Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca TRANSFERA DOO Beograd, Ulica savski nasip broj 7 Beograd, čiji je punomoćnik Milan Lazić, advokat u ..., protiv tuženog Akcionarsko društvo za osiguranje UNIQA NEŽIVOTNO OSIGURANJE Beograd, Bulevar Milutina Milankovića broj 134, čiji je punomoćnik Nenad Stanković, advokat u ..., radi isplate iz ugovora o osiguranju, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 8Pž 5453/20 od 19.05.2021. godine, ispravljene rešenjem istog suda 8Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine i o reviziji tuženog izjavljenoj protiv rešenja Privrednog apelacionog suda 8Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine, u sednici veća održanoj 03. februara 2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

Revizija tuženog izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda 8Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine se ODBACUJE, kao nedozvoljena.

Revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 8Pž 5453/20 od 19.05.2021. godine ispravljene rešenjem istog suda 8Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine se USVAJA, UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 8Pž 5453/20 od 19.05.2021. godine ispravljena rešenjem istog suda 8Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine u I i u II stavu izreke, i presuda Privrednog suda u Beogradu 4P 5545/18 od 09.06.2020. godine ispravljena rešenjem istog suda 4P 5545/2018 od 15.10.2020. godine, i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 4P 5545/18 od 09.06.2020. godine, koju je ispravio rešenjem 4P 5545/2018 od 15.10.2020. godine, kojom je konstatovao da usvaja tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu plati iznos od 630.000 evra sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 19.10.2018. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, 4.324.202,46 dinara sa kamatom po zakonu o zateznoj kamati počev od 16.12.2017. godine do isplate, 78.508,50 dinara sa istom kamatom od 05.05.2018. godine do isplate, 45.901,02 dinara sa istom kamatom od 12.05.2018. godine do isplate, 4.028.436,11 dinara sa kamatom od 19.10.2018. godine do isplate, 19.991,80 evra sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 19.10.2018. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, 4.436 evra sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 29.03.2019. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, 15.384,64 evra sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 15.06.2019. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i 3.715.458,59 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 19.10.2018. godine do isplate, te je obavezao tuženog da plati tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 1.371.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž 5453/20 dana 19.05.2021. godine koju je ispravio rešenjem Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 5545/18 od 09.06.2020. godine ispravljenu rešenjem P 5545/18 od 15.10.2020. godine, u celosti, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka i odbio, kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio rešenje Privrednog suda u Beogradu P 5545/18 od 15.10.2020. godine.

Tuženi je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju protiv presude Privrednog apelacionog suda 8Pž 5453/20 od 19.05.2021. godine ispravljene rešenjem istog suda Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na navedenu reviziju tuženog.

Tuženi je izjavio i reviziju protiv rešenja Privrednog apelacionog suda 8Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine, kojim je ispravljena presuda Privrednog apelacionog suda 8Pž 5453/20 od 19.05.2021. godine, i dopunu te revizije.

Tužilac je podneo i odgovor na reviziju tužioca izjavljenu protiv navedenog rešenja drugostepenog suda.

Tužilac je tražio ispravku drugostepene presude, podneskom od 10.11.2021. godine, i to u izreci tako što će se dodati i stav 4. kojim će sud odbiti zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, i u obrazloženju, tako što će u poslednjoj rečenici umesto reči: „odluku u stavu III izreke“ navesti „odluku u stavu IV izreke“.

Vrhovni kasacioni sud je najpre ocenio nedozvoljenom reviziju tuženog izjavljenu protiv rešenja drugostepenog suda. Rešenjem o ispravci ne okončava se postupak, niti takvo rešenje spada u druga rešenja pobrojana odredbama člana 420. stav 1., 3., 4. i 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/2020), te je ovu reviziju sud odbacio, po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5, člana 413. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o predlogu tužioca za ispravku drugostepene presude nije od značaja za odlučivanje o reviziji.

Pobijanom presudom odlučeno je o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P 5545/18 od 09.06.2020. godine, što jasno proizilazi iz izreke presude drugostepenog suda koju tuženi pobija revizijom. Rešenjem Pž 5453/20 od 10.08.2021. godine Privredni apelacioni sud odlučio je i o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu P 5545/18 od 15.10.2020. godine kojim je ispravljena prvostepena presuda. Prema tome, ne stoje navodi revizije da se ne može utvrditi o kojoj žalbi tuženog je odlučio drugostepeni sud pobijanom presudom.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana drugostepena presuda, koje je utvrdio prvostepeni sud i koje se ne može pobijati revizijom, parnične stranke, tužilac kao osiguranik i tuženi kao osiguravač, zaključili su ugovor o osiguranju po polisi broj ...-... od 31.03.2016. godine, kojim su ugovorili osiguranje za period od 31.03.2016. do 01.04.2017. godine čiji predmet je odgovornost ugovarača osiguranja, tužioca, za štetu pričinjenu njegovom nalogodavcu, koja nastane iz obavljanja špediterske delatnosti, pri vršenju primljenog naloga, a za koju je ugovarač osiguranja odgovoran prema opštim uslovima poslovanja špeditera, ili prema odredbama unutrašnjeg zakonodavstva, ili prema važećim međunarodnim konvencijama kopnenog, vazdušnog ili pomorskog transportnog prava koje se primenjuje na osnovu ugovora ili ex lege. Ugovoreno je da polisa pokriva odgovornost osiguravača osiguranja po Carinskom zakonu za svaku i sve dažbine po važećem zakonodavstvu (npr. carine, porezi i druge dažbine). Ovo će takođe obuhvatiti i odgovornost ugovarača osiguranja kao imaoca tovarnog lista ili kao odgovornost lica u tranzitnom postupku usled nepravilnog izdavanja tovarnih listova – konosmana, kao i odgovornost po ostalim carinskim obavezama. Isto će se dodatno odnositi i na špeditere, prevoznike, skladištare i pružaoce usluga logistike koje imenuje osiguranik. Ugovoreno je pokriće i odgovornosti koju je ugovarač osiguranja ugovorom dogovorio sa partnerima ili klijentima u skladu sa CMR, WA ili na drugi određen način. Pokrivena je i ugovorom dogovorena odgovornost špeditera koja premašuje područje važenja zakonske odgovornosti, ili ugovorom dogovorena odgovornost u skladu sa opštim uslovima poslovanja do iznosa od 8,33 SDR za svaki kg vrednosti robe. Pokriveni su troškovi, sudski i vansudski, odbrane od tužbe koju je podiglo neko treće lice, ukoliko i kada je plaćanje takvih troškova neophodno u dokazivanju datih okolnosti, i ako se utvrdi da je tužba neosnovana. Ti troškovi se neće pripisivati osiguranom iznosu. U slučaju gubitka ili oštećenja ugovoreno je da bilo koji i svi troškovi koji su plaćeni od strane špeditera kako bi se štitila osiguravačeva prava na regres snose osiguravači, pod uslovom da su takvi troškovi razumni i opravdani. Pod tačkom 5. ugovoreno je da su iz ovog osiguranja isključene štete koje osiguranik ili njegovi pravni zastupnik namerno prouzrokuju, štete proistekle iz ugovorenih posebnih vrednosti pošiljke, štete od nuklearne energije, štete usled prekoračenja tehničkog kapaciteta nosivosti vozila, štete prouzrokovane sabotažom, ratom ili događajima nalik ratu, ratom bandi, unutrašnjim nemirima, pljačkama, štrajkovima i aktima vlasti i drugo pobrojano. Po članu 7., druga robna ili transportna osiguranja od odgovornosti imaju prioritet u odnosu na ovaj ugovor, naknada iz ovog ugovora biće plaćena tek kada drugi ugovor o osiguranju ne pruži pokriće ili naknada ne bude potpuna, bilo u sudskom bilo u vansudskom postupku u razumnom vremenskom periodu. Po članu 8. – obaveze špeditera su da posebnom pažnjom i pažnjom dobrog privrednika izvrši odabir prevoznika i da od prvog prevoznika zahteva da zaključi osiguranje od odgovornosti za štetu na robi – CMR osiguranje. Po članu 6., maksimalni limit isplate štete ograničen je na 1.000.000 evra za svaki štetni događaj. Prema članu 10. tačka 2. osiguravač plaća odštetu u eurima u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Utvrđeno je da polisa nije potpisana od strane tužioca. Nižestepeni sudovi su zaključili da i tako, jednostrano potpisana polisa proizvodi dejstvo u smislu da je zaključen ugovor o osiguranju sa navedenom sadržinom, pozivajući se na odredbu člana 9. i člana 73. Zakona o obligacionim odnosima, zato što je tužilac postupio po ugovoru tako što je platio sve dospele premije osiguranja, a tuženi je iste primio. Tuženi je razmatrao odštetni zahtev tužioca po istoj polisi i doneo odluku o zahtevu, bez ukazivanja da eventualno ugovor nije zaključen između stranaka, ili da je polisa nevažeća. Zato je zaključak drugostepenog suda da je suštinski ovaj ugovor među samim ugovornim stranama konvalidiran. Dalje, međunarodni prevoz robe drumom, na osnovu prihvata njegove ponude firmi „Red relaciji Bor-Ulm Nmačka za 1.310 evra, sa CMR osiguranjem sa pokrićem 300.000 evra, platili tužiocu. Tokom 2016. i početkom 2017. godine tužilac kao špediter za Srbiji do grada Dorhinger ulm u Nemačkoj sa 6 kamiona sa prikolicama, ukupne količine 139.720 kilograma bakarnih katoda koje su i utovarene. Međutim, nijedan od 6 kamiona sa bakarnim katodama nije stigao na mesto isporuke. Nalogodavac „Red Navedeni sud je po označenoj tužbi doneo presudu, kojom je obavezan ovde tužilac da osiguravajućim kućama nalogodavca isplati iznos od 845.540,22 dolara sa pripadajućom kamatom i troškovima postupka, na ime naknade štete zbog nestanka bakarnih katoda. Iako je u navedenom postupku najavio žalbu, ovde tužilac je žalbu povukao i zaključio je vansudsko poravnanje sa tužiocem po navedenoj odluci pokrajinskog suda u Meningemu u Nemačkoj, po kom je poravnanju postupio i isplatio dug od 630.000 evra. U navedenom sudskom postupku ovde tuženi imao je svojstvo umešača. Povodom najavljene žalbe protiv presude, ovde tužilac je tražio mišljenje ovde tuženog, na šta tuženi nije odgovorio, niti je kao umešač u postupku izjavio žalbu protiv navedene presude nemačkog suda. Poravnanjem koga je zaključio sa tužiocima u navedenom postupku pred nemačkim sudom, tužilac je uspeo da smanji ukupan dug iz presude i da izdejstvuje plaćanje istog na rate, bez kamate. Do štetnog događaja je došlo na način da je tužilac za prevoz robe angažovao firmu Automat pro Vlašić, koja je već ranije za tužioca vozila robu, pa i bakar. Međutim, 6 kamiona sa utovarenim bakrom nisu stigla do ugovorene destinacije, izgubljeni su u toku transporta. Po saznanju da kamioni sa robom nisu stigli na odredište, tužilac je prijavio policiji nestanak kamiona. Navedenom presudom pred nemačkim sudom je tuženi obavezan da naknadi osiguravačima iznos koji su isti isplatili nalogodavcu tužioca, kao naknadu štete zbog nestale robe. Utvrđeno je i da je tužilac osigurao prevoz po prvom CMR, po ponudi od 04.02.2016. godine, ali iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da se tužilac osigurao kod drugih osiguravača od odgovornosti, ili ugovorima o osiguranju robe u prevozu. Tužilac je od prevoznika nabavio svu potrebnu dokumentaciju sa potrebnim licencama i polisama, međutim, tužilac je u komunikaciji sa osiguravajućom kućom prevoznika Automat pro Vlašić iz Kaknja utvrdio i da polisa CMR koju je prevoznik dostavio tužiocu, nije validna.

Tužilac je platio osiguravaču svog nalogodavca po vansudskom poravnanju iznos od 630.000 evra, te prvostepeni sud zaključuje da je time stekao uslov da isti iznos potražuje od tuženog na osnovu člana 2. tačka a. polise osiguranja. Drugostepeni sud smatra da je ovaj iznos tužilac kao štetu platio svom nalogodavcu po osnovu odluke nemačkog suda.

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka je prvostepeni sud utvrdio visinu potraživanja na ime naknade štete po članu 2. tačka b. (carine i druge dažbine) i tački F. polise (troškovi sudski i vansudski) i našao da su prema navedenim odredbama polise osnovano od strane tužioca tražene isplate iznosa od 4.324.202,46 dinara na ime refundacije troškova PDVa po obračunima duga od strane Mađarske carine po izvodu broj ... koje je tužilac platio 15.12.2017. godine firmi SGS Beograd, kojoj je tužilac poverio poslove zastupanja i postupanja u ime i za račun tužioca u carinskim postupcima ugovorom od 11.02.2016. godine. S obzirom da bakarne katode nisu isporučene u mesto odredišta, Mađarska nacionalna poreska i carinska uprava je donela rešenje kojim je obavezala SGS da isplati navedeni iznos na ime obračunatih troškova PDV, pa zatim kamate u iznosu od 78.508,50 dinara, što je tužilac platio SGS -u 04.05.2018. godine, pa zatim na ime razlike po obračunima duga Mađarske carine iznos od 45.901,02 dinara što je tužilac platio SGS -u 11.05.2018. godine, i iznos od 4.028.436,11 dinara na ime refundacije troškova SGS- u. Na ime sudskih i vansudskih troškova prvostepeni i drugostepeni sud su obavezali tuženog da tužiocu plati 19.991,80 evra, na ime troškova advokata u Nemačkoj i Mađarskoj po pojedinačnim računima i dokazima o uplata od strane tužioca, i na ime troškova na ime službenih putovanja u inostranstvo kada su išli da daju izjave pred sudom u Nemačkoj, 4.436 evra na ime takse u korist AA plaćene od strane tužioca 26.03.2019. godine, 15.384,64 evra za troškove pruženih usluga advokata BB plaćene od strane tužioca 11.07.2019. godine i 3.715.458,59 dinara na ime plaćenih troškova advokatu i prevoda u zemlji, i to advokatu Slobodanu Ružiću, partnerima advokatima Karanović i Nikolić i za troškove prevođenja Worldwide.

Osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, zbog čega je izostalo utvrđenje bitnih činjenica.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, među parničnim strankama je ugovoreno osiguranje od odgovornosti tužioca kao špeditera, za štetu pričinjenu njegovom nalogodavcu, koja nastane iz obavljanja špediterske delatnosti, pri vršenju primljenog naloga, a za koju je ugovarač osiguranja odgovoran prema opštim uslovima poslovanja špeditera, ili prema odredbama unutrašnjeg zakonodavstva, ili prema važećim međunarodnim konvencijama kopnenog, vazdušnog ili pomorskog transportnog prava koje se primenjuje na osnovu ugovora ili ex lege. Drugostepeni sud je prihvatio ocenu prvostepenog suda o tome da je tužilac morao postupiti po presudi donetoj u Nemačkoj, koja nema dejstvo u Republici Srbiji, i isplatiti nastalu štetu svom nalogodavcu, i da je tužilac povlačenjem najavljene žalbe pažnjom dobrog privrednika umanjio druge vrste naknadno nastalih troškova izazvanih žalbom.

Revizijski sud smatra da na ovaj način nije raspravljena primena uslova ugovora o osiguranju zaključenog između parničnih stranaka. Nije utvrđena sadržina opštih uslova poslovanja špeditera po kojima je tužilac zaključio konkretan ugovor okolnostima nestanka 6 kamiona sa robom stekli osnovi odgovornosti tužioca kao špeditera za štetu predviđeni opštim uslovima poslovanja, ili prema odredbama unutrašnjeg zakonodavstva, ili prema važećim međunarodnim konvencijama kopnenog, vazdušnog ili pomorskog transportnog prava koje se primenjuje na osnovu ugovora ili ex lege, na koji način je polisom određena odgovornost tužioca od koje se osigurava. Navedeno je od značaja za primenu odredbe polise o odgovornosti od koje se tužilac osigurao, s jedne strane, a i za primenu člana 5. Polise, o isključenju odgovornosti tuženog. Revident osnovano ukazuje da ima odgovornost prema tužiocu samo u okvirima zaključenog ugovora o osiguranju i polise.

Za postojanje i obim odgovornosti tuženog bitno je i to na koji način je utvrđena visina obaveze tužioca prema nalogodavcu, odnosno njegovim osigravačima po subrogaciji. Visinu te obaveze nižestepeni sudovi su prihvatili prema iznosu iz poravnanja između tužioca i osiguravača, koji iznos je tužilac platio. Prvostepeni sud smatra da je time tužilac stekao uslov da isti potražuje od tuženog u smislu člana 2 tačka a) polise. Pri tom, utvrđeno je da je prema sadržini nagodbe (kako se osiguravača tužioca i Transfere doo Beograd“) ugovoreno da se 400.000 evra plati 19.02.2019. godine, a preostali iznos u 10 jednakih rata. Nižestepenim presudama obavezan je tuženi na isplatu iznosa od 630.000,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.10.2018. godine, dakle za period pre nego što je tužilac platio navedeni iznos na ime naknade štete. Visinu obaveze osiguravača, ovde tuženog, sudovi nisu mogli odrediti prema sadržini poravnanja koje je tužilac zaključio bez učešća ovde tuženog osiguravača. Okolnost da je nagodba postignuta na niži iznos od presuđenog odlukom nemačkog suda nije od značaja. Nije od značaja za prava osiguravača u ovoj parnici ni to, što je učestvovao kao umešač u postupku pred stranim sudom. Ne može se uzeti da je u tom postupku i u njemu donetom presudom raspravljeno pitanje visine štete po ovde tužioca i pitanje visine obaveze ovde tuženog osiguravača, kad presuda doneta u tom postupku nema snagu sudske presude, jer nije priznata pred sudom Republike Srbije i kao takva ne proizvodi pravno dejstvo odluke suda, prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Nagodba, u smislu ugovora o poravnanju zaključena između ovde tužioca i trećeg lica (njegovog nalogodavca ili nalogodavčevog osiguravača) ovde tuženog ne obavezuje, jer nije ugovorna strana. Uz to, u nižestepenim presudama nije utvrđeno na šta se konkretno odnosi iznos od 630.000,00 evra koji je tužilac platio po nagodbi. Time taj iznos nije doveden u vezu sa obavezom tužioca kao špeditera da odgovara za štetu koju pričini u obavljanju posla špedicije, pa ni sa ugovorenim osiguranjem.

Prema tome, obaveza tuženog kao osiguravača u vezi sa plaćanjem iznosa od 630.000,00 evra nije raspravljena, ni po osnovu, ni po visini.

Nema utvrđenih činjenica o strukturi troškova, sudskih i vansudskih, koje je tužilac snosio, na osnovu kojih bi se mogla primeniti odredba Polise iz člana 2. tačka f) prema kojoj su osiguranjem pokriveni troškovi, sudski i vansudski, ukoliko i kada je plaćanje takvih troškova neophodno u dokazivanju datih okolnosti. Nižestepeni sudovi su neopravdano smatrali dovoljnim da je utvrđeno koliko je na ime takvih troškova tužilac platio, da zaključe da su isti bili neophodni.

Prema razlozima prvostepene presude, nema mesta primeni člana 7. Polise, jer tužilac nema zaključeno neko drugo osiguranje po istom ili sličnom osnovu. Međutim, odredbom člana 7. Polise, kako je utvrđeno, predviđeno je da druga robna ili transportna osiguranja od odgovornosti imaju prioritet u odnosu na ovaj ugovor, i da će naknada iz ovog ugovora biti plaćena tek kada drugi ugovor o osiguranju ne pruži pokriće ili naknada ne bude potpuna, dok je članom 8. ugovorena obaveza špeditera da posebnom pažnjom i pažnjom dobrog privrednika izvrši odabir prevoznika i da od prvog prevoznika zahteva da zaključi osiguranje od odgovornosti za štetu na robi – CMR osiguranje. Ove odredbe je trebalo tumačiti i primeniti na konkretan slučaj, tim pre što je utvrđeno da je ugovor o špediciji zaključen prihvatom ponude ovde tužioca, sa CMR osiguranjem sa pokrićem 300.000 evra. Ugovorne strane su i inače, prema odredbi člana 12. Zakona o obligacionim odosima dužne da se u ostvarivanju prava i obaveza iz obligacionih odnosa dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Stoga nije dovoljno utvrditi da je tužilac tek po nastupanju štetnog događaja saznao da polisa osiguranja koju mu je predao prevoznik nije validna, a ne primeniti odredbe člana 7. i 8. Polise na konkretnu situaciju i ne raspraviti njihov značaj po obim obaveze tuženog.

Sve navedeno su pitanja od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava, odredaba člana 897, 919, 940. Zakona o obligacionim odnosima i odredaba ugovora o osiguranju zaključenog među parničnim strankama.

Sa iznetog je doneta odluka u izreci, u drugom stavu, primenom odredaba člana 416. stav 2. i 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić