Presudom Privrednog apelacionog suda 5 Pž 534/20 od 17.06.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je utvrđeno da su ništave napred navedene odredbe člana 8 stav 1 Ugovora o kreditu broj .. od 11.09.2007. godine i Ugovora o kreditu .. od 23.08.2007. godine, te je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 94.863,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 14.742,40 dinara od 12.09.2007. godine do isplate i na iznos od 80.120,90 dinara od 23.08.2007. godine do isplate. Obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 59.700,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse, te je doneo odluku u stavu prvom izreke ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju, utvrđenom od strane nižestepenih sudova, tužilac u svojstvu korisnika kredita i tužena banka, kao davalac kredita, dana 11.09.2007. godine zaključili su Ugovor o kreditu broj .., kojim je predviđeno da tužena odobrava korisniku kredita kredit u dinarskom iznosu u protivvrednosti od 10.000 evra po srednjem kursu, po kursnoj listi tužene na dan puštanja kredita u tečaj, a iste ugovorne strane su dana 23.08.2007. godine zaključile i Ugovor o kreditu broj .., kojim je predviđeno da tužena odobrava korisniku kredita kredit u dinarskoj protivvrednosti od 50.000 evra po srednjem kursu po kursnoj listi tužene na dan puštanja kredita u tečaj. Ugovorom od 11.09.2007. godine u članu 8. stav 1. predviđeno je da se korisnik obavezuje da pre puštanja kredita u tečaj plati banci proviziju u iznosu od 0,925% od iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, kao i 0,925% od iznosa odobrenog kredita na ime provizije za odobrenje i administraciju kredita bez obzira da li će kredit koristiti, ili ne, a prema fakturi koju ispostavlja banka, dok je odredbom Ugovora od 23.08.2007. godine predviđena provizija banci na ime naknade za obradu kreditnog zahteva i provizija za odobrenje i administraciju kredita, u iznosu od po 1,000% od iznosa odobrenog kredita. Tuženi je dostavio tužiocu planove otplate kredita u kojima je navedena visina glavnice, visina nominalne i efektivne kamatne stope, kao i iskazane druge uplate. Prema planu otplate kredita „druge uplate“ odnose se na troškove obrade kredita i puštanje kredita u korišćenje. Tužilac je iznos od 14.742,40 dinara na ime troškova po Ugovoru o kreditu od 11.09.2007. godine platio tuženom dana 12.09.2007. godine, a iznos od 80.120,90 dinara na ime troškova po Ugovoru o kreditu od 23.08.2007. godine, tužilac je platio tuženom dana 23.08.2007. godine.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac prilikom zaključenja ugovora bio upoznat sa troškovima koje mora da plati, odnosno sa visinom naknade troškova obrade kredita. Prvostepeni sud zaključuje da planovi otplate kredita, koje je tuženi dostavio tužiocu, sadrže iznos troškova koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita i realizacije ugovora o kreditu, što je u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite od 30.06.2006. godine, pri čemu banka nije u obavezi da navodi strukturu tih troškova, već samo iznos, što je tuženi i naveo. Isti troškovi su predviđeni i pregledima bitnih elemenata otplate kredita – podataka koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, koji su potpisani od strane tužioca, kao što su potpisani i navedeni planovi otplate, što potvrđuje da je tužilac bio upoznat sa iznosom troškova koji treba da snosi povodom zaključenih ugovora o kreditu. Navedeni troškovi su bili izraženi u procentualnom iznosu u predmetnim ugovorima, a isti su iskazani kroz obračun efektivne kamatne stope, što je potvrđeno i nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Stoga je prvostepeni sud odbio zahtev za utvrđenje ništavosti sporne odredbe člana 8. stav 1. navedenih ugovora o kreditu parničnih stranaka, kao i zahtev za vraćanje plaćenog iznosa troškova kredita od 94.863,30 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud ne prihvata ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Privredni apelacioni sud je stanovišta da je tuženi, tužiocu kao korisniku kredita, bio dužan da u predugovornoj fazi dostavi ponudu za zaključenje ugovora, u kojoj bi ga na jasan i nedvosmislen način upoznao sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za obradu zahteva, kao i administrativnih troškova, pa se stoga ne može smatrati da je tužilac bio upoznat sa obavezom plaćanja navedenih troškova.

Drugostepeni sud nalazi da se iz plana otplate kredita ne može zaključiti da je korisnik kredita u fazi koja je prethodila zaključenju ugovora bio upoznat sa svojom obavezom, budući da je plan otplate potpisan istog dana kada i predmetni ugovor za koji je vezan, a takođe nalazi da je bez uticaja što su navedeni troškovi izraženi kroz efektivnu kamatnu stopu, pa navedeno vodi ništavosti ugovorne odredbe po odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Iz tog razloga je preinačio prvostepenu presudu tako što je utvrdio ništavim sporne odredbe člana 8. stav 1. navedenih ugovora o kreditu od 11.09.2007. godine i ugovora o kreditu od 23.08.2007. godine, te je obavezao tuženu da plati tužiocu iznos od 94.863,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom kako je određeno u drugostepenoj presudi.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti, a shodno odredbi člana 109. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, propisani su bitni elementi ugovora o kreditu, tako što je određeno da se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Prema odredbi člana 1066. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor o kreditu se zaključuje u pisanoj formi i istim se utvrđuje iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Iz sadržine ove zakonske odredbe nesumnjivo proizlazi zaključak da se ugovorom o kreditu sačinjenom u pisanom obliku, pored bitnih elemenata tog ugovora, mogu ugovoriti i posebne naknade i troškovi kredita kao uslov davanja kreditnih sredstava na korišćenje.

Odredbom člana 4. stav 1. tačka 2. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“, broj 107/05), koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornih ugovora, propisano je da banka može, između ostalog, obavljati i kreditne poslove - davanje i uzimanje kredita. Ovim zakonom nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta. Iz odredbe člana 42. tog zakona proizlazi da se na ugovor, zaključen između banke i klijenta, primenjuju Opšti uslovi poslovanja banke, koji propisuju uslove za obavljanje transakcije između klijenata i banke, čija se primena obezbeđuje pismenim ugovorom, a iz odredbe člana 43. navedenog zakona, da je ovlašćenje Narodne banke Srbije da propiše jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Saglasno tom ovlašćenju, Narodna banka Srbije je 30.06.2006. godine donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanju efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, broj 57/06), koji je stupio na snagu 01.10.2006. godine. Ovom odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke. Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama (tačka 1. stav 2.). U vreme zaključenja ugovora na snazi je bilo i Uputstvo za primenu Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“ br. 57/2006 i 88/2006), kojim je Narodna banka Srbije propisala jedinstven način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (efektivna kamatna stopa), kao i bliže uslove i način obaveštavanja klijenata banke. Propisana je ponuda banke, Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“ br. 57/2006 i 88/2006) u tački 5., koja se odnosi na kredite koje banka odobrava i koja treba da jasno i nedvosmisleno sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i iznos naknada i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, koji treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka. Podatke iz te tačke Odluke, banka dostavlja klijentima na način propisan Uputstvom. Uputstvo je propisivalo u tački 1. alineja 8. plan otplate - kao tabelarni prikaz svih hronološki prikazanih tokova novčanih priliva i odliva koji je namenjen potpunom informisanju zajmoprimaca, radi praćenja njihovih finansijskih prava i obaveza, koji proističu iz ugovora o kreditu i pregled osnovnih podataka o kreditu, koji se izrađuju na posebno propisanim obrascima, u dva primerka, tako da se jedan uručuje klijentu, a drugi banka zadržava u svojoj dokumentaciji (tačka 6. i 7. Uputstva).

Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac pregledom bitnih elemenata i planom otplate kredita na nedvosmislen način bio upoznat sa naknadom za obradu kreditnog zahteva, kao i administrativnim troškom, kao i iznosom koji po tom osnovu treba da plati i da mu je naknada bila poznata pre samih zaključenja navedenih ugovora.

Time je ispunjena propisana dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na bitne elemente ugovora o kreditu, kao i uslove davanja, korišćenja i vraćanja kredita. U konkretnom slučaju, tužilac je na dan zaključenja, pre potpisivanja navedenih Ugovora o kreditu potpisao osnovne podatke o kreditu, a na dan zaključenja ugovora i plan otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata. Tim dokumentima tužiocu su predočeni predmetni troškovi, kao i visina efektivne kamatne stope. Stoga je neutemeljeno stanovište drugostepenog suda o ništavosti spornih odredbi člana 8. stav 1. Ugovora o kreditu parničnih stranaka od datuma, kada su sačinjeni i pregled bitnih elemenata i planovi otplate. Pravna valjanost navedene odredbe nije sporna sa stanovišta potpunog obaveštenja korisnika kredita o ekonomskom teretu koji on preuzima prihvatanjem obaveze isplate ugovorenih troškova kredita. Ugovornim ustanovljenjem iznosa dugovanih troškova kredita tužiocu je na jasan i nedvosmislen način predočena njegova obaveza po tom osnovu. Ugovaranje jednokratne naknade i naplate troškova obrade kredita, kao i provizije za odobrenje i administraciju kredita nije zakonom zabranjeno. Osim toga, direktor tužioca, kao društva sa ograničenom odgovornošću, mora obavljati poslove savesno, pažnjom dobrog privrednika i sa uverenjem da radi u najboljem interesu društva, pa sledom mora imati svest o tome kakve pravne radnje preduzima i sa kakvim posledicama po to privredno društvo. Kako je direktor društva potpisao predmetne osnovne podatke o kreditu, ugovor, kao i planove otplate kredita i preglede bitnih elemenata u kojima su jasno iskazani navedeni troškovi, to se ne može stati na stanovište da mu je bilo nepoznato koje troškove mora da snosi u vezi sa zaključenim ugovorima o kreditu. Imajući u vidu da je tužilac svojim potpisom na osnovnim podacima o kreditu, planovima otplate kredita, kao i pregledima bitnih elemenata kredita, potvrdio prijem navedenih dokumenata u kojem je tužena banka prikazala obavezu tužioca po osnovu troškova i naknada koje dužan da plati prilikom realizacije kreditnog zahteva, to se zaključuje da je tužena banka postupala u skladu sa tada važećim zakonskim i podzakonskim aktima Narodne banke Srbije. Prvostepeni sud je utvrdio da su isti iskazani kroz efektivnu kamatnu stopu, pa je samim tim tužiocu omogućeno da uporedi cenu, odnosno ukupna davanja po osnovu ponuđenih mu kredita od strane banke u odnosu na efektivnu kamatnu stopu iskazanu u ponudi druge banke, kao davaoca kredita.

Sledom iznetih argumenata, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je prvostepenom presudom pravilno odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornih odredbi člana 8. stav 1. Ugovora o kreditu zaključenih između parničnih stranaka 11.09.2007. i 23.08.2007. godine. Iz tog razloga, pravilna je odluka prvostepenog suda o neosnovanosti dela tužbenog zahteva za vraćanje naplaćenog novčanog iznosa po osnovu ugovorenih troškova kredita u iznosu od 94.863,30 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i doneta odluka o troškovima postupka.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji. Zato je na temelju odredbe člana 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 56.367,12 dinara, i to: za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, kao i na ime sudske takse na reviziju i odluku po reviziji iznos od po 19.183,56 dinara, a sve prema važećoj Advokatskoj tarifi i Zakonu o sudskim taksama, i opredeljenom zahtevu tuženog.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić