U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu predstavljati revizijski razlog nema, nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredbe člana 386. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevu stavljenom u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava. Navodi revidenta u vezi ocene dokaza i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude, u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku. Navodima revizije da nedostaju odlučni, pravni razlozi i da je obrazloženje protivno sadržini isprava i drugih dokaza, ukazuje se na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, što prema odredbi člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, parnične stranke bile u poslovnom odnosu, te su tokom 2012. godine zaključile više kupoprodajnih ugovora sa aneksima i ugovora o razmeni semenske pšenice. Dana 30.05.2012. godine tuženi je predao, overio potpisom kao trasant – glavni dužnik, blanko menicu br. AA ... koju je tužilac kasnije popunio na iznos od 105.475.554,18 dinara sa klauzulom „bez protesta“ sa dospećem 06.03.2018. godine. Dana 10.03.2015. godine parnične stranke su zaključile Ugovor o poravnanju kojim su konstatovali da dug po zaključenim kupoprodajnim ugovorima i ugovorima o razmeni semenske pšenice iz 2012. godine ukupno iznosi 558.819,63 evra uz primenu valutne klauzule, a takođe su potpisale i izvod otvorenih stavki na dan 31.12.2015. godine. Tokom postupka je iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, u skladu sa kojim je preciziran primarni tužbeni zahtev tužioca, utvrđeno da je stanje na analitičkim karticama parničnih stranaka identično i iznosi 63.548.678,64 dinara, što na dan 10.03.2015. godine iznosi 525.685,75 evra, dok obračunata zakonska zatezna kamata za period od 01.10.2013. do 07.03.2019. godine iznosi 230.231,69 evra.

Na temelju ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su, primenom odredaba člana 374., 387. i 392. Zakona o obligacionim odnosima ocenili da je prigovor zastarelosti predmetnog potraživanja neosnovan, te su primenom odredaba člana 262. i 277. istog Zakona, obavezali tuženog na isplatu utuženog iznosa potraživanja, čija je visina utvrđena veštačenjem. Navedeno uz obrazloženje da je potpisivanjem ugovora o poravnanju, dana 10.03.2015. godine, tuženi priznao neizmireno dugovanje prema tužiocu od kog momenta je počeo da teče novi rok zastarelosti, a kako je postupak u ovoj pravnoj stvari iniciran 07.03.2018. godine, to je isti pokrenut pre isteka trogodišnjeg roka zastarelosti propisanog za potraživanja iz ugovora o prometu robe između pravnih lica. U pogledu navoda tuženog da se radi o meničnom sporu, nižestepeni sudovi ističu da se radi o dugu iz osnovnog posla, te da je bez uticaja okolnost da je postupak iniciran predlogom za izvršenje na osnovu menice, s obzirom da su u parnici razjašnjene bitne činjenice od značaja za sporni pravni odnos.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene odredbe materijalnog prava, uz obrazloženje koje prihvata i revizijski sud, čija pravilnost se revizijskim navodima nije dovela u sumnju.

Prema odredbi člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi. U konkretnom slučaju radi se o poslovnom odnosu koji je proistekao iz ugovora o kupoprodaji i razmeni i u kome je došlo do zaključenja ugovora o poravnanju. Neosnovani su navodi revidenta da je ugovor o poravnanju deklaratorne prirode i da je rok zastarelosti u konkretnom slučaju počeo da teče 2012. godine kada su zaključeni predmetni ugovori. Naime, cilj zaključenja ugovora o poravnanju je uklanjanje neizvesnosti i određivanje uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana. Osim toga, predmetnim poravnanjem zaključenim između parničnih stranaka ugovoreno je i davanje obezbeđenja tuženog za izmirenje obaveze. Stoga, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi, zaključenjem ugovora o poravnanju kojim je konstatovan dug po zaključenim ugovorima i ugovoreno davanje obezbeđenja za izmirenje obaveze, prihvatio svoju obavezu odnosno da je potpisivanjem istog priznao postojanje duga prema tužiocu, u skladu sa članom 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Nadalje, u smislu odredbe člana 392. stav 2. istog Zakona o obligacionim odnosima zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja, pa je pravilno je prigovor zastarelosti ocenjen kao neosnovan, imajući u vidu da je poravnanje zaključeno dana 10.03.2015. godine, a da je postupak iniciran dana 07.03.2018. godine.

Neosnovani su i navodi revidenta da nije bilo mesta odbijanju prigovora zastarelosti jer se radi o meničnom sporu. Menica je u konkretnom slučaju predstavljala verodostojnu ispravu na osnovu koje je tužilac kao poverilac podneo predlog za izvršenje. Ista je predata za obezbeđenje izmirenja duga po ugovorima koji dug tuženi nije platio. Radi se o ugovorima o kupoprodaji i razmeni robe, a međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe zastarevaju u trogodišnjem roku, saglasno odredbi člana 374. stav 1. ZOO, koji rok u konkretnom slučaju nije istekao.

Takođe, revizijom tuženog osporava se ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje. Prema članu 407. stav 2. ZPP, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona koji u ovom postupku nije ostvaren.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić