Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je odgovorio na reviziju i u celosti osporio navode revidenta.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Predmet spora u ovoj parnici je potraživanje u iznosu od 8.338.805,74 dinara od čega 5.091.729,76 dinara po osnovu Ugovora o cesiji od 21.03.2014. godine, kojim je privredno društvo Razvitak AD na tužioca prenelo svoje potraživanje prema privrednom društvu Kontrast Plus DOO Beograd, na osnovu Ugovora o prenosu udela od 23.01.2008. godine, kao i Aneksa I ugovora. Iznos od 3.247.075,98 dinara predstavlja potraživanje tužioca na ime naknade štete koju je pretrpeo delovanjem više sukcesivnih radnji tuženog usmerenih ka istom cilju. Prva radnja je neovlašćena promena registrovane adrese za prijem pošte tužioca, druga je prijem zaključka Privrednog suda u Beogradu Iv br 12990/2012 od 26.01.2016. godine, dok je treća radnja nečinjenje, odnosno propuštanje roka za izjašnjenje na naloge i zaključak izvršnog suda. Posledica svih ovih radnji je donošenje rešenja Privrednog suda u Beogradu Iv 12990/12 od 25.03.2016. godine, kojim je obustavljen postupak izvršenja, pa se štetna posledica ogleda u umanjenju imovine tužioca i nemogućnosti namirenja u svojstvu izvršnog poverioca. Zahtev tužioca zasnovan je na navodima da je Ugovor o cesiji sa datumom 19.02.2016. godine, zaključen između ovde tužioca i Razvitak AD iz Lazarevca, ništav čime nije došlo ni do prenosa potraživanja sa ovde tužioca na Razvitak AD zbog čega tužilac i dalje ima potraživanje prema tuženom KONTRAST PLUS DOO Beograd. Odlučujući o predmetnom zahtevu sudovi su saglasni da ugovor o cesiji potpisan 19.02.2016. godine, nije ništav zbog povrede odredbi člana 62, 65. i 66. Zakona o privrednim društvima s obzirom da odobrenje zaključenja ugovora o cesiji koje nije dato od Skupštine društva, može biti samo razlog za poništaj ugovora i eventualno naknadu štete u smislu člana 67. stav 1. Zakona o privrednim društvima što ovde nije slučaj. Nižestepeni sudovi su odbili zahtev za isplatu iznosa od 3.247.075,98 imajući u vidu da tužilac shodno odredbama člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima nije dokazao da je protivpravnom radnjom tuženog ili njegovim propuštanjem prouzrokovana šteta tužiocu u utuženom iznosu.

Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne odluke shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj.

Navodima revidenta ukazuje se da je ugovor o cesiji od 19.02.2016. godine, ništav zbog nepostojanja kauze, te da su nižestepeni sudovi pogrešno utvrdili da je kauza ugovor o prenosu udela. Zbog toga revident ukazuje da je potrebno da se Vrhovni sud izjasni o spornom pravnom pitanju koje se tiče predmeta ugovora o cesiji. To je činjenično pitanje i nije od uticaja za odlučivanje po posebnoj reviziji.

Sama po sebi, eventualna pogrešna primena materijalnog prava nije osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije, u smislu odredaba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu po pitanju ugovora o cesiji, niti po pitanju prava na naknadu štete. Povodom ugovora o cesiji nema potrebe za novim tumačenjem materijalnog prava.

Odluka o troškovima postupka zavisi od okolnosti u svakoj konkretnoj parnici, prema odredbama člana 153. ZPP, pa ovo pitanje nije podobno za ujednačavanje sudske prakse.

Stoga, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima je zasnovana pobijana odluka, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 01.07.2016. godine, vrednost predmeta spora pobijanog dela je 8.338.805,74 dinara odnosno protivvrednost 67.267,09 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Stoga, kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi cenzus propisan odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odluku kao u stavu trećem izreke, Vrhovni sud doneo je primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku imajući u vidu da sastav odgovora na reviziju nije trošak neophodan radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković