O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Kragujevcu P 245/2019 od 25.06.2020. godine u stavu prvom izreke odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti. Stavom drugim izreke utvrđeno je da je tužilac povukao tužbu u delu: a) da se obavežu prvotuženi i drugotuženi da tužiocu solidarno naknade štetu nastalu po osnovu naplaćene toplotne energije obračunavane po m3 za poslovni prostor u ul. ... br. ..; b) da se obavežu prvotuženi i drugotuženi da tužocu solidarno naknade štetu nastalu po osnovu više naplaćene toplotne energije obračunavane po izvedenoj kvadraturi za poslovni prostor u ul. ... br. ... i v) da se obaveže prvotuženi da tužiocu naknadi štetu nastalu po osnovu nezakonite primene obračuna zakonske zatezne kamate. Stavom trećim izreke presude obavezani su prvotuženi i drugotuženi da na ime naknade štete po osnovu nezakonitog uvećanja cene varijabilnog dela toplotne energije tužiocu solidarno plate, za period od prve polovine marta 2016. godine zaključno sa prvom polovinom marta 2019. godine, naznačene iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od određenih datuma do isplate. Stavom četvrtim izreke presude obavezani su prvotuženi i drugotuženi da tužiocu solidarno, po osnovu nezakonitog uvećanja fiksnog dela cene toplotne energije za isti period plati navedene iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od određenih datuma do isplate. Stavom petim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4062/20 od 19.08.2021. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba prvotuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima trećem i četvrtom izreke presude u delu kojim je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi štetu po osnovu nezakonitog uvećanja cene varijabilnog dela toplotne energije i štetu po osnovu nezakonitog uvećanja fiksnog dela cene toplotne energije, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose počev od dana izvršenih uplata do isplate. U stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke u delu kojim je solidarno obavezan drugotuženi da plati tužiocu štetu po osnovu nezakonitog uvećanja cene varijabilnog dela toplotne energije, u stavu četvrtom u delu u kome je solidarno obavezan drugotuženi da plati tužiocu štetu po osnovu nezakonitog uvećanja fiksnog dela cene toplotne energije, kao i u stavu petom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže drugotuženi da na ime naknade štete nastale po osnovu nezakonitog uvećanja cene varijabilnog dela toplotne energije i nezakonitog uvećanja cene fiksnog dela toplotne energije isplati pojedinačne iznose sa zateznom kamatom kao u izreci drugostepene presude, obavezan je prvotuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 121.360,00 dinara, kao i da tužilac na ime troškova parničnog postupka plati drugotuženom iznos od 30.000,00 dinara. U stavu trećem izreke obavezan je tužilac da drugotuženom na ime troškova drugostepenog postupka plati izios od 12.000,00 dinara, dok je u stavu četvrtom izreke obavezan prvotuženi da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka plati iznos od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilac je zbog pogrešne primene materijalnog prava izjavio blagovremenu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i prvotuženi su u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o isporuci toplotne energije. Po računima izdatim počev od 15.03.2016. godine do 30.04.2017. godine prvotuženi je tužiocu obračunavao cenu grejanja tako što je varijabili deo cene od 7.404,15 dinara množio sa potrošnjom, a fiksni deo cene od 15,32 dinara množio sa 89 m3. Po računima izdatim počev od 31.10.2017. godine do 15.03.2019. godine, prvotuženi je tužiocu obračunavao cenu grejanja tako što je varijabili deo cene od 7.404,15 dinara množio sa potrošnjom, a fiksni deo cene od 39,82 dinara množio sa 34,23 m2. Prvostepeni sud je na osnovu ocene izvedenih dokaza utvrdio da je prvotuženi, postupajući u skladu sa Uredbom o utvrđivanju metodologije za određivanje cena snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom, koja je doneta na osnovu čl. 362 st. 1. Zakona o energetici (Sl. glasnik RS br. 145/2014), doneo odluke o cenama toplotne energije, od 28.08.2015. godine i od 16.08.2016. godine, u kojima je fiksni deo cene toplotne energije (važeće i nove) utvrđen po m2 i po proporciji 1:1,25, a na koje odluke drugotuženi nije dao saglasnost, niti je po istima odlučivao. Prema oceni prvostepenog suda, provtuženi je na taj način postupio protivno odredbi čl. 363. Zakona o energetici i protivno po čl. 10.3. Uredbe Vlade RS, koja je je morala biti primenjena od 01.10.2015. godine, pa ja obračun u spornom periodu, sve do aprila 2017. godine, i dalje vršio po m3 poslovnog prostora tužioca, uz primenu proporcije 1:1,5, protivno čl. 9. Uredbe, a sve na osnovu Odluke o cenama toplotne energije koju je doneo Upravni odbor prvotužeiog 25.10.2013. godine pod br. 9/17, na koju je drugotuženi Rešenjem Gradskog veća br. 38-34/13-5 od 31.10.2013. godine dao saglasnost. Dalje prvostepeni sud utvrđuje da je Odlukom Gradskog veća grada Kragujevca br. 38-8/17-5 od 09.10.2017. godine, kojom je data saglasnost na Odluku o cenama toplotne energije prvotuženog br 87-1/17 od 09.06.2017. godine, utvrđeno formiranje fiksnog dela cene po m2, odnosno za kupce čiji su objekti nestandarnih visina, kao što je tužilac, na osnovu izvedene kvadrature, s tim da je i dalje ostala neizmenjena proporcija u cenama (i u fiksnom i u varijabilnom delu) za stambeni prostor/poslovni prosgor, odnosno društvene delatnosti 1:1,5. Na ovaj način prvotuženi je i posle 01.10.2015. godine, protivno odredbi čl. 9. st 9.1 i 9.2. Uredbe Vlade RS, tužiocu fakturisao i naplaćivao veće cene toplotne energije nezakonitim povećanjem varijabilnog dela cene toplotne energije i nezakonitim uvećanjem fiksnog dela cena toplotne energije u odnosu na kategoriju kupaca „stambeni prostor“, što je utvrđeno nalazom veštaka ekonomsko - finansijske struke. Po stavu prvostepenog suda, postupajući protivno odredbama Zakona o komunalnim delatnostima, Zakona o energetici i posebno odredbama Uredbe o utvrđivanju metodologije za određivanje cena snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom, koja je važila u spornom periodu, tužiocu su tuženi prouzrokovali štetu koja se ogleda u više isplaćenoj naknadi prvotuženom za isporučenu toplotnu energiju po osnovu primene koeficijenta 1,5 umesto 1,25 stambeni prostor/društvene delatnosti, a što je u toku dokaznog postupka utvrđeno iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko - finansijske struke. Prvostepeni sud posebno izdvaja da drugotuženi, ukoliko nije bio saglasan sa promenom cena toplotne energije od strane prvotuženog, više cene iz Odluka nije morao da odobri, ali je morao da po zahtevima prvotuženog odluči, posebno u pogledu imperativno određene proporcije, pa je usvojio tužbeni zahtev na osnovu čl. 154. st.1, čl. 172. st.1. i čl. 186. Zakona o obligacionim odnosima, kao i čl. 362. st. 1. i čl. 363. st. 4. Zakona o energetici i odredbi Uredbe o utvrđivanju metodologije za određivanje cena snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom („Sl. glasnik RS" br 63/2015), shodno opredeljenom zahtevu tužioca, koji je sačinjen prema dopunjenom nalazu veštaka ekonomsko - finansijske struke.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravni osnov obavezivanja prvotuženog na plaćanje utuženog iznosa, ali smatra da drugotuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo. Drugostepeni sud nalazi da između umanjenja imovine tužioca i radnji drugotuženog ne postoji uzročno posledična veza. Ovo stoga što je prema utvrđenom činjeničnom stanju nezakonito uvećanje cene posledica okolnosti da se prvotuženi prilikom utvrđivanja cena i izdavanja faktura tužiocu, nije pridržavao proporcije cena za stambeni i poslovni prostor od 1:1.25, određene Uredbom o utvrđivanju metodologije za određivanje cena snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom, sa kojom je cena toplotne energije morala biti usklađena najkasnije 01.10.2015. godine, već je nastavio da primenjuje proporcija od 1,5 po osnovu Uredbe o određivanju cena toplotne energije koja važi do 01.05.2015. godine. Prema nalaženju drugostepenog suda, drugotuženi nikada nije odobrio Odluku o cenama prvotuženog kojom je utvrđena nezakonita proporcija cena za stambeni i poslovni prostor jer se u rešenjima drugotuženog iz 2013. i 2017. godine ne navodi proporcija za obračun cena za stambeni i poslovni prostor, zbog čega po oceni drugostepenog suda, ne postoje dokazi da je tužilac pretrpeo štetu radnjama drugotuženog, te je prvostepena odluka preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, materijalnopravno su neutemeljeni zaključci drugostepenog suda o nepostojanju odgovornosti drugotuženog.

Naime, pravilno se prvostepeni sud poziva na Uredbu o utvrđivanju metodologije za određivanje cena snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom, koja je doneta na osnovu čl. 362 st. 1. Zakona o energetici („Službeni glasnik RS“, broj 63 od 17. jula 2015.). U članu 2. je propisano da će energetski subjekti koji obavljaju delatnost snabdevanja toplotnom energijom utvrditi cenu snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom na osnovu Metodologije najkasnije do 01.10.2015. godine. Prema čl. 8.1.1. cena toplotne energije obračunava se na osnovu tarifnih elemenata „energija“, „površina“ ili „instalisana snaga“ i „očitavanje“ za obračunaski period. Dalje je u članu 9. ove Uredbe, u stavovima 9.1 i 9.2, koji se odnose na varijabilni i fiksni deo cene toplotne energije imperativno propisano da koeficijent za izračunavanje tarife energije za tarifnu grupu „poslovni prostor“, u odnosu na grupu kupaca „stambeni prostor“ iznosi 1,00 - 1,25. Prema čl. 10.3. nadležni organ dostavlja energetskom subjektu akt saglasnosti na cene toplotne energije u roku od 15 dana od prijema urednog zahteva, s tim što nadležni organ može odlučiti da odobri cene toplotne energije onako kako ih je predložio energetski subjekt ili da ne odobri cene koje je predložio energetski subjekt i da umesto njih utvrdi cene za krajnje kupce.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je drugotuženi propustio da postupi u skladu sa obavezom iz člana 10.3. citirane Uredbe, jer se uopšte nije izjašnjavao u pogledu zahteva prvotuženog za utvrđivanje predloženih cena toplotne energije od 31.08.2015. godine i 16.08.2016. godine (a koje su bile usklađene sa Uredbom i u delu proporcije), a što je bio dužan da učini u smislu citirane Uredbe i člana 28. Zakona o komunalnim deltnostima („Sl. glasnik RS“, br. 88/11,104/16). Propuštanje drugotuženog da postupi u skladu sa zakonskim obavezama, posledično je dovelo do primene cena iz ranije Odluke prvotuženog iz 2013. godine u odnosu na koju je postojala saglasnost drugotuženog, ali koja nije bila usklađena sa Uredbom iz 2015. godine u pogledu koeficijenta za izračunavanje tarife energije za tarifnu grupu „poslovni prostor“, u odnosu na grupu kupaca „stambeni prostor“ koji iznosi 1,00 : 1,25, već je primenjena ranije važeća proporcija od 1,00 : 1,5. Na taj način je tužilac pretrpeo štetu koja se ogleda u više obračunatoj ceni toplotne energije, koja je u uzročno posledičnoj vezi sa nečinjenjem drugotuženog da izda saglasnost na Odluku prvotuženog o cenama toplotne energije za utuženi period od marta 2016. godine do aprila 2017. godine. Dakle, suprotno stanovištu drugostepenog suda, nije samo na prvotuženom odgovornost što je u navedenom periodu primenjivao koeficijente za obračun cene toplotne energije koje nisu bile u saglasnosti sa Uredbom, već je drugotuženi imao zakonsku obavezu da izda saglasnost na Odluku prvotuženog o cenama toplotne energije (ili da sam utvrdi cene), kako bi iste mogle da se primenjuju u navedenom periodu, što je drugotuženi propustio da učini.

Takođe, suprotno stanovištu drugostepenog suda, odgovornost drugotuženog za pogrešan obračun toplotne energije postoji i za period od oktobra 2017. godine pa zaključno sa martom mesecom 2019. godine. Drugotuženi je Odlukom Gradskog veća grada Kragujevca br. 38-8/17-5 od 09.10.2017. godine, dao saglasnost na Odluku o cenama toplotne energije prvotuženog br. 87-1/17 od 09.06.2017. godine, ali je u navedenoj Odluci ostala neizmenjena proporcija u cenama (kako u fiksnom, tako i u varijabilnom delu) stambeni prostor/poslovni prostor, odnosno društvene delatnosti 1:1,5, umesto proporcije propisane Uredbom od 1:1,25. Kako je drugotuženi dao saglasnost na primenu Odluke o cenama toplotne energije koja u jednom delu nije bila usklađena sa Uredbom, to postoji solidarna odgovornost drugotuženog po osnovu prouzrukovanja štete koja je iz toga proistekla, a koja je utvrđena veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke.

Iz svega navedenog proizlazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda o odgovornosti drugotuženog za štetu koju je tužilac pretrpeo obračunom i naplatom toplotne energije po višoj ceni od one predviđene Uredbom o utvrđivanju metodologije za određivanje cena snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom iz 2015. godine, bilo zato što nije dao saglasnost na Odluku prvotuženog koja je bila usklađena sa tada važećim podzakonskim aktom (do aprila 2017. godine), bilo zato što je dao saglasnost na Odluku koja nije u potpunosti pratila metodologiju za određivanje cene iz citirane Uredbe (od oktobra 2017. godine), zbog čega je drugostepena presuda morala biti preinačena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog za ceo utuženi period, a prvostepena presuda potvrđena kao pravilna. Posledično navedenom, odbijen je i zahtev drugotuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Iz navedenih razloga je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka po reviziji sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužilac je uspeo u postupku po ovom pravnom leku i zato ima pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tužiocu nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji, imajući u vidu da tužilac ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković