U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, KJS ..., koga zastupa Vojno pravobranilaštvo iz Beograda, protiv tuženog Opšta bolnica Đorđe Jovanović iz Zrenjanina, čiji je punomoćnik Stankov Jovan, advokat iz ..., radi isplate, vrednost predmeta spora 1.768.234,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3336/2020 od 21.07.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 09.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3336/2020 od 21.07.2021. godine.

PREINAČAVA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 3336/2020 od 21.07.2021. godine i presuda Privrednog suda u Zrenjaninu P 24/2020 od 05.06.2020. godine i PRESUĐUJE:

USVAJA SE tužbeni zahtev pa se obavezuje tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.768.234,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2009. godine do isplate i troškove postupka u iznosu od 100.500,00 dinara u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Zrenjaninu P 24/2020 od 05.06.2020. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi plati iznos od 1.768.234,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2009. godine do isplate i obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 27.750,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3336/2020 od 21.07.2021. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Zrenjaninu P 24/20 od 05.06.2020. godine u stavu jedan izreke. U stavu dva izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka tako što je obavezan tužilac da plati troškove prvostepenog postupka u iznosu od 80.250,00 dinara i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju sa pozivom na član 404. ZPP ističući pogrešnu primenu materijalnog prava, radi razmatranja pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao i radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. ZPP predviđeno je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse i ako je potrebno novo tumačenje prava.

O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za postupanje po posebnoj reviziji, jer se radi o prekidu zastarelosti potraživanja, a radi potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Predmet tužbe je zahtev za isplatu iznosa od 1.768.234,00 dinara po osnovu ugovora o međusobnim pravima i obavezama od 04.07.2005. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke bile su u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o međusobnim pravima i obavezama Ministarstva odbrane i organizacije koja se bavi delatnošću od opšteg interesa u koju će se upućivati regruti na služenje vojnog roka u civilnoj službi od 04. jula 2005. godine. Navedenim ugovorom tuženi se obavezao da regrutu kojeg tužilac uputi na služenje vojnog roka obezbedi potrebne uslove smeštaja, društveno korisnog rada i obučavanja u skladu sa propisima i instrukcijama tužioca, da vodi odgovarajuću evidenciju o troškovima prevoza i plata vojnika koji se nalaze na služenju vojnog roka u civilnoj službi i da o tome redovno izveštava Vojni odsek koji vrši isplatu troškova služenja vojnog roka neposredno. Tuženi je bio u obavezi da tužiocu refundira troškove primanja vojnika koji vojni rok služe u civilnoj službi. U toku 2005. i 2006. godine tužilac je upućivao regrute koji vojni rok služe u civilnoj službi na služenje vojnog roka kod tuženog, o čemu je tuženi vodio evidenciju i istu dostavljao Vojnom odseku u Zrenjaninu. Prema dostavljenim spiskovima evidencije kod tuženog su na služenju vojnici bili u periodu od januara 2005. godine do septembra 2007. godine. Vojni odsek u Zrenjaninu je tuženom dostavljao zahteve za refundaciju isplaćenih troškova tako da je poslednji upućen dana 04.12.2007. godine. Tuženi nije refundirao troškove vojnika po dostavljenim zahtevima. Dana 18.08.2009. godine parnične stranke zaključile su ugovor o poravnanju kojim su regulisale način plaćanja glavnog duga po osnovu dostavljenih računa Komande Vojnog okruga Novi Sad u ukupnom iznosu od 1.768.234,00 dinara, po osnovu ugovora o međusobnim pravima i obavezama Ministarstva odbrane i organizacije koja se bavi delatnošću od opšteg interesa u koju će se upućivati regruti na služenje vojnog roka u civilnoj službi od 04.07.2005. godine. Tuženi se obavezao da će dug isplatiti u roku od godinu dana u 12 jednakih mesečnih rata, s tim da je u obavezi da prvu mesečnu ratu plati najkasnije do 30.08.2009. godine, a svaku narednu do 20. u mesecu. Po izvršenoj uplati stranke su trebale posebno da regulišu plaćanje zatezne kamate. Odredbom člana 4. ugovora stranke su predvidele da ukoliko tuženi ne izvrši svoju obavezu da tužilac zadržava pravo da svoje potraživanje naplati pred nadležnim sudom pokretanjem postupka izvršenja, a ugovor o poravnanju koje su stranke potpisale smatra se da nije potpisan, odnosno da nije zaključen. Tuženi nije izvršio plaćanje po ugovoru o poravnanju.

Polazeći od odredbe člana 4. ugovora o poravnanju prvostepeni sud nalazi da ugovor o poravnanju nije zaključen pa kako je tužba u predmetnoj stvari podneta 29.12.2017. godine, a obaveza nastala 04.12.2007. godine, proizilazi da je protekao rok zastarelosti od 10 godina, pa je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Drugostepeni sud nalazi da je odluka pravilna i da je pravilno cenjen prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog.

Osnovani su navodi tužioca kao revidenta da se navedeni zaključak nižestepenih sudova u pogledu osnovanosti prigovora zastarelosti ne može prihvatiti.

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. Zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug. Priznanje duga može se učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način kao što su davanje otplate, plaćanje kamate i davanje obezbeđenja. Zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su dana 19.08.2009. godine zaključile ugovor o poravnanju kojim su regulisale način plaćanja glavnog duga po osnovu dostavljenih računa Komande vojnog okruga Novi Sad u ukupnom iznosu od 1.768.234,00 dinara po osnovu ugovora o međusobnim pravima i obavezama od 04.07.2005. godine. Zaključenjem navedenog ugovora tuženi je priznao potraživanje tužiocu u iznosu od 1.768.234,00 dinara i regulisan je način plaćanja navedenog duga. Izjava o priznanju duga prema zakonskim odredbama ima za posledicu prekid zasterelosti potraživanja, a nakon učinjenog priznanja vreme potrebno za zastarivanje počinje teći iznova.

Potraživanje na ime refundacije isplaćenih troškova vojnika na civilnom služenju vojnog roka po osnovu ugovora o međusobnim pravima i obavezama od 04.07.2005. godine zastareva u opštem roku zastarelosti od 10 godina u skladu sa članom 371. Zakona o obligacionim odnosima. Kako od dana prekida zastarelosti zaključenjem ugovora o poravnanju od 18.08.2009. godine do dana utuženja 29.12.2017. godine nije protekao desetogodišnji rok zastarelosti, Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene odluke primenom člana 416. ZPP i odlučio kao u izreci presude u stavu dva.

Pogrešno je stanovište nižestepenih sudova da, obzirom na sadržinu odredbe člana 4. ugovora nije došlo do prekida zastarelosti. Naime, navedenom odredbom je predviđeno da ukoliko od obostranog potpisa i overe ovog ugovora o poravnanju dužnik preuzete obaveze ne izvrši na način kako je to ugovoreno u članu 2. i 3. ovog ugovora, poverilac zadržava pravo da pred nadležnim sudom pokrene postupak za izvršenje, a ugovor o poravnanju koji je potpisan od ugovornih strana smatraće se kao da nije ni bio potpisan, tj. zaključen.

Iz navedene odredbe proizilazi da se ista odnosi na uslove i način otplate potraživanja od 1.768.234,00 dinara koji u konkretnom slučaju nisu ispoštovani, te se tuženi više i ne može pozivati da svoju obavezu može da izvrši u 12 jednakih mesečnih rata, ali ne može da utiče na prekinutu zastarelost priznanjem potraživanja, a samim tim i na pravo tužioca da zahteva ostvarenje svog subjektivnog prava koje nije sporno.

Tužiocu su primenom člana 153, 154. i 163. dosuđeni troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 100.500,00 dinara i to za sastav tužbe, za pristup na tri ročišta i za sastav žalbe, a koliko bi pripalo i advokatu po Advokatskoj tarifi.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić