Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „JEDINSTVO GAJDOBRA“ DOO Gajdobra, Jovana Dučića 6, koga u revizijskom postupku zastupa advokat Nataša V. Tifunović iz ..., protiv tuženog AA iz ..., ..., koga zastupa advokat Ilija Popović iz ..., rešavajući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1532/21 od 22.12.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 06.10.2022. godine, doneo je sledeće

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presude Privrednog apelacionog suda Pž 1532/21 od 22.12.2021. godine i presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 439/20 od 16.09.2020. godine i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 439/20 od 16.09.2020. godine, stavom I izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav Ugovor o kupoprodaji, zaključen dana 16.10.2009. godine između tužioca AD „JEDINSTVO GAJDOBRA“ i tuženog AA iz ..., overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu – Odeljenje u Bačkom Petrovcu pod brojem Ov. 13664/2009 od 16.09.2009. godine. Stavom II izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 1.041.000,00 dinara, u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1532/21 od 22.12.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 439/20 od 16.09.2020. godine, potvrđena u celosti.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1532/21 od 22.12.2021. godine, tužilac peko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda parničnog postupka.

Odgovor na reviziju nije podnet.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408 Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nisu učinjene bitne povrede odredaba iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede iz stava 1. ovog člana za koje revident tvrdi da su učinjene u drugostepenom postupku, ali je pogrešno primenjeno materijalno pravo, što ima za posledicu da činjenično stanje nije utvrđeno na pravilan način.

Prema stanju u spisima predmeta, između tužioca kao prodavca i tuženog kao kupca, dana 16.10.2009. godine, zaključen je Ugovor o prodaji nepokretnosti – građevinskih objekata izgrađenih na parceli br. 93, upisane u LN ... KO ..., i to: betonski silos od 6.000 T, na kopiji plana RGZ – Služba za katastar nepokretnosti ... od 20.03.2008. godine, označen brojevima 28, 29, 30, 31, 32, 33 i 34, knjigovodstvene vrednosti 14.179.155,59 dinara; metalni silos od 10.000 T, čiji su delovi ćelije na kopiji plana označeni pod brojevima 17 do 26, knjigovodstvene vrednosti 6.950.567,66 dinara; magacin – pekara na kopiji plana označen pod brojem 8, knjigovodstvene vrednosti 914.710,00 dinara; magacin na kopiji plana označen pod brojem 6, tržišne vrednosti na iznos od 220.416,00 dinara i građevinskog zemljišta knjigovodstvene vrednosti u vrednosti od 8.006.262,00 dinara, ukupno 30.271.111,25 dinara ili 9,9951 % od ukupne vrednosti kapitala prodavca. U odredbi člana 2. Ugovora, ugovorne strane su konstatovale da je kupac kupoprodajnu cenu isplatio putem gotovinskih novčanih pozajmica u celosti, a članom 3. da kupac stupa u posed nepokretnosti danom potpisivanja i overe potpisa na ugovoru, o čemu će se sačiniti poseban komisijski zapisnik, a u vezi sa zatečenom drugom robom koja se nalazi u tim nepokretnostima. Ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu – Odeljenje u Bačkom Petrovcu pod brojem Ov. 13664/2009 od 16.09.2009. godine.

Iz spisa predmeta proizlazi da je Agencija za privatizaciju sa BB, kao predstavnikom konzorcijuma po Ugovoru o konzorcijumu od 17.05.2007. godine i Aneksa od 22.05.2007. godine, dana 01.06.2007. godine zaključila Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, kojom prilikom je prodato konzorcijumu 70 % društvenog kapitala subjekta privatizacije DP „JEDINSTVO“ Gajdobra, a 30 % iznosa društvenog kapitala subjekta preneto je na zaposlene bez naknade. Predmet ugovora je bio društveni kapital čija se vrednost ocenjuje na iznos od 368.446.000,00 dinara, a da je od strane kupca kupljen po ceni od 280.000,00 dinara, koji je kupac bio u obavezi da isplati u 6 jednakih godišnjih rata. Odredbom člana 5.3. ovog Ugovora, određene su obaveze kupca, između ostalog, pod tačkom 5.3.3. da kupac neće prodati, preneti ili na drugi način otuđiti bilo koji od osnovnih sredstava subjekta, u jednoj ili više transakcija godišnje, u iznosu većem od 10 % od ukupne vrednosti osnovnih sredstava subjekta, prikazan u poslednjem bilansu stanja, a najviše do 30 % ukupno, sve do isplate kupoprodajne cene u celosti. Prema odredbi tačke 7. propisano je da nepoštovanje ove ugovorne odredbe (pod tačkom 5.3.3.) povlači za posledicu raskid ugovora po sili zakona zbog neispunjenja, a prema pismenom obaveštenju agencije.

Iz spisa dalje proizlazi da je između tuženog, kao kupca, BB kao jemca i Agencije za privatizaciju, zaključen Aneks II Ugovora o prodaji društvenog kapitala, i to dana 13.05.2009. godine, kojim je tuženi označen kao kupac i upisan kao predstavnik konzorcijuma, te u tom smislu i promenjen osnovni ugovor.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 93/12 od 28.06.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad tužiocem, usled trajnije nesposobnosti plaćanja.

U postupku stečaja nad tužiocem, tuženom su delimično priznata novčana potraživanja za iznos od 59.627.307,01 dinar, a osporena za iznos od 71.741.512,67 dinara, i to uz napomenu da su priznata sva potraživanja po osnovu Ugovora o preuzimanju duga i datim pozajmicama za koje su postojali dokazi, bilo u knjigovodstvu stečajnog dužnika, bilo da ih je dostavio poverilac, dok je izlučni zahtev tuženog za izlučenje nepokretnosti prometovane spornim kupoprodajnim ugovorom, čija se ništavost ovim ugovorom traži, odbijen. Postupak stečaja zbog usvajanja Plana reorganizacije nad tužiocem pravnosnažno obustavljen dana 27.03.2015. godine.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja dalje proizlazi da je tuženi, kao ustupilac, sa prijemnikom VV, dana 19.11.2012. godine zaključio Ugovor o ustupanju potraživanja, kojim je na prijemnika preneo sva potraživanja prema tužiocu, na osnovu spornog Ugovora o kupoprodaji, na osnovu koga se VV u stečajnom postupku i legitimisao, kao stečajni poverilac. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi, da tuženi nikad nije ušao u posed nepokretnosti koje su prometovane ugovorom čija se ništavost traži.

Ministarstvo privrede Republike Srbije, dopisom od 29.07.2020. godine, obavestilo je da je knjigovodstvena vrednost imovine koja je bila predmet raspolaganja Ugovora o prodaji od 16.10.2009. godine, prema bilansu stanja i uspeha subjekta privatizacije na dan 31.12.2008. godine iznosila 24.942.476,02 dinara, a da je vrednost pozicije nekretnine, postrojenje, oprema i biološka sredstva, iznosila 297.644.000,00 dinara, te da je prema navedenom učešće vrednosti imovine koja je bila predmet raspolaganja ukupne vrednosti osnovnih sredstava na dan 31.12.2008. godine, iznosila 8,38 %. Iz navedenog dopisa dalje proizilazi da je Agencija, Odlukom od 10.02.2010. godine, odbila zahtev kupca za dobijanje saglasnosti za prodaju osnovnih sredstava, obzirom da u postupku kontrole kupac nije dostavio dokaze da je subjekt privatizacije i korisnik pozajmica, a koje pomenutim ugovorom se tvrdi da su uplaćene.

Prvostepeni sud je utvrdio da imovina koja je predmet raspolaganja po spornom ugovoru nije prelazila 10 % od knjigovodstvene vrednosti osnovnih sredstava subjekta privatizacije, tako da za zaključenje ugovora nije trebala saglasnost Agencije, pa pri činjenici da nije bila sporna kupoprodajna cena, već isplata kupoprodajne cene, nepribavljanje saglasnosti Agencije za zaključenje ugovora, kako to zaključuje prvostepeni sud, nije vodilo ništavosti ugovora, jer tada važeći Zakon o privatizaciji takvu sankciju nije ni propisivao.

Prvostepeni sud dalje zaključuje da tužilac u toku postupka nije dokazao da je tuženi korišćenjem svog upravljačkog položaja, prilikom zaključenja ugovora i korišćenja loše finansijske situacije, zaključenjem pomenutog ugovora postupao suprotno odredbi tada člana 442. Zakona o privrednim društvima, („Službeni glasnik RS“ br. 125/04), kao i da nije tužilac dokazao da je sporni ugovor zelenaški ugovor. Prvostepeni sud takođe zaključuje da eventualno neplaćanje kupoprodajne cene nije razlog za ništavost ugovora. Na osnovu svega navedenog prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca kao neosnovan.

Drugostepeni sud je zaključio da je odluka doneta na osnovu potpunog i pravilno činjeničnog stanja i pravilnom primenom materijalnog prava, pa je na osnovu odredbe člana 390. Zakona o parničnom postupku, prvostepenu odluku potvrdio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ovakav zaključak nižestepenih sudova ne može prihvatiti.

Tužilac traži da se utvrdi ništavost Ugovora o kupoprodaji od 16.09.2009 godine, pozivajući se na odredbe člana 47, 51, 52. i 53. Zakona o obligacionim odnosima.

U članu 2. spornog ugovora, konstatuje se da je kupac (u sporu tuženi) kupoprodajnu cenu isplatio putem gotovinskih novčanih pozajmica u celosti. Revident smatra da se ovakvim ugovaranjem kupoprodaje nepokretnosti i konstatacijom da je plaćena cena putem pozajmica, stvara drugi pravni odnos koji anulira kauzu kupoprodajnog ugovora i takav posao čini ništavim.

Iz spisa predmeta proizlazi da je u vreme zaključenja spornog ugovora, tuženi bio većinski vlasnik kapitala tužioca sa procentom od 70%. Revident navodi da je tužilac u vreme zaključenja spornog ugovora, bio u blokadi računa, što je dovelo dalje, do stečajnog postupka u kom postupku tuženi ne podnosi kompezacionu prijavu već izlučni zahtev koji mu je odbijen i prijavu novčanog potraživanja koje mu je delimično priznato.

Kada se sagledaju sve ove činjenice, prema oceni revizijskog suda, osnovano revident postavlja pitanje i kauze spornog ugovora i pitanje da li su radnje tuženog, konkretno, kupovina tužiočevih nepokretnosti u vreme kada se tužilac nalazi u blokadi, kada tuženi ne plaća tužiocu – prodavcu kuporodajnu cenu, već ugovorenu cenu kompezuje sa pozajmicama, da li su takve radnje protivpravne, i čini li sve to taj ugovor ništavim.

Revizijski sud je mišljenja da se konkretnoj situaciji, sporni odnos- da li je ugovor ništav ili nije, mora raspraviti ne samo primenom odredbi Zakona o privrednim društvima i Zakona o privatizaciji, kako su to učinili nižestepeni sudovi, već se moraju imati u vidu pre svega odredbe člana 51, 52. i 53. Zakona o obligacionim odnosima, koje propisuju osnov i pobude za zaključenje ugovora kao i članovi 12, 13, 15. i 16. istog zakona.

Tuženi je kao kontrolni član društva u vreme kada je društvo bilo u blokadi, kako proizlazi iz spisa, kupio nepokretnosti ali kupoprodajnu cenu nije uplatio na račun društva prodavca, kako bi se postigla likvidnost društva, već je kupoprodajnu cenu kompezovao sa potraživanjem po osnovu pozajmica. Iz spisa predmeta proizlazi da se tuženom u stečajnom postupku priznaje potraživanje upravo po osnovu ugovora o preuzimanju duga i datim pozajmicama a osporava izlučni zahtev. U ovoj situaciji se osnovano postavlja pitanje, da li je tuženi koristeći svoj položaj većinskog vlasnika i koristeći zavisnost tužioca pribavo imovinu društva, da bi kako se to u reviziji tvrdi, izigrao prava trećih lica-poverilaca u redosledu namirenja a s druge strane postavlja se pitanje da li je tuženi uopšte imao nameru da plati kupoprodajnu cenu s obzirom da je podneo prijavu potraživanja upravo po osnovu pozajmica i da li su u okviru tog potraživanja i pozajmice kojima je trebalo putem kompezacije platiti kupoprodajnu cenu.

Kada se radi o potraživanju tuženog po osnovu pozajmica koje je dao društvu čiji je osnivač (u sporu tužiocu) treba imati u vidu i situaciju da li se uopšte moglo potraživanje tuženog po osnovu pozajmica prebijati sa kupoprodajnom cenom kad je društvo nelikvidno a pogotovu ako tuženi kao većinski osnivač nije u celini izvršio uplatu osnovačkog uloga. Na sva ova sporna pitanja nižestepeni sudovi nisu odgovorili, tačnije nisu se time ni bavili.

Kako nižestepeni sudovi nisu sagledali sporni odnos u celini niti cenili sve razloge ništavosti na osnovu kojih se tužba zasniva, već pogrešnom primenom materijalnog prava su propopustili da utvrde sve relevantne činjenice na osnovu kojih se može doneti pravilna odluka, Vrhovni kasacioni sud, na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 416. Zakona o parničnom postupku, mora pobijane odluke ukinuti i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu sve navedene primedbe revizijskog suda, pa će utvrditi relevantne činjenice na osnovu kojih se može doneti odluka o tome da li je predmetni ugovor zaista kupoprodaja ili ima drugi osnov ili pobudu i kakvu i da li se radi o ništavom pravnom poslu u kome je isključena mogućnost konvalidacije.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić