Protiv drugostepene presude tužilac izjavljuje blagovremenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije (u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda za odbijajući deo zahteva od 34.260 evra) primenom člna 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije dozvoljena u navedenom delu.

Tužilac je dana 13.08.2012. godine podneo tužbu (predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave) radi isplate iznosa od 130.307,00 evra. Ranijim sudskim odlukama, tuženi je pravnosnažno obavezan da plati iznos od 25.228,45 evra. Prvostepenom presudom tuženi je obavezan da plati 56.824,80 evra, dok je odbijen zahtev za 34.260 evra. Drugostepenom presudom od 24.12.2014. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu u kojem je odbijen zahtev tužioca za isplatu iznosa od 34.360 evra, a ista preinačena u usvajajućem delu zahteva tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 56.824,80 evra. Reviziju tužilac izjavljuje 09.02.2015. godine.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 55/14) koja je izmenjena članom 22. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' broj 55/14) propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako je vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u iznosu od 34.260 evra ispod zakonom propisanog limita za dozvoljenost revizije, revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP reviziju tužioca odbacio kao nedozvoljenu i odlučio kao u izreci pod dva.

U delu u kojem je drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 56.824,80 evra revizija tužioca je dozvoljena jer je odredbom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 55/14) propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka što je ovde slučaj.

Postupajući u smislu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana u odnosu na drugostepenom presudom preinačeni deo.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je tuženom isporučio robu po kom osnovu mu je ispostavio fakture – račune broj 632850, 632852, 632854, 632857, 632861, 632861, 632863, 632867, 632871, 632872 i 632874 u zbirnom iznosu 130.307,00 evra. Po ovim računima tužilac je carinio izvezenu robu na carini u Turskoj. Tuženi je osporavao tokom postupka navedeni iznos navodeći da tužilac ne može potraživati više od 25.228,45 evra. Pravnosnažnom presudom tuženi je obavezan da plati tužiocu navedeni iznos, a predmet spora u ponovnom postupku je potraživanje tužioca prema tuženom u visini od 91.084,90 evra. Utvrđeno je da razlika između fakturisanih računa priloženih od strane tužioca i tuženog, za 2011. godinu iznosi 34.260 evra a u 2012. godini 56.824,80 evra. Na osnovu primljene dokumentacije koja je dostavljena od strane uprave carina, veštačenjem je utvrđeno da je dokumentacija carine usaglašena sa tužbenim zahtevom tužioca i iskazanim računima u pogledu broja svake pojedinačne fakture i to akata carinarnice Dimitrovgrad, carinarnice Niš i odeljenja za obaveštajne poslove. Prema dokumentaciji carine i prilogu carine tužilac je priložio fakture koje odgovaraju za obavljeni tranzit kroz carinsko područje i izvršio prijavu u našem carinskom području prema priloženim utuženim fakturama. Prema konačnom nalazu i mišljenju veštaka proizilazi da nije usaglašena dokumentacija između tužioca i tuženog za fakturisane račune za 2011. i 2012. godinu te da razlika za 2011. godinu iznosi 34.260 evra a za 2012. godinu iznosi 56.824,80 evra.

Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev za iznos od 56.824,80 evra sa obrazloženjem da je tuženi u obavezi da tužiocu plati cenu za preduzetu robu i to po cenama fakturisanim u računima koji su priloženi od strane tužioca, s pozivom na odredbu člana 53. i 78. Konvencije Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, a odbija za iznos od 34.260,00 evra.

Drugostepeni sud u odluci o žalbi tuženog izražava drugačiji pravni stav. Pravni stav zasnovan na članu 11. Konvencije propisuje da ugovor o prodaji ne mora da se zaključi niti potvrdi u pismenoj formi, niti je podvrgnut bilo kojim drugim zahtevom u pogledu forme. On se može dokazivati na bilo koji način uključjući i svedoke. Na tužiocu je teret dokazivanja da je između parničnih stranaka ugovorena cene robe po utuženim računima. U konkretnom slučaju postoji razlika u pogledu tranzitne dokumentacije i dokumentacije prilikom uvoznog carinjenja. Za pravilnu ocenu saglasnosti volje u pogledu ugovorene cene u smislu člana 16. do 24. Konvencije relevantni su računi po osnovu kojih je vršeno uvozno carinjenje robe, jer je po tim cenama tuženi robu preuzeo i ispunio carinske obaveze prema utvrđenoj carinskoj vrednosti robe. Tužilac nije priložio dokaze kojima bi potvrdio svoje tvrdnje o zloupotrebi i naknadnoj izmeni računa od strane tuženog, te stoga eventualno utvrđenje nepravilnosti u carinskom postupku odnosno eventualno utvrđenje odgovornosti za carinski prestup i prekršaj može biti od uticaja samo za izjavljivanje vanrednog pravnog leka. Sledom tih razloga drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu i odbija zahtev tužioca za isplatu iznosa od 56.824,80 evra.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu odbivši zahtev tužioca u prvostepenom presudom dosuđenom iznosu.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog suda. Po tom stavu, jedino merodavne fakture za utvrđivanje visine cene za isporučenu robu su one koje je dostavio tužilac, a ne tuženi, te stoga nije bilo mesta da drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu i odbije zahtev tužioca.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Faktura predstavlja jednostrani akt tužioca koji sam po sebi ne može predstavljati jedini i validan dokaz o osnovanosti utuženog potraživanja. Faktura je jednostrana isprava koja prati robu i ne stvara sama po sebi novčanu obligaciju, već predstavlja poziv poverioca dužniku za ispunjenje ugovorne obaveze. Ako je osnov potraživanja osporen, teret dokazivanja leži na tužiocu. Tužilac je na okolnost da je ugovorena cena robe po utuženim računima dostavio dokaze, da je prema utuženim računima obavljen tranzit kroz carinsko područje i izvršena prijava u našem carinskom području. Tuženi je dostavio orignale računa koji sadrže identične podatke u pogledu vrste i količine robe, ali ne i u pogledu fakturisane cene. Te račune je direktor tužioca osporio u pogledu potpisa i pečata. Međutim, tužilac nije priložio dokaze na osnovu kojih bi osporio verodostojnost ovih isprava. Iz sadržine dopisa uprave carine – Sektora za kontrolu primene carinskih propisa od 12.03.2014. godine proizlazi da je tuženi kao uvoznik i carinski obveznik carinjenje robe izvršio po osnovu računa koje je tuženi dostavio tokom postupka. Prema dokumentaciji Carinarnice Beograd nisu utvrđene razlike u pogledu prijavljene vrednosti prilikom carinjenja i sudu prezentirane dokumentacije – faktura od strane carinskog obveznika – tuženog. Prijavljena vrednost robe prilikom carinjenja odgovora fakturama carinskog obveznika što znači da su ove radnje uvoznog carinjenja preduzete u skladu sa carinskim zakonom.

Kada postoji razlika u pogledu tranzitne dokumentacije prilikom uvoznog carinjenja, i po stanovištu ovog suda, relevantni su oni računi po osnovu kojih je vršeno uvozno carinjenje roba, jer je po tim cenama tuženi robu preuzeo i ispunio carinske obaveze prema utvrđenoj carinskoj vrednosti roba. Tužilac nije priložio dokaze kojima bi potkrepio iznete tvrdnje o zlupotrebi odnosno naknadnoj izmeni računa od strane tuženog. Kako nisu priloženi adekvatni dokazi u prilog osnovanosti tužiočevog potraživanja u delu od 56.824,80 evra, to je potraživanje tužioca neosnovano, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Ostalim navodima tužioca koji govore u prilog originalnosti njegovih faktura se ne dovodi u pitanje pravilnost ovakvog zaključka drugostepenog suda.

Navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava stoga nisu osnovani.

Kako ne stoje revizijski razlozi tako ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti, revizijski sud je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci pod jedan revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.