Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2594/19 od 17.03.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda, te je odbijen zahtev tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tužilac zbog bitne povrede postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tužioca i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Troškove za sastav odgovora na reviziju i takse na odgovor na reviziju je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu predstavljati revizijski razlog nema, a revizijski navodi u vezi ocene dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude, u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku. Takođe, neosnovano se u reviziji ukazuje da je prilikom donošenja drugostepene odluke sud bio nepropisno sastavljen jer je u postupku učestvovala sudija koja je sudila u drugom predmetu između istih parničnih stranaka, čime se ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. Navedena bitna povreda odredaba parničnog postupka nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku, s tim što Vrhovni kasacioni sud ukazuje da sudija Maja Živković nije donela odluku koja je bila predmet pobijanja, pa ne postoje razlozi za isključenje od vršenja sudijske dužnosti iz člana 67. stav 1. tačka 6. Zakona o parničnom postupku, niti je u postupku po žalbi traženo njeno izuzeće od postupanja usled postojanja okolnosti koje dovode u sumnju njenu nepristrasnost.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilac i tuženi su dana 01.07.2012. godine zaključili Ugovor o zakupu nepokretnosti sa opremom kojim je tuženi kao zakupodavac dao u zakup tužiocu poslovni prostor koji predstavlja predmet tužbenog zahteva. Predmetnim ugovorom u tački 5.1 konstatovano je da isti počinje da teče od 01.07.2012. godine, da se zakupnina obračunava svakog poslednjeg dana u mesecu za taj mesec i plaća do 5. u narednom mesecu, te da je ista predviđena u visini od 84.800,00 evra obračunata u dinarskoj protivvrednosti u fiksnom iznosu za ceo period trajanja zakupa, dok je tačkom 12.2 ugovoreno da zakupodavac može jednostrano raskinuti ugovor ukoliko zakupac kasni sa plaćanjem zakupnine za tri uzastopna meseca, i to po isteku roka od 15 dana od dana kada ga je zakupodavac pismeno opomenuo o plaćanju. Zaključenju ovog ugovora je prethodilo zaključenje, između ovde parničnih stranaka i HUTP ... AD Beograd, Ugovora o raskidu ugovora o zakupu nepokretnosti sa opremom dana 30.06.2012. godine, kojim je raskinut ugovor o zakupu nepokretnosti sa opremom od 01.08.2011. godine i kojim je konstatovano da zakup nepokretnosti sa svim uslovima kao u ugovoru o zakupu od 01.08.2011. godine, preuzima tužilac po posebnom ugovoru o zakupu koji će zaključiti sa tuženim, kao i da ovde tužilac, ukoliko ispunjava sve obaveze u roku i na način definisan ugovorom o zakupu ima ista prava i obaveze kao i zakupac iz ugovora o zakupu nepokretnosti sa opremom od 01.08.2011. godine - HUTP ... AD Beograd, uključujući i pravo iz člana 5. Ugovora o prenosu prava svojine umesto ispunjenja duga, te je predviđeno da pravo iz člana 5. tužilac gubi ukoliko mu tuženi otkaže ugovor o zakupu. Navedeni Ugovor o prenosu prava svojine umesto ispunjenja duga od 01.08.2011. godine, zaključen je između ovde tuženog i HUTP ... AD Beograd, a predmet ovog ugovora je prenos prava svojine na nepokretnostima (koje su predmet ove parnice) u vlasništvu HUTP ... AD Beograd umesto ispunjenja dospelog duga po Ugovoru o kreditu i Ugovorima o pristupanju dugu ugovoru o kreditu, zaključenih između ovde tuženog i ... DOO Beograd, te je članom 5. ugovoreno da ovde tuženi priznaje pravo HUTP ... AD Beograd, odnosno trećem licu po njegovom izboru, da u roku od 10 godina od dana zaključenja ugovora može nepokretnosti iz ovog ugovora otkupiti - ponovo steći, i to po kupoprodajnoj ceni u iznosu od 10.463.006,88 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan reotkupa. Tokom postupka je utvrđeno da je tuženi, dana 06.02.2013. godine, zbog neizvršenja ugovornih obaveza, odnosno neplaćanja od strane tužioca zakupnine za period od meseca jula 2012. godine do meseca februara 2013. godine, saglasno tački 12.2 ugovora o zakupu nepokretnosti sa opremom isti otkazao, usled čega je tužilac izgubio pravo ugovoreno članom 5. Ugovora o prenosu prava svojine umesto ispunjenja duga.

Na temelju ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud izvodi zaključak da su neosnovani kako glavni, tako i eventualni tužbeni zahtevi tužioca, s obzirom da je tuženi osnovano, u skladu sa odredbama zaključenog ugovora, kao i odredbom člana 584. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima otkazao predmetni ugovor o zakupu, a imajući u vidu da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaze da je uplatio dugovane iznose zakupnine, a što je i bio razlog otkaza Ugovora o zakupu nepokretnosti sa opremom zaključenog dana 01.07.2012. godine. Iz tih razloga, prema stanovištu prvostepenog suda, tužilac je izgubio prava iz člana 5. Ugovora o prenosu prava svojine umesto ispunjenja duga od 01.08.2011. godine. Odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu štete u vidu izmakle dobiti, prvostepeni sud je najpre cenio istaknuti prigovor zastarelosti tuženog i našao da je isti osnovan. Prema obrazloženju prvostepene odluke, eventualna šteta za tužioca zbog izmakle dobiti usled onemogućavanja prodaje predmetne nepokretnosti nastala je danom kada je obavešten o otkazu ugovora, odnosno danom 13.02.2013. godine, pa kako potraživanje na ime naknade štete zastareva za 3, odnosno za 5 godina, sledi da je poslednji dan za isticanje zahteva za naknadu štete bio 13.02.2018. godine, a kako je tužba podneta dana 20.03.2018. godine, to je prema stanovištu prvostepenog suda tužiočevo potraživanje zastarelo, te je istaknuto i da tužilac nije dokazao da se eventualna šteta u vidu izgubljene dobiti može pripisati krivici tuženog jer je sam tužilac skrivio otkaz ugovora o zakupu. Prvostepeni sud je izveo zaključak i o neosnovanosti zahteva za utvrđenje prava svojine na navedenim nepokretnostima, iz razloga što je utvrdio da je tužilac izgubio pravo na otkup, pa samim tim tužilac nije ni mogao na taj način steći pravo svojine na predmetnim nepokretnostima, a nije dostavio ni dokaze da je eventualno već izvršio otkup.

Drugostepeni sud odbija žalbu tužioca i potvrđuje prvostepenu presudu prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda. Posebno ističe da nema osnova za primenu odredbe člana 209. Zakona o obligacionim odnosima, jer je za njenu primenu neophodno bilo da je tužilac dokazao da je pretrpeo štetu koja je posledica postupanja tuženog i da je na strani tuženog nastala korist takvom radnjom, o čemu se ne radi u konkretnom slučaju.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe materijalnog prava, uz obrazloženje koje prihvata i ovaj sud kao revizijski, a čija pravilnost se revizijskim navodima nije dovela u sumnju.

Nasuprot revizijskim navodima nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja u ovoj pravnoj stvari pravilno imali u vidu odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na ugovor o zakupu i naknadu štete. Pre svega, pravilno su zaključili da je usled neplaćanja ugovorene zakupnine tužilac skrivio raskid ugovora o zakupu, te da je time izgubio pravo na reotkup predmetne nepokretnosti koje je ugovoreno odredbom člana 5. Ugovora o prenosu prava svojine umesto ispunjenja duga, usled čega je, a imajući u vidu da otkupna cena svakako nije isplaćena, neosnovan i zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti. Takođe, pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da se usled skrivljenog raskida ugovora od strane tužioca, ne radi o krivici tuženog za eventualno nastalu štetu na strani tužioca, te da time nema ni obaveze tuženog za naknadu iste.

Naime, u konkretnom slučaju ugovorne strane su se tačkom 12.2 ugovora o zakupu saglasile da zakupodavac može jednostrano raskinuti ugovor ukoliko zakupac kasni sa plaćanjem zakupnine za tri uzastopna meseca, te je tuženi postupio u skladu sa tom odredbom ugovora, odnosno raskinuo je ugovor jednostranom izjavom volje, a posledica takvog raskida je i gubitak prava na otkup nepokretnosti i time nemogućnost na taj način sticanja prava svojine na predmetnoj nepokretnosti. Nadalje, kako iz izvedenih dokaza proizlazi da je raskid ugovora skrivio tužilac koji nije izvršio svoju ugovornu obavezu, to se tužilac ne može smatrati stranom koja je verna ugovoru i kojoj bi pripalo pravo na naknadu eventualno prouzrokovane štete u vidu izmakle koristi. Osim toga, svakako se u tom delu radi o zastarelom potraživanju za koje nisu ispunjeni zakonski uslovi za povraćaj na osnovu instituta sticanja bez osnova jer se ne radi naknadi štete koja je prouzrokovana prelaskom dela imovine tužioca u imovinu tuženog.

Ocenom revizijskih navoda tužioca proizlazi da isti ponavlja navode iznete u žalbi, na koje je obrazloženo odgovoreno u drugostepenoj odluci i koje razloge Vrhovni kasacioni sud u bitnom prihvata.

Takođe, revizijom tužioca osporava se ocena izvedenih dokaza i na osnovu toga utvrđeno činjenično stanje. Prema člana 407. stav 2. ZPP, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona koji u ovom postupku nije ostvaren.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka, na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku i to s obzirom da tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, a u pogledu tuženog ne radi se o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić