Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je odluka, koja se pobija revizijom, doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa čl. 355. st. 5. Zakona o parničnom postupku. Revident upućuje na pogrešnu primenu pravila o sadržini prvostepene presude, iako predmet revizije mogu da budu bitne povrede učinjene isključivo u postupku pred drugostepenim sudom. Sadržina drugostepene odbijajuće odluke propisana je u članu 396. st. 2. Zakona o parničnom postupku, pa u tom pogledu drugostepeni sud nije u obavezi da detaljno obrazlaže svoju odluku ukoliko prihvata činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, kao i primenu materijalnog prava. Nisu od uticaja revizijski navodi da drugostepena presuda ne sadrži razloge o dozvoljenosti tužbe, na koje sud pazi po službenoj dužnosti i da nije, u skladu sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 90. Zakona o stečaju, dao jasne razloge za svoju odluku, budući da se time suštinski ukazuje da je ona zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi bili su u obligacionom odnosu po osnovu Ugovora o kreditu od 08.09.2008. godine, kojim je tužilac odobrio tuženom kredit u iznosu od 350.000,00 dinara sa rokom vraćanja do 30.11.2008. godine, pri čemu je u članu 6. navedenog ugovora među strankama ugovoreno da će plaćanje obaveze iz ovog ugovora izvršiti i pristupioci dugu od kojih je jedan i Privredno društvo „Betonjerka“ a.d. iz Sombora, o čemu će se sačiniti posebni ugovori. Nadalje je prvostepeni sud utvrdio da je rešenjem prvostepenog suda St 386/2011 od 02.12.2011. godine otvoren postupak stečaja nad tuženim. Zaključkom suda St 386/2011 od 05.05.2016. godine u stavu III izreke osporeno je potraživanje tužioca u trećem isplatnom redu u ukupnom iznosu od 30.120.952,32 dinara, a tužilac je upućen da u roku od 8 dana od prijema zaključka pokrene, ili nastavi parnični postupak radi utvrđenja osporenog potraživanja. Navedeno potraživanje tužilac je naknadno prijavio u postupku stečaja 25.03.2015. godine, s obzirom na to da je presudom prvostepenog suda P 1922/2010 od 30.05.2011. godine utvrđeno da je ništav i bez pravne važnosti Ugovor o pristupanju dugu od 08.09.2008. godine zaključen između tužioca i Privrednog društva „Betonjerka“ a.d. Sombor, a kojim se navedeno privredno društvo obavezalo da tužiocu ispuni u celosti obavezu tuženog iz Ugovora o kreditu od 08.09.2008. godine. Navedenom presudom P 1922/2010 od 13.05.2011. godine obavezan je tužilac da privrednom društvu „Betonjerka“ a.d. Sombor isplati iznos od 15.227.763,38 dinara na ime glavnog duga sa kamatom od 03.02.2009. godine, a koji iznos je tužilac pre otvaranja stečajnog postupka naplatio od navedenog privrednog društva. Potom je tužilac po ovom osnovu 11.03.2015. godine izvršio plaćanje privrednom društvu „Betonjerka“ a.d. Sombor u ukupnom iznosu od 30.120.952,40 dinara i to 15.227.763,38 dinara na ime glavnog duga i 14.893.189,02 dinara na ime obračunate kamate. Zaključak o osporavanju potraživanja od 05.05.2016. godine tužilac je primio 23.05.2016. godine, nakon čega je blagovremeno podneo tužbu 01.06.2016. godine. Prvostepeni sud je, ceneći osnovanost i visinu postavljenog tužbenog zahteva iz varijante I nalaza i mišljenja sudskog veštaka, utvrdio da je ukupan iznos glavnog duga, koji tužilac potražuje od tuženog na osnovu Ugovora o kreditu od 08.09.2008. godine - 15.227.763,38 dinara, kao i da zakonska zatezna kamata na glavni dug o dospelosti od 05.08.2011. godine iznosi 5.595.203,59 dinara, tako da ukupno potraživanje tužioca prema tuženom na dan 05.08.2011. godine iznosi 20.822.966,97 dinara.

Prvostepeni sud je stanovišta da sud u parničnom postupku nema ovlašćenja da ispituje blagovremenost prijave potraživanja podnete u stečajnom postupku imajući u vidu da ocenu blagovremenosti prijava potraživanja vrše isključivo organi stečajnog postupka i da na osnovu odredbe člana 111. stav 5. Zakona o stečaju neblagovremene prijave odbacuje stečajni sudija, a nema uslova da se ovaj propust koriguje u parničnom postupku, pa sudija u parničnom postupku nije ovlašćen da ispituje pravilnost i zakonitost zaključka donetog u stečajnom postupku. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, pa je za napred navedene iznose usvojio tužbeni zahtev u stavu prvom izreke prvostepene presude, nalazeći da tužiocu u smislu člana 85. stav 1. Zakona o stečaju pripada i zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga od 15.227.763,38 dinara za period od 06.08.2011. godine do dana otvaranja stečaja nad tuženim 02.12.2012. godine. Protiv stava prvog izreke presude tuženi je izjavio žalbu.

Drugostepeni sud, prihvata stanovište prvostepenog suda, a naročito da parnični sud nije ovlašćen da utvrđuje zakonitost donetog Zaključka o priznatim i osporenim potraživanjima. Prema zaključku drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, pa je iz navedenih razloga potvrdio prvostepenu presudu.

Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava, nalazeći, u bitnom, da ništavost Ugovora o pristupanju dugu od 08.09.2008. godine, koji je zaključen između tužioca i Privrednog društva „Betonjerka“ a.d. Sombor, ne može proizvoditi pravne posledice u odnosu na tuženog i stvarati pravo regresa tužioca prema tuženom, da ne postoji u konkretnom slučaju solidarna obaveza tuženog i trećeg lica prema tužiocu, te da nižestepeni sudovi nisu pravilno cenili pravnu prirodu ugovora o pristupanju dugu. Osim toga, ukazuje na to da je rok za podnošenje prijave od 120 dana od dana objavljivanja oglasa u „Službenom glasniku RS“ propisan članom 111. stav 5. Zakona o stečaju („Sl. Glasnik RS“ broj 104/2009...83/2014) prekluzivan, a što su nižestepeni sudovi morali imati u vidu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Tačno je da ne postoji u konkretnom slučaju solidarna obaveza tuženog i trećeg lica prema tužiocu, jer zakonom takva obaveza, a u delu kojim je regulisan ugovor o pristupanju dugu, nije propisana. Međutim, navodi revidenta da tužilac nije ugovorna strana po ugovoru o pristupanju dugu i da utvrđenje ništavosti ugovora o pristupanju dugu nema uticaja na odnose između tužioca i tuženog nisu osnovani. Naime, prema odredbi člana 451. Zakona o obligacionim odnosima ugovorom između poverioca i trećeg lica, kojim se on obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika treći stupa u obavezu pored dužnika. Dakle, zaključenjem ugovora o pristupanju duga Privredno društvo „Betonjerka“ a.d. Sombor pristupilo je dugu, tako što se obavezalo da će obavezu tuženog izmiriti, pored tuženog, kao glavnog dužnika. Kada je presudom prvostepenog suda P 1922/2010 od 13.05.2011. godine utvrđeno da je ništav i bez pravne važnosti Ugovor o pristupanju dugu od 08.09.2008. godine, zaključen između tužioca i Privrednog društva „Betonjerka“ a.d. Sombor, otpao je osnov po kome je Privredno društvo „Betonjerka“ a.d. iz Sombora izvršilo isplatu dela duga tuženog, a pored toga tužilac je izvršio povraćaj iznosa od 15.227.763,38 dinara Privrednom društvu „Betonjerka“ a.d. Sombor, u smislu člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora. Na ovaj način, kao dužnik obaveze prema tužiocu preostao je samo glavni dužnik po ugovoru o kreditu - tuženi, pa se ne mogu prihvatiti navodi iz revizije tuženog da utvrđenje ništavosti ugovora o pristupanju dugu nema nikakvog značaja u odnosu na postojanje obaveze tuženog prema tužiocu. Nije sporno da tuženi nije ispunio svoju obavezu iz ugovora o kreditu, pa sledom, tužilac ima pravo da mu se utvrdi osnovanim potraživanje prema tuženom u skladu sa članom 117. st. 1 i 118. st. 3. Zakona o stečaju, a u vezi sa članom 1065. Zakona o obligacionim odnosima, jer njegovo potraživanje nije ugašeno isplatom od strane trećeg lica, s obzirom na to da je isplata izvršena po ništavom ugovoru. Ne radi se o pravu regresa na koje ukazuje revident, već o postojanju glavnog duga tuženog po zaključenom ugovoru o kreditu sa tužiocem.

Bez uticaja su na drugačije odlučivanje Vrhovnog kasacionog suda navodi revidenta da je tužilac dopunsku prijavu podneo po isteku roka za podnošenje prijava, koji je prekluzivan i da je na taj način tužilac izgubio pravo da zahteva predmetni iznos. Pravilno su nižestepeni sudovi izveli zaključak da parnični sud nije ovlašćen da ceni blagovremenost podnete prijave, da je o blagovremenosti prijave odlučeno (tako što je utvrđeno da nije neblagovremena) u stečajnom postupku, te je potraživanje iz prijave osporeno, a tužilac upućen na parnicu. Po dobijanju uputa na parnicu, tužilac je blagovremeno, u skladu sa članom 117. stav 1. Zakona o stečaju podneo tužbu, te nije bilo uslova da se tužba odbaci u parničnom postupku, niti je u parničnom postupku prvostepeni sud mogao ceniti blagovremenost podnete dopunske prijave. U situaciji kada je tužilac upućen na parnicu, podneo tužbu u roku u kome je naloženo Zaključkom od 05.05.2016. godine, prvostepeni sud je mogao da vodi postupak i da o tužbenom zahtevu tužioca odluči na način kako je odlučio prvostepenom presudom. Ispitivanje prijava potraživanja vrši se od strane organa stečajnog postupka i značajna je faza postupka iz razloga što se u ovoj fazi postupka stiču uslovi na strani poverilaca za pokretanja parnica i otvara put poveriocima za ostvarivanje njihovih prava. Jedino pravno sredstvo koje bi tuženom bilo na raspolaganju jeste ulaganje eventualne primedbe stečajnom upravniku u stečajnom postupku, a ukazivanje u parničnom postupku na nastupanje prekluzije usled proteka roka u stečajnom postupku, nije pravni put kojim se tuženi može koristiti u situaciji kada postoji uput na parnicu i kada je po uputu blagovremeno podneta tužba, te kada je već došlo do pokretanja parničnog postupka povodom utvrđenja osnovanosti osporenog potraživanja tužioca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog, kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić