U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u parničnom postupku po tužbi tužioca „AA“ iz ..., ulica ..., koga zastupa punomoćnik Dragan Maričić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., ulica ..., radi utvrđenja ništavosti i naknade štete, vrednost predmeta spora 45.136.428,87 dinara, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 7663/14 od 21.10.2015. godine, u sednici veća koja je održana dana 27.04.2017. godine, doneo je, sledeću

P R E S U D U

DELIMIČNO SE ODBIJA kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 7663/14 od 21.10.2015. godine u delu u kome je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 1861/14 od 09.09.2014. godine u stavu 2 izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su ništave odredbe člana 1. stav 1. i člana 5. stav 1. Ugovora o kreditu broj ... zaključenog u ... dana 12.11.2007. godine, između tužioca i tuženog, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime sticanja bez osnova iznos od 15.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja do isplate i na ime naknade materijalne štete i izgubljene dobiti iznos od 30.136.428,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2014. godine, pa do isplate.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca, pa se UKIDA presuda Privrednog apelacionog suda Pž broj 7663/14 od 21.10.2015. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 1861/14 od 09.09.2014. godine u delu u kome je odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se zbog promenjenih okolnosti raskine ugovor o kreditu broj broj ... zaključen u ... dana 12.11.2007. godine, između tužioca i tuženog radi finansiranja izgradnje stambeno-poslovnog objekta na kat.parceli broj ... KO ... u ulici ... u ..., kao i u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka, i u tom delu predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 1861/14 od 09.09.2014. godine, u stavu 1. izreke dozvoljeno je preinačenje tužbe, pa je stavom 2. odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ništavne odredbe člana 1. stav 1. i člana 5. stav 1. Ugovora o kreditu broj ..., zaključen u ... 12.11.2007. godine između tužioca i tuženog, a radi finansiranja izgradnje stambeno-poslovnog objekta, kojima se neosnovano ustanovljava paritet švajcarskog franka sa kreditom obavezom tužioca i promenljiva kamata, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime sticanja bez osnova 15.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja do isplate, i na ime pretrpljene materijalne štete i izgubljene dobiti iznos od 30.136.428,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2014. godine pa do isplate. Stavom 3. izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se zbog promenjenih okolnosti raskine Ugovor o kreditu broj ..., zaključen u ... dana 12.11.2007. godine između tužioca i tuženog, radi finansiranja izgradnje stambeno-poslovnog objekta na kat.parceli ... KO ... u ... Stavom 4. izreke, odbačena je tužba u delu kojim je eventualnim zahtevom tužilac tražio da se obaveže tuženi da isplati 45.136.428,87 dinara sa zateznom kamatom od 01.02.2014. godine pa do isplate, dok je stavom 5. izreke, obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 195.000,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 7663/14 od 21.10.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 1861/14 od 09.09.2014. godine.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 7663/14 od 21.10.2015.godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident se poziva na bitnu povredu postupka iz stava 2. tačka 12. ovog člana, što je bez uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari, sa razloga što odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku, ova bitna povreda postupka, nije predviđena kao revizijski razlog.

Tužilac i tuženi su bili u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o kreditu broj ... od 12.11.2007. godine koji je za predmet imao kreditiranje finansiranja izgradnje stambeno-poslovnog objekta u ulici ... u ... Obaveza tuženog je bila da obezbedi kreditna sredstva do iznosa od 4.452.000,00 dinara CHF (švajcarskih franaka), u dinarskoj protivvrednosti po srednjem tržišnom kursu banke na dan korišćenja. Ugovorom je određen najviši iznos sredstava koji je tuženi spreman da stavi tužiocu na raspolaganje prema ugovorenoj proceduri povlačenja. Između stranaka je ugovorena kamatna stopa koja se sastoji od varijabilnog dela određenog u odnosu na kretanja tromesečnog LIBOR-a, koji važi dva radna dana pre početka perioda za koji se kamata utvrđuje i fiksnog dela koji iznosi 7,5 % procentnih poena na godišnjem nivou. Parnične stranke su sporazumno odredile da visina obaveze tužioca prema tuženom na osnovu povučenih sredstava, po ugovoru na dan 26.12.2012. godine iznosi 2.608.275,67 švajcarskih franaka. Produžile su i rok otplate tog duga, koji je tužilac trebalo da izmiri najkasnije do 30.04.2015. godine, što nije učinio. Tuženi je jednostrano raskinuo ugovor o kreditu, zbog neizmirenja dospelih ugovorenih obaveza od strane tužioca.

Tužilac je primarnim zahtevom tražio da se utvrdi da su ništave odredbe člana 1. stav 1. i člana 5. stav 1. Ugovora o kreditu od 12.11.2007. godine. Tim odredbama je ustanovljen paritet švajcarskog franka sa kreditnom obavezom tužioca i promenljiva kamatna stopa. Tražio je da mu tužena zbog ništavosti tih odredbi isplati na ime sticanja bez osnova 15.000.000,00 sa zakonskom zateznom kamatom. Primarnim zahtevom je tražio i naknadu štete i to stvarnu štetu i izgubljenu dobit u iznosu od 30.136.428,87 dinara.

Nižestepeni sudovi su zaključili da odredbe Ugovora o kreditu koje su predmet zahteva, nisu ništave, jer nisu u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 103. Zakona o obligacionim odnosima). Zato je odbijen kao nesnovan zahtev tužioca u tom delu kao i zahtev za isplatu novčanog iznosa po osnovu sticanja bez osnova, koji je tražen kao posledica ništavosti odredbi ugovora. Odbijen je i zahtev za naknadu štete, primenom pravila o teretu dokazivanja, jer tužilac nije dostavio dokaze na osnovu kojih bi se utvrdila odgovornost tuženog za štetu.

Nižestepeni sudovi su odbili i eventualni zahtev za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti sa obrazloženjem da je raskid zbog promenjenih okolnosti tužilac tražio tek nakon dospelosti potraživanja i nakon tuženikove izjave o raskidu ugovora zbog neispunjenja obaveza od strane tužioca. U toj situaciji se ne može tražiti raskid ugovora ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti, jer je ugovor već raskinut.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nisu ništave odredbe ugovora o kreditu u članu 1. stav 1. i članu 5. stav 1. članom 1. stav 1. ugovoreno je da banka odobrava korisniku kredit tako da ni u jednom trenutku ne može premašiti iznos od 4.452.000,00 CHF u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem tržišnom kursu banke na dan korišćenja kredita. Stavom 2. ovog člana je propisano da se korisnik obavezuje da otplatu kredita vrši u skladu sa članom 7. ugovora po srednjem kursu banke na dan plaćanja. Ovom odredbom je ustanovljen paritet švajcarskog franka sa kreditnom obavezom tužioca i određen najviši iznos sredstava koji tužilac kao korisnik kredita može da povuče od tuženog. Odredbom člana 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju, važećeg na dan zaključenja ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 6/2006; 31/2011; 119/2012), propisano je da je dozvoljeno ugovaranje u devizama u Republici, s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima. Stavom 9. istog člana propisano je da Narodna banka Srbije propisuje u kojim slučajevima i pod kojim uslovima se plaćanje, naplaćivanje, uplate i isplate, mogu vršiti u efektivnom stranom novcu. U članu 2. tačka 24. istog zakona je predviđeno da je valutna klauzula ugovoranje vrednosti obaveze u devizama u Republici (valuta obaveze), s tim što se plaćanje i naplaćivanje vrši u dinarima (valuta isplate). Primenjeno na konkretni kreditni odnos, proizilazi da banke mogu ugovoriti vrednost obaveze u devizama, konstituisanjem valutne klauzule, s tim da se plaćanje i naplaćivanje po takvom ugovoru mora vršiti u dinarima. U smislu iznetog, ugovorna obaveza tuženog je bila da shodno članu 394. i članu 395. Zakona o obligacionim odnosima vrati onaj broj novčanih jedinica na koju obaveza glasi i to u dinarskoj protivvrednosti. Štetni efekti primene načela monitarnog nominalizma uklanjaju se primenom valutne klauzule.

Odredbom člana 5. stav 1. za koju tužilac smatra da je ništava, ugovoreno je da se kamatna stopa na iznos isplaćenog kredita utvrđuje varijabilno u visini stope 3-mesečnog LIBOR-a koji važi dva radna dana pre početka perioda za koji se kamata utvrđuje plus 7,5 procentnih poena na godišnjem nivou. Obzirom da se ugovorena kamata sastoji od fiksnog dela 7,5 % i varijabilnog dela od 3m LIBOR koji važi dva radna dana pre početka perioda za koji se kamata utvrđuje, ovako ugovaranje varijabilnog dela vezano je za objektivne okolnosti, odnosno ne zavisi od volje ugovornih strana. To je pravno dozvoljeno i predstavlja uticaj cene novca na finansijskom tržištu na kome se banka kreditor zadužuje da bi novac dalje plasirala. Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tužilac nije predložio odgovarajuće dokaze na okolnost da je u ovom slučaju kamata bila nesrazmerno visoka u odnosu na tržište kapitala, tj. dokaz o prosečnoj kamatnoj stopi za tu vrstu plasmana u tom periodu. Nije dokazao da ugovor ima skrivene troškove kojima se uvećava kamatna stopa do granice zelenaške kamate. Treba napomenuti, što je posebno konstatovao i drugostepeni sud, da deo odredbe člana 5 ugovora, koja se odnosi na kamatu, kojom se propisuje promena kamatne stope u skladu sa aktima poslovne politike tužene banke (stav 4) nije predmet tužbenog zahteva - u tom delu nije isticana ništavost odredbe, već se tužbeni zahtev odnosi samo na odredbu člana 5. stav 1. Ugovora, kojom je ugovorena kamata jasno određena.

Kako odredbe člana 1. stav 1. i člana 5. stav 1. Ugovora o kreditu nisu apsolutno ništave, to je neosnovan i zahtev tužioca da se kao posledica ništavosti tih odredbi izvrši povraćaj sredstava u iznosu od 15.000.000,00 sa zakonskom zateznom kamatom. Pravilno su primenjene odredbe materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja i kada je odbijen zahtev za naknadu štete. Neosnovani su navodi revizije, da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava u delu u kome se traži ništavost ugovora, naknada štete i vraćanje sredstava po osnovu sticanja bez osnova.Zato je Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu 1. izreke presude.

Međutim, osnovano se revizijom tužioca ističe da je pobijana presuda u delu koji se odnosi na eventualni tužbeni zahtev za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava i da u tom delu činjenično stanje nije utvrđivano.

Nižestepeni sudovi su odbili eventualni tužbeni zahtev zbog zauzetog stanovišta da se raskid ugovora ne može tražiti pozivom na okolnosti koje su se promenile posle dospelosti obaveze. Međutim u sprovedenom postupku nije utvrđeno kada su promenjene okolnosti zaista nastupile. Samo je konstatovano da se tražio raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti nakon što je tuženi izjavio da raskida ugovor o kreditu. U situaciji kad je ugovor već raskinut ne može se tražiti njegov raskid i pozivom na promenjene okolnosti.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnoj situaciji nisu ocenjene okolnosti vezane za promenu kursa švajcarskog franka. Izostala je ocena navoda tužioca da je rast kursa doveo do dupliranja njegove kreditne obaveze prema tuženom, da je prema knjigovodstvenom stanju tuženom vraćen skoro ceo iznos glavnice, da je ugovor izvršen u pretežnom delu i da se iz tog razloga ne može jednostrano raskinuti, da je tuženi obračunao dug prateći rast valute i da traži isplatu u većem iznosu od onog koji je tužilac po osnovu kredita primio i vratio. U takvoj situaciji ne može se prihvatiti neobrazložena tvrdnja nižestepenih sudova da je tuženi jednostrano raskinuo ugovor usled neizvršenja obaveza od strane tužioca kao druge ugovorne strane. Nižestepeni sudovi previđaju činjenicu da obe ugovorne strane traže raskid ugovora sa različitih razloga. Zato su se morali ceniti svi razlozi koje su stranke navele i pouzdano utvrditi šta se desilo sa izvršavanjem obaveza iz ugovora, u kom stepenu je ugovor o kreditu izvršen, da li se zbog neizvršenja može jednostrano raskinuti, da li postoje promenjene okolnosti koje mogu dovesti do raskida ugovora ili njegove izmene zbog promenjenih okolnosti.

Institut raskida ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti, predviđen je članom 133. Zakona o obligacionim odnosima. Osnovno sporno pitanje je, da li promena kursa valute korišćene za valutnu klauzulu, predstavlja promenjenu okolnost na osnovu koje se može izvršiti raskid ugovora. Zato je potrebno utvrditi koliko iznosi promena kursa i kako se ta promena iskazuje u odnosu na prosečni rast kursa valuta, da li je ugovorna strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna, odnosno da li je mogla predvideti takav rast kursa švajcarskog franka u vreme zaključenja ugovora o kreditu. Ovo iz tog razloga što je odredbom člana 133. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se raskid ugovora ne može zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovor uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati.

Prema navedenoj odredbi člana 133. Zakona o obligacionim odnosima, ako posle zaključenja ugovora nastupe okonlnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine. Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora praktično izmene. Ako se izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.

Nižestepeni sudovi nisu imali u vidu napred navedene zakonske odredbe. Iz tog razloga nije u potpunosti i pravilno utvrđeno činjenično stanje. Zato je na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu 2. izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje i na pouzdan način utvrditi da li je i u kojoj meri došlo do promenjenih okolnosti od zaključenja spornog ugovora između stranaka. U tom kontekstu potrebno je raspraviti i da li je druga ugovorna strana-banka mogla predvideti rast kursa švajcarskog franka. Ukoliko jeste, treba utvrditi i da li je ista prilikom zaključenja ugovora u pisanom obliku upozorila tužioca na negativne posledice koje će izazvati primena ugovorene valutne klauzule.Takav pristup i ponašanje banke davaoca kredita predstavlja njenu zakonsku obavezu utemeljenu odredbom člana 12. ZOO koji obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Princip poštenog prometa, u obligacionim odnosima potrošača, odnosno korisnika usluga i prodavca, odnosno davaoca usluga, razrađen je i odredbama Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“ br. 79/05), kao i kasnije donetim i savremenim zakonima, koji regulišu oblast zaštite potrošača. Odredba člana 3. stav 1. Zakona,koji je važio u vreme zakučenja Ugovora o kreditu, propisivala je kao osnovno pravo potrošača, pravo na informisanost. To pravo je podrazumevalo obaveštenje o svim činjenicama od značaja za njegov pravilan izbor i zaštitu od nepoštenog prometa. Informacije o svojstvima proizvoda i usluga i uslovima prodaje po odredbi člana 46. stava 1. istog zakona moraju biti tačne, potpune, osnovane, nedvosmislene, jasne i blagovremene. Zakon u članu 11. ustanovljava pravo potrošača na zaštitu njegovih ekonomskih interesa pri kupovini proizvoda,odnosno korišćenja usluga. Propisana prava potrošača, odnosno korisnika usluga su istovremeno obaveza prodavca, odnosno davaoca usluga pri čemu se po članu 43. istog zakona prava i obaveze odnose i na finansijske usluge. Ispunjenje tih obaveza mora se ceniti sa stanovišta nesporno stručnog znanja banke davaoca kredita i njene obaveze da iskustveno sagleda ranije promene kursa švajcarskog franka i objektivno oceni da li je enorman rast kursa te valute moguće očekivati i u ugovorenom periodu povraćaja odobrenih kreditnih sredstava tužiocu. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca, iste se saglasno odredbi člana 135. ZOO, moraju ceniti pri odlučivanju o raskidu ugovora, odnosno njegovoj izmeni zbog promenjenih okolnosti. Takođe je potrebno utvrditi i da li je i pod kojim uslovima banka kreditna sredstva plasirana tužiocu pribavila na međubankarskom deviznom tržištu, po kom kursu je izvršila transfer tih sredstava, odnosno da li je ista u obavezi da tako pribavljena sredstva vrati u toj ili drugoj valuti i po kom kursu se vrši obračun njenog duga. To su odlučne činjenice kojima se opredeljuje i osnovanost tužbenog zahteva. Zato je sud dužan da njihovo postojanje pouzdano utvrdi u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B.Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić