U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužilaca Irva investicije DOO Beograd, Trg republike broj 3/3, čiji su punomoćnici Aleksandar B. Petrović i Branislav D. Glogonjac, advokati iz Ortačkog advokatskog društva Petrović&Glogonjac u ..., Trgovinsko preduzeće Jabuka AD Beograd, Čiča Ilijina 6, čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat u ... i dr AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Kosta Krčadinac, advokat u ..., protiv tuženog Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd, Terazije 23, čiji je punomoćnik Velibor Eror, advokat u ..., radi naknade štete i utvrđenja, odlučujući o revizijama koje su tužioci izjavili protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 2614/20 od 24.03.2021. godine, u sednici veća održanoj 03.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužilaca Irva investicija DOO Beograd, Trgovinsko preduzeće Jabuka DOO Beograd i dr AA iz ..., izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 2614/20 od 24.03.2021. godine ODBIJAJU SE kao neosnovane.

ODBIJAJU SE zahtevi tužilaca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 19P 6009/2016 dana 13.03.2020. godine kojom je u I stavu izreke dozvolio preinačenje tužbe po podnesku tužilaca od 23.12.2019. godine; u II stavu izreke odbio primarni tužbeni zahtev da se tuženi Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd obaveže da na ime naknade štete na ime isplaćene kupoprodajne cene po osnovu Ugovora o kupoprodaji kapitala Društvenog preduzeća Niška indrustrija teksila „Ratko Pavlović – Nitex“ u restrukturiranju zaključenog 09.11.2006. godine, overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov II/1 1663/06 tužiocu Irva investicija DOO Beograd isplati iznos od 1.949.443,40 evra sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka na iznose u EUR počev od 14.05.2011. godine do 24.12.2012. godine, te sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 25.12.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, da tužiocu Trgovinsko preduzeće Jabuka DOO Beograd isplati iznos od 225.000,00 evra sa istom kamatom počev od 14.05.2011. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, da tužiocu dr AA iz ... isplati iznos od 75.556,60 evra sa istom kamatom počev od 14.05.2011. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; u III stavu izreke odbio je primarni tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da po osnovu naknade štete na ime investicionih ulaganja po osnovu Ugovora o kupoprodaji kapitala društvenog preduzeća Niška indrustrija tekstila „Ratko Pavlović – Nitex“ u restrukturiranju, zaključenog 09.11.2006. godine, overenog pred Prvim opšinskim sudom u Beogradu OV II/1 1663/06, isplati tužiocu prvog reda iznos od 2.158.729,28 evra sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka na iznose u EUR počev od 14.05.2011. godine do 24.12.2012. godine i sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 25.12.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a tužiocu trećeg reda iznos od 488.162,00 evra sa istom kamatom počev od 14.05.2011. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; u IV stavu izreke odbio primarni tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu prvog reda isplati iznos od 1.576.427,51 evra na ime naknade štete po osnovu drugih ulaganja, sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka na iznose u EUR počev od 14.05.2011. godine do 24.12.2012. godine i sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 25.12.2012. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate, da tužiocu drugog reda isplati iznos od 395.339,304,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.05.2011. godine do isplate i trećetuženom iznos od 363.623,63 34 evra sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka na iznose u EUR počev od 14.05.2011. godine do 24.12.2012. godine, i sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 25.12.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate; u V stavu izreke odbio primarni tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu prvog reda isplati iznos od 1.892.711,11 evra na ime naknade štete po osnovu drugih ulaganja, a na osnovu ugovora o prodaji kapitala „Ratko Pavlović – Nitex“ u restrukturiranju Niš sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka na iznose u EUR počev od 14.05.2011. godine do 24.12.2012. godine i sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 25.12.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate; u VI stavu izreke odbio eventualni tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi da Ugovor o prodaji kapitala društvenog preduzeća Niška industrija tekstila „Ratko Pavlović – Nitex“ u restrukturiranju Niš, metodom javnog tendera, zaključen sa Agencijom za privatizaciju kao pravnim prethodnikom tuženog dana 09.11.2006. godine i overenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu 09.11.2006. godine pod brojem II/1 1663/06 ostaje na snazi i da proizvodi pravno dejstvo, što bi tuženi bio dužan da prizna i trpi, i u VII stavu izreke obavezao tužioce da tuženom solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 1.872.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Odlučujući o žalbama tužilaca, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 1Pž 2614/20 dana 24.03.2021. godine kojom je žalbu tužilaca odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 19P 6009/2016 od 13.03.2020. godine u celosti, te odbio kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na žalbu.

Protiv navedene drugostepene presude su tužioci izjavili dozvoljene i blagovremene revizije, kojima prvotužilac pobija presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. , tačka 6., 8., 10. i 11. ZPP, te iz člana 374. stav 1. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Drugotužilac pobija drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a trećetužilac presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovore na revizije tužilaca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 125/04 i 111/09) po kojima je sproveden postupak pred nižestepenim sudovima, i našao da revizije nisu osnovane.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje u revizijama ukazuju tužioci. Pre svega, prvotužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije zakonom predviđeni revizijski razlog. Zatim ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka učinjenu pred drugostepenim sudom, u smislu člana 361. stav 1. u vezi sa članom 8. koji uređuje ocenu dokaza, i sa odredbama zakona o izvođenju dokaza veštačenjem. Međutim, drugostepena presuda zasnovana je ne na oceni dokaza od strane drugostepenog suda, već na utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda koga je drugostepeni sud prihvatio za pravilno i potpuno utvrđeno. Prema tome, u navedenom smislu u kome to ukazuje revizija ne može se govoriti o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka od strane drugostepenog suda. I drugotužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, koja kako je napred već ukazano, nije zakonom predviđen revizijski razlog. U suštini, drugotužilac revizijskim ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, o kom revizijskom razlogu će dalje biti više reči. Trećetužilac u suštini ne ukazuje određeno na bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se poziva kao učinjene pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, čija pravilnost i potpunost se ne može revizijom pobijati, po odredbama člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, dana 09.11.2006. godine zaključen Ugovor o prodaji kapitala DP Niška indrustrija tekstila „Ratko Pavlović – Nitex“ overen pred Prvim opštinskim sudom pod Ov II 1663/06, čijim kasnijim izmenama i dopunama pod brojem 1 do 4 je izmenjena obaveza kupaca, ovde tužilaca, prema kojim izmenama su bili u obavezi da investiraju 75.290,48 evra u subjekat privatizacije u trećoj godini nakon dana zaključenja ugovora, pri čemu je struktura ulaganja opredeljena tako da se u opremu za radionicu uloži 20.000 evra, u mašine i opremu za tkačnicu 4.000 evra, u mašine i opremu za obradu tkanine 21.000 evra i u rekonstrukciju kotlarnice iznos od 30.290,48 evra. Prema izveštaju revizora od 21.01.2010. godine nije ulagano u opremu za radionice, niti u mašine i opremu za obradu tkanine, već je uloženo 37.203,42 evra u mašine i opremu za tkačnice, 3.610,65 evra u mašine i opremu za frotire, iako to nije bila obaveza po izmenjenom investicionom programu, a u rekonstrukciju kotlarnice uloženo je 17.767,75 evra. Ukupna ulaganja kupca, ovde tužilaca, iznosila su 91.911,68 evra, što je više od vrednosti obaveze za investiranje za treću godinu, ali to investiranje ne odgovara ugovorenoj strukturi ulaganja. Na osnovu toga, nižestepeni sudovi su stava da je time ispunjen osnov za raskid ugovora o prodaji kapitala subjekta privatizacije, jer kupac kapitala nije ispunio ugovorenu obavezu investiranja u subjekat privatizacije. Prema tom činjeničnom utvrđenju su sudovi primenili odredbu člana 41a. stav 1. tačka 2. Zakona o privatizaciji, kojom je propisano da se ugovor o prodaji kapitala smatra raskinutim zbog neispunjenja, ako ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne investira u subjekat privatizacije na način, u obliku i roku utvrđenim ugovorom. Drugostepeni sud obrazlaže da izvršenje ugovorene obaveze investiranja ne podrazumeva samo investiranje u ugovorenom iznosu, već i u odgovarajućoj strukturi priciziranoj zaključenim ugovorom. Pri tom, drugostepeni sud ne prihvata razloge tužilaca da je i prema nalazu veštaka izmena strukture ulaganja bila neophodna, i to stoga što nije sporno da za takvu izmenu strukture ulaganja kupac kapitala nije imao odobrenje tuženog. Obaveza kupca da iz sopstvenih sredstava izvrši investiranje u subjekt privatizacije u skladu sa investicionim programom predviđena je po članu 8. tačka 1.1. ugovora.

Drugi razlog za raskid ugovora o prodaji kapitala subjekat privatizacije na koji se pravni prethodnik tužene pozvao, je neispunjenje obaveze iz člana 8. tačka 3.6. stav 2. ugovora o prodaji kapitala subjekta privatizacije, kojim je kupac kapitala preuzeo obavezu da u periodu od 5 godina omogući da subjekt privatizacije nastavljajući da obavlja registrovanu delatnost održi tekući obim proizvodnje, bez smanjivanja postojećeg kapaciteta. Kupcu, ovde tužiocima, je odlukom pravnog prethodnika tuženog Agencije za privatizaciju od 08.12.2009. godine ostavljen naknadni rok od 60 dana od dana prijema odluke agencije, da izvrši obaveze iz člana 8. tačka 3.6. stav 2. ugovora i tačka 2. socijalnog programa. U vezi sa tim utvrđeno je da su podaci o fizičkom obimu proizvodnje takvi da je proizvodnja prediva opala u 2008. godini na 215.834 kolograma u odnosu na 599.731 kilogram u 2006. godini, da je proizvodnja tkanine u 2009. godine smanjena na 40,36% proizvodnje iz 2006. godine, proizvodnja konfecije umanjena na 42,66% u 2009. godni u poređenju sa proizvodnjom 2006. godine, proizvodnja pletenine u 2009. godini pala na 20% proizvodnje u 2006. godini. Subjekt privatizacije je samo u 2008. godini ostvario dobit, dok je u preostalim godinama ostvario značajne gubitke. Uzrok pada tekućeg obima proizvodnje u 2009. godini je štrajk zaposlenih od 10.02.2009. do 14.08.2009. godine. Komisija veštaka konstatovala da je fizički obim proizvodnje smanjen zbog štrajka zaposlenih, ali i da bi subjekt privatizacije održao kontinuitet proizvodnje da nije bilo štrajka. Međutim, prvostepeni sud je našao da je štrajk zaposlenih posledica neispunjavanja obaveza subjekta privatizacije prema zaposlenima, i iz tog razloga štrajk zaposlenih ne smatra opravdanim razlogom za smanjenje obima proizvodnje kod subjekta privatizacije. Za prvostepeni sud su ostvareni poslovni rezultati i ukupni gubici subjekta privatizacije pokazatelj da tužilac nije ispunio obaveze iz člana 8. tačka 3.6. stav 2. Ugovora o prodaji kapitala subjekta privatizacije i na osnovu navedenog našao da je ispunjen uslov za raskid ugovora o prodaji kapitala subjekta privatizacije po osnovu neostvarivanja obaveza održavanja kontinuiteta proizvodnje u smislu odredbe člana 41a. stav 1. tačka 4. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br 123/2007). Drugostepeni sud prihvatajući zaključke prvostepenog suda dodaje da je svrha privatizacije omogućavanje subjektu privatizacije da u najgorem slučaju zadrži obim proizvodnje koji je neposredno prethodio privatizaciji, ali pre svega da se stvore uslovi za povećanje obima proizvodnje u registrovanoj delatnosti nakon izvršene privatizacije, dok je u konkretnom slučaju utvrđeno smanjenje fizičkog obima proizvodnje i značajno povećanje gubitaka, pa je za drugostepeni sud nebitno da je od strane postupajućih veštaka dat razlog za smanjenje obima proizvodnje u štrajku zaposlenih, kao i zaključak da bi subjekat privatizacije održao kontinuitet proizvodnje da nije bilo štrajka i to zato što je poslovodstvo subjekta privatizacije odgovorno za štrajk zaposlenih, zbog neisplate zarada za prethodni period.

Kod utvrđenog stanja stvari nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci nisu u celosti ispunili ugovorne obaveze u odnosu na ugovorenu strukturu investicionih ulaganja, ni obavezu održavanja kontinuiteta proizvodnje, zbog čega su se stekli uslovi da se u smislu odredbe člana 41a. stav 1. tačka 4. Zakona o privatizaciji ugovor o prodaji kapitala subjekta privatizacije smatra raskinutim i sledstveno tome ne postoji odgovornost za štetu koju su tužioci pretrpeli navodno neosnovano raskinutim ugovorom o prodaji kapitala subjekta privatizacije, te su odbijeni tužbeni zahtevi za obavezivanje tuženog za isplatu tužiocima utuženih iznosa na ime naknade štete po primarnom tužbenom zahtevu i za usvajanje eventualnog tužbenog zahteva. Drugostepeni sud rezonuje da, sve i kada bi se prihvatilo da je izmenjena struktura investiranja sa strane tužilaca bila opravdana, te se zaključilo da su u celosti izvršili obavezu investiranja, i tada faktički rezultati poslovanja subjekta privatizacije pokazuju da nije zadržan fizički obim proizvodnje na nivou koji je prethodio privatizaciji, što je dozvoljen razlog da se ugovor o prodaji kapitala subjekta privatizacije DP Niška industrija tekstila „Ratko Pavlović – Nitex“ raskine, zbog neizvršenja ugovorne obaveze održavanja kontinuiteta registrovane delatnosti. Zaključak o neizvršavanju ugovorene obaveze održavanja kontinuiteta registrovane delatnosti je drugostepeni sud zasnovao u konačnici na podacima o značajnom padu obima proizvodnje a na dan izvršene vanredne kontrole tuženog 16.04.2010. godine u odnosu na period koji je prethodio privatizaciji, o povećanju komuliranog gubitka koji je nadmašio iznos osnovnog kapitala, štrajkovima zaposlenih zbog neisplaćenih zarada i smanjenom prihodu od prodaje u 2009. godini i smanjenju poslovnih prihoda u 2009. godini. Po zaključku drugostepenog suda kupci kapitala nisu stvorili potrebne uslove da subjekat privatizacije zadrži kontinuitet proizvodnje u registrovanoj delatnosti u obimu koji je prethodio privatizaciji.

Navodima revizija tužioci osporavaju ispunjenost uslova za raskid ugovora o prodaji kapitala, od čega zavisi zaključak o tome da li je raskid ugovora bio zakonit ili ne, te posledično da li tužioci imaju pravo na naknadu štete koju odmeravaju prema svim izdacima koje su imali u vezi sa subjektom privatizacije, ili na održavanje ugovora na snazi. Prvotužilac ukazuje na utvrđeno činjenično stanje da su tužioci na ime kupoprodajne cene isplatili ukupan iznos od 2.250.000 evra, zatim o visini investicionih ulaganja u prvoj godini od ukupno 1.946.891,00 evra, u drugoj godini 624.709,48 evra i u trećoj godini 75.290,48 evra, ukupno 2.646,891,28 evra, i tvrdi da su promene strukture ulaganja u trećoj investicionoj godini bile tehnološki opravdane, pri čemu se poziva na saglasnost tuženog za promenu strukture ulaganja u prvoj i drugoj investicionoj godini. Drugo, odstupanje od vrednosti ulaganja za treću investicionu godinu po stavu tuženog, u iznosu od 17.466,49 evra u odnosu na ukupni obavezni iznos ulaganja smatra bez značaja, jer iznosi 0,66%. Prvotužilac smatra da kontinuitet proizvodnje jeste održan, time što je nakon okončanja štrajka proizvodnja pokrenuta 01.09.2009. godine, postizanjem mesečnog nivoa magacina gotove robe iz 2007. i 2008. godine, dostignutim poslovnim prihodom u toj godini i drugo. U pogledu ispunjenja obaveze na investiranje u trećoj godini, ukazuje da je utvrđeno da su tužioci u subjekat privatizacije investirali mnogo više od onoga na šta su se obavezali, po drugim osnovama. Sve ukupno, tužioci su računajući kupoprodajnu cenu, obavezne investicije i dodatna ulaganja investirali 12.000.000 evra u subjekat privatizacije. Prema tako iznetim činjenicama smatra da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe člana 41. stav 1. tačka 2. i 4. Zakona o privatizaciji kada je smatrao zakonitim raskid ugovora pozivom na činjenicu da je u trećoj investicionoj godini investirano 0,66% manje od ugovorenog i da nije ostvaren kontinuitet obavljanja registrovane delatnosti, pri čemu nije primenio odredbe člana 11., 12. i 131. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je raskid ugovora o prodaji kapitala bio nezakonit smatra da tužiocima pripada pravo na naknadu štete u skladu sa odredbama člana 154. i 185. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugotužilac osporava pravilnost drugostepene presude sa razloga što smatra da je drugostepeni sud zasnovao odluku na stavu Agencije za privatizaciju da obaveza investiranja nije ispunjena, umesto na revizorskom izveštaju kao jedino relevantom za raspravljanje tog pitanja, koji revizorski izveštaj je predat Agenciji za privatizaciju 22.01.2010. godine, kojim je potvrđeno da je obaveza investiranja izvršena u visini od 91.911,68 evra. Isto je potvrđeno od strane komisije sudskih veštaka nalazom od 09.05.2018. godine, koji su utvrdili da su strukturne promene ulaganja u trećoj investicionoj godini bile tehnološki opravdane, a samim tim i ekonomski opravdane, kao posledica prethodno izvršenih strukturnih promena za prvu i drugu privatizaciju godinu, koje je Agencija za privatizaciju odobrila. Smatra pogrešnim materijalnopravni zaključak drugostepenog suda da kupac nije izvršio obavezu investiranja. Dalje ističe da nižestepeni sudovi nisu cenili činjenicu da je kupac 01.04.2010. godine Agenciji za privatizaciju dostavio aneks revizorskog izveštaja od 31.03.2010. godine, kojim opovrgava konstataciju da nije postupio u naknadno ostavljenom roku iz obaveštenja Agencije od 10.03.2010. godine da dostavi relevantan dokaz da je izvršio obavezu investiranja za treću godinu i obavezu kontinuiteta poslovanja. Osporava da je razlog raskida ugovora neispunjenje obaveze iz člana 8. tačka 3.6. stav 2. ugovora, jer taj razlog jeste spomenut u obaveštenju kao razlog sprovedene kontrole, ali ne i kao razlog raskida, što znači da je taj razlog otpao. Ugovor je raskinut iz dva razloga: iz člana 8. tačka 1.1. i tačka 2. socijalnog programa. Iz tog razloga nižestepeni sudovi suštinski pogrešno primenjuju materijalno pravo, to jest odredbu člana 8. tačka 3.6. stav 2. ugovora. Tako, pogrešno tumače i primenjuju normu kao da se kupac obavezao da održi tekući obim proizvodnje, što je u domenu subjekta privatizacije a ne kupca, koji ima obavezu da subjektu privatizacije to omogući kroz investiranje. Osporava shvatanje nižestepenih sudova o smislu održavanja tekućeg obima proizvodnje bez smanjivanja postojećih kapaciteta kao predprivatizaciono stanje, što se svakako ne može pripisati u krivicu kupcu koji sa proizvodnjom nema veze. Kupac je subjektu privatizacije omogućio da održi tekući obim proizvodnje bez smanjivanja postojećeg kapaciteta ulaganjem, čiji obim je potvrđen nalazom komisije veštaka, investiranjem za prve tri investicione godine i ostalim ulaganjem mimo obaveznih. Ukazuje na značaj ekonomske krize na globalnom nivou u 2008. godini kao opštepoznatu činjenicu od uticaja na pad obima proizvodnje. Smatra da nižestepene presude ne sadrže razloge o prekidu ili neodržavanju kontinuiteta proizvodnje u smislu tačke 2. socijalnog programa, koji se neosnovano povezuje sa padom obima proizvodnje. Padom obima proizvodnje nije došlo do prekida kontinuiteta proizvodnje. U krajnjem, jasno je da tužioci kao posledicu raskida ugovora ne bi imali pravo na povraćaj kupoprodajne cene, kako je to eksplicitno predviđeno članom 8. tačka 5.3. ugovora, ali bi imali pravo na povraćaj iznosa izvršenih ulaganja, odnosno investicija. U slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja zakon ne isključuje pravo kupca na povraćaj iznosa izvršenih ulaganja. Stoga smatra da je propuštanjem da primeni relevantne odredbe materijalnog prava iz člana 132. Zakona o obligacionim odnosima i tuženog obaveže na povraćaj iznosa iz stava tri, četiri i pet prvostepene presude koji se odnose na ulaganja kupca, pogrešno promenjeno materijalno pravo u odlučivanju o tužbenim zahtevima.

Trećetužilac takođe istrajava na tvrdnji da je dokazano da su tužioci izvršili sve svoje ugovorne obaveze i da raskid ugovora o privatizaciji nije bio osnovan. Navod revizije trećetužioca je da se Agencija za privatizaciju nikada nije izjasnila na zahtev tužilaca od 05.02.2010. godine, kojim je tražena izmena strukture ulaganja u trećoj godini, zatim da je u naknadno ostavljenom roku od strane tužilaca dostavljen Agenciji za privatizaciju aneks revizorskog izveštaja od 31.03.2010. godine i da nije utvrđeno da li je Agencija taj dokaz prihvatila. Po tvrdnji trećetužioca investiciono ulaganje u trećoj godini u strukturi kako je izvršeno je bilo tehnološki opravdano izmenama investiranja u prvoj i drugoj godini, a i premašili su ugovoren iznos investiranja za 2007. i 2008. godinu. Time osporava zaključak nižestepenih sudova da tužioci nisu izvršili ugovornu obavezu iz odredbe člana 8. tačka 1.1. koja se odnosi na obavezno investiranje iz sopstvenih sredstava u subjekat privatizacije, smatrajući da struktura investiranja kod iznetog stanja stvari nije od značaja. Osporava ocenu izvedenih dokaza o tome da su održali kontinuitet proizvodnje i povećali postojeće kapacitete proizvodnje kod subjekta privatizacije. U ugovoru ne postoje jasni i određeni parametri o tome kako se definiše visina tekućeg obima proizvodnje. Smatra da drugostepeni sud nije razjasnio pravo značenje odredbe 8. tačka 3.6. ugovora kada je utvrdio da tužioci nisu izvršili tu obavezu i pored utvrđene činjenice da su tužioci od kupovine subjekta privatizacije do 10.05.2010. godine u subjektu privatizacije obavljali delatnost koja je bila registrovana i pre zaključenja ugovora. Konačno odredbom člana 8. 3.6. ugovora o prodaji kapitala predviđena je obaveza kupca da omoguće da subjekat privatizacije nastavi da obavlja registrovanu delatnost, održi tekući obim proizvodnje bez smanjivanja postojećeg kapaciteta, što jezičkim tumačenjem dovodi do zaključka da su članovi konzorcijuma, tužioci nesporno omogućili subjektu privatizacije da nastavi da obavlja delatnost, što nikada nije prestao. Sve i kada bi se uzelo da je raskid ugovora o privatizaciji bio osnovan, koji zaključak revident smatra pogrešnim, tužioci imaju pravo na povraćaj ulaganja koja su imali van kupoprodajne cene, tumačenjem odredbe člana 41. stav 5. Zakona o privatizaciji kojim je određeno da sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima po odbitku troškova prodaje Akcijski fond prenosi kupcu sa kojim je ugovor o prodaji kapitala raskinut.

Ceneći razloge izjavljenih revizija i razloge pobijane drugostepene presude, revizijski sud nalazi da su revizije neosnovane, a odluka drugostepenog suda pravilna iz sledećih razloga.

Predmet tužbenih zahteva sva tri tužioca jeste naknada štete koju tužioci smatraju da su trpeli usled neosnovanog raskida ugovora o privatizaciji, kao kupci koji su po tom ugovoru isplatili ugovorenu kupoprodajnu cenu, investirali u subjekat privatizacije na ime investicionih ulaganja po osnovu ugovora i po drugim osnovima ulaganja. Visinu štete odmeravaju prema iznosima datim na ime kupoprodajne cene i na ime navedenih ugovorenih investicionih ulaganja i ulaganja po drugom osnovu.

Polazna osnova za odluku o tužbenim zahtevima za naknadu štete, kao i za odluku o eventualnom tužbenom zahtevu kojim tužioci traže da sud utvrdi da Ugovor o prodaji kapitala društvenog preduzeća Niška industrija tekstila „Ratko Pavlović – Nitex“ u restrukturiranju Niš, metodom javnog tendera, koga su zaključili sa Agencijom za privatizaciju kao pravnim prethodnikom tuženog 09.11.2006. godine, overenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu 09.11.2006. godine pod br II/1 1663/06 - ostaje na snazi i da proizvodi pravno dejstvo, jeste zaključak o zakonitosti i osnovanosti razloga za raskid ugovora.

Osnovanost i zakonitost razloga sa kojih je tuženi raskinuo ugovor sa tužiocima je sporno i činjenično i pravno pitanje za parnične stranke.

Međutim, bez obzira na razrešenje tog činjeničnog i pravnog pitanja, revizijski sud uočava bitne razloge za neosnovanost postavljenih tužbenih zahteva u sledećem.

Prema odredbama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br 38/01 ... 123/07) koji je bio na snazi u vreme raskida ugovora o prodaji kapitala, uređene su posledice raskida ugovora zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kada se kupac kapitala smatra nesavesnom stranom, tako da kupac nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene radi zaštite opšteg interesa (član 41a. stav 3.), a kapital koji je bio predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu (član 41a. stav 2.). Tužbenim zahtevima tužioci nastoje da naknade štetu za koju tvrde da su trpeli upravo raskidom ugovora koji nije bio utemeljen u neispunjenju ugovorenih obaveza sa njihove strane, kao kupaca kapitala. Šteta je, prema odredbi člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Tužioci idu za naknadom obične štete koju tvrde da su pretrpeli usled neosnovanog raskida ugovora, a na ime datog po osnovu kupoprodajne cene i investiranja u skladu sa ugovorom i drugih osnova ulaganja. Odgovorno lice je prema odredbi člana 185. Zakona o obligacionim odnosima dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Revizijski sud zaključuje da se davanja na ime kupoprodajne cene kapitala, kao i na ime investiranja u subjekat privatizacije ne mogu smatrati štetom, odnosno umanjenjem imovine tužilaca, nastalom raskidom ugovora. Ta davanja tužilaca učinjena su dok je ugovor bio na snazi, ne kao posledica raskida ugovora. Da raskida nije bilo, predmetni iznosi ne bi ostali u imovini tužilaca, ne bi činili imovinu tužilaca. Prema tome, njihova imovina nije umanjena raskidom ugovora. Sredstva na ime kupoprodajne cene prema odredbi člana 41b. Zakona o privatizaciji bila bi u konačnici uplaćena na račun budžeta Republike Srbije. Prema tome nije osnovana tvrdnja tužilaca da je raskidom ugovora došlo do štete, odnosno umanjenja njihove imovine, za iznos kupoprodajne cene koji su u ispunjenju ugovora platili. Raskidom ugovora nije došlo do umanjenja imovine tužilaca ni za iznos koji su investirali u subjekat privatizacije. Kao i kod kupoprodajne cene, iznos investicija je upravo rezultat ispunjenja ugovora, a ne njegovog raskida. Iznos koga su tužioci investirali u subjekat privatizacije u oblicima koje navode u činjeničnom osnovu tužbe, pripao je subjektu privatizacije, a ne ovde tuženom. Od sredstava koje su investirali u subjekat privatizacije, da nije došlo do raskida ugovora, tužioci kao kupci kapitala stekli bi akcije na ime izvršenih obaveza iz ugovora o prodaji kapitala. Dakle da je ugovor ostao na snazi, tužiocima ne bi pripadao ni novčani iznos koga su investirali u subjekat privatizacije, koji je predmet tužbenog zahteva. U situaciji kada ugovor o prodaji kapitala jeste raskinut, akcije na ime povećanja kapitala subjekta privatizacije u izvršenju ugovorenih obaveza prenete Akcijskom fondu i ovde tuženom, kupcu kapitala može pripasti samo iznos ostvaren od prodaje sopstvenih akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala subjekata privatizacije novim ulozima, po odbitku troškova prodaje, što je propisano odredbom člana 41. stav 2. i 5. Zakona o privatizaciji. Ovo bez obzira na uzroke raskida ugovora, savesnost ili nesavesnost na strani kupca iz ugovora o prodaji kapitala koji je raskinut. Međutim, to nije predmet tužbenog zahteva, niti je bio predmet dokazivanja sa strane tužilaca u ovom parničnom postupku.

To su razlozi zbog kojih revizijski sud smatra neosnovanim primarne tužbene zahteve tužilaca.

Eventualni tužbeni zahtev usmeren je na utvrđenje da ugovor o prodaji kapitala ostaje na snazi i da proizvodi pravno dejstvo, što bi tuženi bio dužan da prizna i trpi, u smislu odredbe člana 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojim tužioci idu za utvrđenjem da postoji sporni pravni odnos zasnovan ugovorom o prodaji kapitala koga su zaključili sa pravnim prethodnikom tuženog 09.11.2006. godine, odnosno da taj ugovor proizvodi pravno dejstvo. Međutim, ugovor jeste raskinut i ne proizvodi pravno dejstvo od raskida, bez obzira na osnovanost ili neosnovanost raskidnog razloga. Kako navodi i prvotužilac u reviziji, tužba je inicijalno podneta radi utvrđenja da je ugovor o prodaji kapitala na snazi ali je u međuvremenu subjekat privatizacije prodat trećem licu. Dakle, prema faktičkom stanju ugovor nije na snazi i ne proizvodi pravno dejstvo i suprotno se ne može utvrditi. To su razlozi zbog kojih je neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilaca. Primarni tužbeni zahtev tužilaca nije postavljen na temelju osnovanosti eventualnog tužbenog zahteva. Naprotiv, njihov zahtev za naknadom štete upravo je zasnovan na pretpostavci o raskidu ugovora kao štetnoj radnji. Prema tome, nema osnova za razmatranje da li je moguće obavezati tuženog da tužiocima isplati odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete zato što nije moguće uspostavljanje ranijeg stanja, u slučaju da ugovor ostaje na snazi, u smislu odredbe člana 185. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima na koju se pozivaju revidenti.

Na osnovu iznetog je o revizijama tužilaca odlučeno kao u izreci, po odredbi člana 405. Zakona o parničnom postupku.

Odbijeni su zahtevi tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer sa revizijama nisu uspeli, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova povodom odgovora na revizije, jer taj trošak nije bio potreban u smislu odredbe člana 150. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić