo-import SDPR, kojim je naplaćeno 10,25% potraživanja. Time drugostepeni sud smatra da je ukupan dug tužioca prema tuženom bio u iznosu od 946.815,37 američkih dolara a ne da je to 10.25% ukupnog potraživanja. Zbog toga smatra da je tuženi bio u povlašćenom položaju u odnosu na ostale poverioce koji su prema rešenju o glavnoj deobi stečajne mase tužioca, kao stečajni poverioci trećeg isplatnog reda, namirivani sa 16,4% od utvrđenog potraživanja. To što je tužilac ispunio svoju obavezu prema tuženom na način na koji ga je stavio u povoljniji položaj od ostalih poverilaca ukazuje na njegovu nameru da se tuženi namiri u potpunosti i to na štetu ostalih poverilaca, što za drugostepeni sud potvrđuje činjenica da je nad tužiocem otvoren postupak stečaja, kao i navedeni stepen namirenja ostalih poverilaca u postupku stečaja. Time nalazi da su ispunjeni zakonski uslovi iz odredbe člana 119. stav 1. i člana 123. Zakona o stečaju za pobijanje predmetnog ugovora. U skladu sa odredbom člana 130. stav 1. Zakona o stečaju posledica je i usvajanje tužbenog zahteva za isplatu novčanog iznosa koga je tuženi stekao na osnovu pobijenog posla.

Vrhovni sud za sada ne prihvata za pravilne zaključke drugostepenog suda u primeni materijalnog prava.

Osnovano revident ukazuje da je drugostepeni sud drugačije utvrdio činjenično stanje od prvostepenog suda, kako je i napred ukazano, kada nije prihvatio zaključak prvostepenog suda da je na sličan način tužilac regulisao odnose i sa drugim privrednim društvima koja su bila angažovana kao podizvođači na predmetnom projektu. Nadalje, revident osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pošao od zaključka da je tuženi u potpunosti namiren primljenom isplatom, iako je utvrđenje prvostepenog suda da je predmetnim poslom tuženi pristao da mu se umesto dugovanih 3.689.530,58 US dolara plati 946.815,37 US dolara. Drugostepeni sud je svoje zaključke izveo na temelju postavke da je tužilac mogao da izmiruje svoje obaveze prema svim poveriocima u skladu sa redosledom dospelosti na koji način niti jedan poverilac ne bio bio u povlašćenom položaju, a da je nasuprot tome obavezu prema tuženom izmirio na način na koji ga je stavio u pogodniji položaj od ostalih poverilaca, ali je ova postavka zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, jer o tome nema utvrđenih činjenica. Naprotiv, prvostepeni sud je naveo da tužilac nije dostavio dokaze da su pre nastanka potraživanja tuženog ostali poverioci evidentirani u prinudnoj naplati i u postupku restrukturiranja. Osim toga, prvostepeni sud je zaključio da nema dokaza da su potraživanja ostalih poverilaca u stečajnom postupku nastala ili dospela pre potraživanja tuženog. Dakle, postavke prema kojima je drugostepeni sud izveo zaključak da su obe ugovorne strane u vreme zaključenja pobijanog pravnog posla bile svesne ekonomske nemogućnosti tužioca da namiri sve svoje poverioce i da u konkretnoj situaciji postojanje namere oštećenja poverilaca ne treba posebno dokazivati, zasnovane su na drugačijim činjeničnim utvrđenjima nego što ih je našao prvostepeni sud. Prvostepeni sud je upravo naveo da nisu prezentovani dokazi da su plaćanja tuženom vršena na uštrb ostalih komercijalnih poverilaca tokom postupka restukturiranja. Time je smatrao da nije dokazano postojanje namere na strani tužioca da plaćanjem tuženom ošteti druge poverioce.

Zaključak je da je drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev primenom odredbe člana 123. Zakona o stečaju, na temelju činjenica koje je utvrdio drugačije od prvostepenog suda, bez rasprave pred drugostepenim sudom, u jednom delu, a u drugom delu na temelju nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, s obzirom da nije utvrđena sadržina programa restrukturiranja u kontekstu koje bi se moglo oceniti da li je spornom radnjom tužilac oštetio druge poverioce, tako što je namirio potraživanje tuženom mimo načina i uslova namirenja ostalih poverilaca među koje bi bio svrstan tuženi sa konkretnim potraživanjem da ga je prijavio u postupku restrukturiranja.

Zatim, prema utvrđenju u postupku, sporna pravna radnja preduzeta je bez saglasnosti Agencije za privatizaciju, u smislu odredbe člana 398. Zakona o preduzećima. Tezu da je isplata izvršena bez saglasnosti Agencije za privatizaciju, protivno odredbi člana 398. Zakona o preduzećima drugostepeni sud je smatrao jednom od činjenica koje dokazuju nameru oštećenja drugih poverilaca spornim ugovorom. Međutim, nije cenio potrebu za saglasnošću Agencije prema odredbi člana 11. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije („Službeni glasnik RS“ br. 52/2005 i 96/2008) da bi mogao oceniti da li je prema konkretnim okolnostima izostanak saglasnosti Agencije nesumnjivo dokazivao nameru oštećenja drugih poverilaca od strane tužioca. Ta namera oštećenja morala se proveriti kroz uslove namirenja poverilaca utvrđene programom restrukturiranja i položaj tuženog prema tim uslovima u odnosu na druge poverioce.

Osim toga, za sada se ne može prihvatiti ni pravilnost zaključaka drugostepenog suda o valjanosti pobijanog pravnog posla, kao preduslova da se pravni posao stečajnog dužnika pobija, s obzirom na izloženu primenu odredbe člana 46. Zakona o platnom prometu. Polazeći od utvrđenja da je tužilac bio u blokadi na dan 04.10.2007. godine i da je u vreme zaključenja spornog ugovora prinudna blokada bila privremeno na čekanju zbog sprovođenja programa restrukturiranja, sve do otvaranja stečaja, drugostepeni sud smatra da to nije od značaja za valjanost pobijanog pravnog posla, jer postupanje protivno zabrani propisanoj u članu 46. tada važećeg Zakona o platnom prometu je imalo za posledicu samo prekršajnu odgovornost, dok je ugovor punovažan i može biti predmet pobijanja. Izloženo shatanje pogrešno, jer propisana prekršajna odgovornost za povredu člana 46. Zakona o platnom prometu, koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornog ugovora, kojim je bilo propisano da subjekti koji obavljaju delatnost mogu međusobno novčane obaveze izmirivati i ugovaranjem cesije, i na drugi način u skladu sa zakonom, ali izuzetno ne mogu izmirivati obaveze po osnovu cesije ako ustupioci potraživanja imaju neizmirene obaveze evidentirane kod banaka u momentu plaćanja, ne može da isključi građansku sankciju propisanu članom 103. Zakona o obligacionim odnosima. Kršenje citirane odredbe člana 46. Zakona o platnom prometu ima za posledicu ništavost ugovora ako su promenom poverioca oštećena treća lica, poverioci koji imaju prioritet u naplati svojih potraživanja u postupku prinudne naplate sa računa tužioca, ili iz drugih konkretnih razloga. Prvostepeni sud je zaključio da nije dokazano da je račun tužioca bio u blokadi na dan isplate i da stoga isplata nije izvršena suprotno članu 46. Zakona o platnom prometu.

Zbog svega iznetog, revizija tuženog je osnovana, te je odluka drugostepenog suda ukinuta i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 415. stav 1 i člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić