Tužilac se izjasnio na revizijske navode dostavljanjem odgovora u kome spori osnovanost svih revizijskih tvrdnji tuženog drugog reda.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. ZPP i ustanovi da je revizija drugotuženog neosnovana.

Pobijana odluka nije zahvaćena bitnom povredom na koju se revizijom ukazuje. Neosnovana je revizijska tvrdnja da pobijana presuda nema razloge o odlučnim činjenicama za presuđenje. Suprotno revizijskoj tvrdnji, u pobijanoj odluci su izneti relevantni razlozi o postojanju svih zakonom propisanih uslova za primenu pravnog instituta ugovorne kazne u konkretnom slučaju. Drugostepenom presudom je ocenjeno da su sve relevantne činjenice o postojanju zakonskih pretpostavki za realizaciju ugovorne kazne za slučaj zadocnjenja u potpunosti i pravilno utvrđene. To znači da je dugostepeni sud ocenio i relevantne činjenice za presuđenje koje se tiču docnje tuženih u izvršenju ugovorom preuzetih obaveza, datuma raskida ugovor i perioda u kome tužiocu pripada pravo na isplatu ugovorne kazne. S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je i revidentova tvrdnja o neraspravljenoj krivici za neizvršenje ugovorom preuzetih obaveza tuženih u naknadnom roku i činjenično i pravno neutemeljena. Ovo iz tog razloga što revident, suprotno utvrđenim činjenicama u prvostepenom postupku, iznosi svoju tvrdnju da je raskid ugovora nastupio po sili zakona 25.12.2012. godine, a ne 10.05.2013. godine. Osim toga, revizijom se previđa činjenica da je tužilac u posed gradilišta stupio tek 31.05.2013. godine, kada mu je saglasno sudskoj odluci gradilište predato u posed. Prema tome, kod utvrđenih činjenica o datumu raskida ugovora i datumu kada je tužiocu gradilište predato u posed, nižestepeni sudovi su dali jasne i pravno relevantne razloge zbog kojih su našli da tužilac ima pravo na isplatu ugovorne kazne u periodu od 243 dana. Zato suprotna tvrdnja revidenta predstavlja izraz njegovog subjektivnog prikaza tih činjenica u svetlu kojim se spori njihova pravna relevantnost, a ne osnovano revizijsko ukazivanje na postojanje bitne povrede zbog izostanka pravno relevantnih razloga o odlučnim činjenicama za presuđenje. Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao pravno irelevantno pozivanje revidenta na dostavlje novih dokaza. Ovo iz tog razloga što se tim dokazima samo potvrđuje postojanje pravnog odnosa između ugovornih strana, a ne i revizijska tvrdnja da je raskid ugovora nastupio po sili zakona 25.12.2012. godine. Takođe, pravno je neutemeljena revizijska tvrdnja da se zbog nastupanja pravnih posledica stečaja u odnosu na tuženog prvog reda morao prekinuti i postupak u ovom sporu. Takva tvrdnja nema ni činjenično ni pravno utemeljenje, jer je nad tuženim prvog reda sproveden postupak stečaja u skladu sa unapred pripremljenim planom reorganizacije koji je usvojen. Stoga je saglasno odredbi člana 160. stav 4. Zakona o stečaju doneto rešenje stečajnog sudije kojim se istovremeno otvara stečajni postupak, potvrđuje usvojeni plan reorganizacije i stečaj obustavlja. Donošenjem takvog rešenja sprečeno je nastupanje pravnih posledica stečaja u odnosu na tuženog prvog reda. Stoga nije bilo ni mesta prekidu parničnog postupka u ovom sporu, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ni revizijsku tvrdnju da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naprotiv, nižestepeni sudovi su na pravilno utvrđeno činjenično stanje o postojanju docnje tuženih u izvršenju ugovorom preuzetih obaveza osnovano našli da tužiocu pripada pravo na isplatu ugovorne kazne u periodu od datuma kada je docnja tuženih nastupila do datuma kada je tužiocu vraćen posed na gradilištu po odluci suda. To je period od 01.10.2012. godine, kada je tuženima istekao rok za izvršenje ugovorenih obaveza, do 31.05.2013. godine, kada je tužilac stupio u posed gradilišta po sudskoj odluci. S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijsku tvrdnju da je raskid spornog ugovora nastupio po sili zakona 25.12.2012. godine, odnosno istekom naknadnog roka za izvršenje ugovornih obaveza tuženih koji im je ostavljen dopisom tužioca od 20.11.2012. i 30.11.2012. godine. Ovo iz tog razloga što sadržina tih dopisa ne potvrđuje navedenu tvrdnju revidenta. Naprotiv, tim dopisom tužilac poziva tužene da se u najkraćem roku nedvosmisleno izjasne o spremnosti da ispune ugovorom preuzete obaveze, odnosno da se izjasne da li su spremni da najkasnije do dana isteka bankarske garancije 25.12.2012. godine okončaju započetu izgradnju objekta. Iz ovakve sadržine navedenih dopisa nedvosmisleno proizilazi da tuženima nije određen nikakav naknadni rok za izvršenje preuzetih ugovornih obaveza. Zato je suprotna tvrdnja revidenta činjenično neutemeljena. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je za ocenu datuma raskida ugovora parničnih stranaka relevantno izjašnjenje tužioca navedeno u dopisu broj ... od 17.09.2012. godine kojim se tužilac izjašnjava na zahtev tuženih da im se odobri da završe ugovorene radove do 01.10.2012. godine, a što je pravno relevantno obrazloženo i u odlukama nižestepenih sudova. Tim povodom revizijski sud ukazuje da citiranim dopisom tuženima nije ostavljen naknadni rok za izvršenje ugovornih radova već je iskazana saglasnost sa predlogom tuženih da im se omogući da do 01.10.2012. godine okončaju ugovorom preuzete obaveze. Saglasno tako utvrđenom činjeničnom stanju proizlazi da je ugovor ostao na snazi i posle 01.10.2012. godine, a sve do 10.05.2013. godine, odnosno do dana kada je tužilac dopisom broj ... od 10.05.2013. godine obavestio tužene da shodno odredbi člana 124. ZOO raskida ugovor. Tuženi u sprovedenom postupku nisu osporili činjenicu da su do 10.05.2013. godine postupali po spornom ugovoru izvršavajući svoje obaveze iz istog. Iz tog razloga Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da takvo postupanje parničnih stranaka predstavlja dokaz o njihovoj nespornoj volji da se i nakon 01.10.2012. godine tuženima omogući realizacija ugovorom preuzetih obaveza. To dalje znači da je tužilac prećutno pristao da se tuženima omogući izvršenje ugovornih obaveza i nakon 01.10.2012. godine, odnosno posle njihovog padanja u docnju sve do vremena kada je postalo izvesno da oni svoje ugovorne obaveze neće izvršiti. U tom slučaju, a saglasno odredbi člana 125. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima tužilac je bio ovlašćen da nakon 01.10.2012. godine, a po naknadnom saznanju da tuženi neće izvršiti svoje ugovorne obaveze, izjavi da ugovor raskida. Takav postupak tužioca ima pravno utemeljenje u odredbi člana 125. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, jer se pravom da svojom izjavom raskine ugovor mogao koristiti kako u slučaju kada su ugovorne strane predvidele da će se ugovor smatrati raskinutim ako ne bude ispunjen u određenom roku, tako i u slučaju kada je ispunjenje ugovora u određenom roku bilo bitni sastojak ugovora po prirodi posla. Ovo utoliko pre što je saglasno odredbi člana 130. ZOO i u slučaju raskida ugovora po samom zakonu, kao i u slučaju kad je zaključen ugovor kod koga ispunjenje o roku predstavlja bitni sastojak ugovora, potrebno da poverilac saopšti dužniku da je ugovor raskinut. Tužilac je upravo tako postupio. On se, najpre, saglasio sa zahtevom – molbom tuženih da im se omogući da ugovorene radove dovrše do 01.10.2012. godine, da bi potom, kada radovi nisu završeni ni do tog vremena naknadno izjavio da ugovor raskida. Dakle, tuženi su saglasno sopstevenom zahtevu i uz pristanak tužioca bili u obavezi da sve ugovorene radove izvedu najkasnije do 01.10.2012. godine. Oni to nisu učinili. Iz tog razloga, a shodno odredbi člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima su i pali u docnju dana 01.10.2012. godine. Pri tome, revizijski sud nalazi da je neosnovano i revizijsko pozivanje na odredbu člana 326. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i tim povodom izneta tvrdnja da je prethodno nastupila tužiočeva docnja, zbog neizvršenja obaveza po ispostavljenim privremenim situacijama. Ta okolnost nije od značaja za eventualno oslobađanje tuženih od pravnih posledica njihove docnje. Ovo iz tog razloga što revident u toku postupka nije pružio dokaz da je zbog neizvršenja obaveza tužioca po ispostavljenim privremenim situacijama istog obavestio da zbog toga prestaje njegova docnja, niti je saglasno odredbi člana 124. stav 1. ZOO izjavio da ugovor raskida. Naprotiv, tuženi su, uprkos tome, zahtevali od tužioca da im omogući ispunjenje njihovih obaveza zaključno sa 01.10.2012. godine. To znači da se tuženi nisu opredelili za raskid ugovora već za njegovo ispunjenje zahtevajući od tužioca da im izmiri dospele obaveze po ispostavljenim privremenim situacijama.

Takođe, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je pravno neutemeljena i revidentova tvrdnja da tužilac posle izvršenog raskida ugovora nema pravo na isplatu ugovorne kazne. Tim povodom revizijski sud ističe da ugovorna kazna po svojoj pravnoj prirodi predstavlja i ugovorom opredeljeni vid pretpostavljene štete. To nesumnjivo proizlazi iz odredbe člana 275. ZOO. Stoga, a saglasno odredbi člana 132. stav 1. ZOO tužilac ima pravo na ugovornom kaznom opredeljenu visinu pretpostavljene štete i nakon raskida ugovora kojim je ugovorna kazna konstituisana. To znači da ugovoreni iznos ugovorne kazne tužilac može osnovano potraživati i posle izvršenog raskida ugovora kojim je ugovorna kazna konstituisana. U konkretnom slučaju utvrđeno je da su tuženi pali u docnju 01.10.2012. godine, zbog čega je tužilac, obzirom na skrivljeno neispunjenje ugovornih obaveza tuženog i nakon toga, izvršio raskid ugovora izjavom dostaljenom tuženima 10.05.2013. godine. Dakle, krivicom tuženog ugovor parničnih stranaka je raskinut 10.05.2013. godine, ali tuženi sa tim datumom nisu tužiocu vratili i posed na gradilištu. Oni su to učinili tek 31.05.2013. godine i to u postupku izvršenja sudske odluke. S toga nema sumnje da tužilac i nakon raskida ugovora ima pravo na pričinjenu štetu do vremena kada mu je od strane tuženih vraćen posed na gradilištu. U konkretnom slučaju tužilac je na ime pričinjene štete zahtevao isplatu ugovorne kazne kao pretpostavljene štete koju ne mora posebno dokazivati. Sudovi su takav zahtev usvojili. Zato Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužiocu saglasno odredbi člana 132. stav 1. ZOO u vezi sa odredbom člana 275. stav 1. ZOO pravilno dosuđena ugovorna kazna i za period od raskida ugovora 10.05.2013. godine do 31.05.2013. godine, kada mu je od strane tuženih gradilište predato u posed.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu jedan izreke.

Odluka o odbijanju tužiočevog zahteva za naknadu revizijskih troškova utemeljena je u odredbi člana 154. stav 1. ZPP, jer Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju dostava odgovora na reviziju nije bila nužna procesna radnja. Zbog toga i nastali troškovi po tom osnovu nisu priznati tužiocu, već je njegov zahtev za isplatu istih odbijen kao neosnovan.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić