U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, dr Dragiše B. Slijepčevića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA ..., SUR ..., ..., čiji je punomoćnik Mišo Dobrijević, advokat u ..., protiv tuženog ADDIKO BANK AD Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 904.072,59 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu 5Pž 1094/20 od 25.05.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 29. decembra 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 1094/20 od 25.05.2021. godine u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda u stavu II izreke kojim je utvrđena kao ništava odredba Ugovora o restrukturiranju broj L .../... od 01.10.2014. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 5Pž 1094/20 od 25.05.2021. godine u delu stava I izreke i presuda Privrednog suda u Beogradu 1P 3159/18 od 13.11.2019. godine u stavu II izreke kojim je utvrđena kao ništava odredba Ugovora o restrukturiranju broj L .../... od 01.10.2014. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je apsolutno ništava odredba Ugovora o restrukturiranju broj L .../... od 01.10.2014. godine, zaključenog između tužioca i tuženog, i to člana 4. stav 7. koji glasi: „Klijent je saglasan i svojim potpisom na ovom ugovoru prihvata da banka može u skladu sa izmenama zakonskih propisa i akata poslovne politike banke promeniti nominalnu kamatnu stopu u delu koji se odnosi na procenat kamatne marže, uz obavezu ugovornih strana da zaključe aneks ovog ugovora“.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu 5Pž 1094/20 od 25.05.2021. godine, u preostalom delu, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu 5Pž 1094/20 od 25.05.2021. godine, u preostalom delu.

OBAVEZUJE se tužilac da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 1Pž 3159/18 od 13.11.2019. godine, u stavu I izreke dozvoljeno je preinačenje tužbe kao u podnesku tužioca od 27.05.2019. godine; u stavu II izreke utvrđeno je da je apsolutno ništava odredba Ugovora o restrukturiranju broj L .../... od 01.10.2014. godine, zaključenog između tužioca i tuženog, i to član 4. stav 7. koji glasi: „Klijent je saglasan i svojim potpisom na ovom ugovoru prihvata da banka može u skladu sa izmenama zakonskih propisa i akata poslovne politike banke promeniti nominalnu kamatnu stopu u delu koji se odnosi na procenat kamatne marže, uz obavezu ugovornih strana da zaključe aneks ovog ugovora“; u stavu III izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati pojedinačno naznačene iznose sa zakonskom zateznom kamatom, u iznosu i od datuma opredeljenih tim stavom izreke; u stavu IV izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 184.068,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.08.2007. godine do isplate; u stavu V izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 162.481,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 5Pž 1094/20 od 25.05.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavovima I, II, III i IV izreke, te su odbijene kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđeno rešenje o troškovima sadržano u stavu V izreke prvostepene presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju u pogledu dela tužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđenje ništavosti odredbe Ugovora o restrukturiranju broj L .../... od 01.10.2014. godine, ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20, u daljem tekstu: ZPP), da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u navedenom delu, po osnovu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U drugostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, pravni prethodnik tužioca i pravni prethodnik tuženog su zaključili ugovor o dugoročnom kreditu od 06.08.2007. godine kojim je tuženi stavio na raspolaganje određena sredstva tužiocu i to 250.000,00 švajcarskih franaka po kupovnom kursu banke važećem na dan puštanja kredita u tečaj, a tužilac se obavezao da primljena sredstva plaća u anuitetima u dinarskoj protivvrednosti švajcarskih franaka prema prodajnom kursu banke na dan uplate. Utvrđena je obaveza tužioca da na ime jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva isplati tuženom iznos od 1,5% od iznosa odobrenog kredita. Nakon toga, parnične stranke su zaključile Ugovor o restrukturiranju broj L .../... od 01.10.2014. godine, kojim je izvršeno restrukturiranje svih obaveza koje je tužilac imao prema tuženom po osnovu prethodno zaključenog ugovora od 06.08.2007. godine, tuženi tužiocu odobrava kredit kojim se zatvaraju njegove obaveze, i ugovoreno je da će tužilac glavnicu otplaćivati u mesečnim ratama, i visina kamate po stopi koja iznosi šestomesečni libor za CHF plus kamatna marža koja iznosi 6% na godišnjem nivou, s tim što je određeno, u članu 4. stav 7., da je tužilac saglasan da tužena može u skladu sa izmenama zakonskih propisa i aktima poslovne politike bankepromeniti nominalnu kamatnu stopu u delu koji se odnosi na procenat kamatne marže, uz obavezu ugovornih strana da zaključe aneks tog ugovora. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da povodom ugovora od 06.08.2007. godine, tokom perioda korišćenja kredita, banka nije menjala inicijalnu ugovorenu kamatu, da je kredit isplaćen tužiocu po kupovnom kursu banke, a da je prilikom naplate dospelih obaveza banka primenjivala prodajni kurs i da je na ime kursnih razlika naplatila tužiocu ukupno 720.000,59 dinara, kao i da je tužilac tuženom po osnovu jednokratne naknade za obradu kredita u skladu sa ugovorom isplatio iznos od 184.068,00 dinara i to povodom ugovora od 06.08.2007. godine, dok povodom ugovora od 01.10.2014. godine banka nije naplatila korisniku naknadu na ime obrade kreditnog zahteva i po tom ugovoru nema kursnih razlika.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenjujući članove 46., 47., 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima ocenili da je osnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo utvrđenje ništavosti odredbe Ugovora o restrukturiranju člana 4. stav 7., te dalje da tužilac osnovano potražuje novčani iznos na ime razlike kursa, kao i na ime isplaćene naknade za troškove obrade kredita.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su u delu odluke o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti odredbe Ugovora o restrukturiranju, pogrešno primenili materijalno pravo.

Naime, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (član 1065. Zakona o obligacionim odnosima). Predmetnim odredbama ugovora o kreditu određena je kamatna stopa i uslovi njene promene. Navedene odredbe, kao i celokupan ugovor o kreditu, kao dvostrano teretni ugovor moraju da poštuju osnovna načela ugovornog prava (član 25. ZOO) i prinudne norme koje se odnose na predmet ugovorne (novčane) obaveze. Pridržavanje načela ravnopravnosti, savesnosti i poštenja i dobrih poslovnih običaja, kao i poštovanje zabrane zloupotrebe prava, stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja i prouzrokovanja štete, obaveza je oba učesnika ugovornog odnosa i uslov je punovažnosti ugovora i njegove podobnosti za sudsku zaštitu (čl.11., 12., 13., 14., 16. i 21. ZOO).

Nadalje, kao i bilo koji drugi bitan element ugovora, visina kamatne stope, odnosno elemenata na osnovu kojih se dređuje, može se menjati ali je bitna saglasnost volja obe ugovorne strane.

U konkretnom slučaju, predmetnom odredbom člana 4. stav 7. ugovora o restrukturiranju broj L .../... od 01.10.2014. godine, zaključenog između tužioca i tuženog, promena kamatne stope uslovljena je zaključivanjem aneksa ugovora. Takvim ugovaranjem promenljive kamatne stope nisu ograničeni osnovni principi slobode uređivanja obligacionih odnosa i načelo ravnopravnosti, savesnosti i poštenja i jednakosti davanja u smislu članova 11., 12. i 15. ZOO, te se stoga ne radi o ništavoj odredbi ugovora. Ta odredba ugovora nije protivna odredbi člana 28. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“ br 36/11), prema kojoj je banka ako namerava da neki od obaveznih elemenata ugovora izmeni, dužna da pribavi pismenu saglasnost korisnika pre primene te izmene, koji uslov zaključenje aneksa ugovora, predviđeno citiranom odredbom ugovora, ispunjava. Na osnovu takve odredbe ugovora, nije prepušteno jednostranoj volji banke da utiče na visinu kamate.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

U preostalom delu, kojim je tužiocu dosuđen novčani iznos koji je tužilac platio na ime kursne razlike po ugovoru od 06.08.2007. godine i na ime troškova obrade kredita, sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stav 1. ZPP. Obrazloženje pobijanih presuda za odluku o usvajanju zahteva tužioca u skladu je sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava – odredbi člana 395. u vezi člana 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ništava je odredba ugovora kojom banka odobrava kredit u visini dinarske protivvrednosti strane valute po kupovnom kursu na dan korišćenja kredita, a korisnik kredita se obavezuje da otplatu kredita vrši po prodajnom kursu banke na dan plaćanja, s obzirom da takvom odredbom ugovora nije ustanovljen paritet strane valute sa kreditnom obavezom tužioca jer visina kreditnih sredstava koje je tužena banka plasirala nije srazmerna visini dospelih rata za plaćanje od strane tužioca, kao korisnika kredita, te je time narušeno jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima – načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja. Takođe, u pogledu obaveze plaćanja troškova obrade kredita, presuđenjem na napred opisani način, nižestepeni sudovi nisu odstupili od pravnog stanovišta o dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj dana 16.09.2021. godine. Prema tom pravnom shvatanju, iznos troškova koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti. Uslov punovažnosti ovakvog ugovaranja je da troškovi kredita moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč. Tuženi, na kome je bio teret dokazivanja ovih činjenica, nije pružio dokaz da je prilikom zaključenja ugovora sa tužiocem postupao na napred opisani način. Stoga, pobijana presuda ne odstupa od sudske prakse revizijskog suda u ovoj vrsti spora. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za novim tumačenjem prava.

Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tuženog u preostalom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da nije dozvoljena.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku je propisano da su u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti oni sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku je propisano da protiv drugostepene odluke donete u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Predmetni spor ima karakter privrednog spora u smislu člana 480. stav 1. ZPP. Tužba je podneta dana 12.06.2018. godine, a vrednost predmeta spora je 904.702,59 dinara ili 7.649,96 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Sledi da ovaj privredni spor ima karakter parnice u sporu male vrednosti u smislu člana 487. stav 1. ZPP, jer vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 30.000 evra. U parnici o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena, na šta izričito upućuje član 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu izloženog primenom člana 413. ZPP, revizija tuženog je u preostalom delu odbačena kao nedozvoljena, u stavu četvrtom izreke ove odluke.

Preinačenje pravnosnažne odluke nije bilo od značaja za odluku o troškovima celog postupka. Odlučeno je o zahtevu za naknadu troškova postupka po reviziji, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove ovog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav revizije, primenom odredbe člana 153. ZPP i važeće advokatske tarife, po opredeljenom zahtevu tuženog, dok zahtev za naknadu taksi za reviziju i odluku po reviziji nije opredeljen u smislu odredaba člana 163. stav 1 i 2. ZPP po iznosu.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić