Protiv drugostepene presude, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu I izreke i obavezan tužilac da solidarno plati tuženima prouzrokovane troškove parničnog postupka, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema bitne povrede odredaba parničnog postupka u okolnosti da drugostepeni sud nije održao raspravu, u smislu člana 374. stav 1. u vezi člana 387. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud ocenom dokaza, pa nema bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer ponovnog izvođenja dokaza u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom nije bilo. Sledi da povreda odredaba parničnog postupka, na koju se ukazuje revizijom tužioca, nije učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Revizijski navodi tužioca kojim se ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova svodi se na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, što nije zakonom dozvoljen revizijski razlog u smislu odredaba člana 407. Zakona o parničnom postupku. Prema sadržini revizijskih navoda, ukazuje se i na to da je pobijana odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, ali ni takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac traži utvrđenje ništavosti Odluke o povećanju kapitala upisom/unosom nenovčanog kapitala, overene kod Prvog osnovnog suda u Beogradu Ov. br. 46543/10 od 21.04.2010. godine, donete od strane drugotužene, Ugovora o prenosu udela overenog kod Prvog osnovnog suda u Beogradu Ov. br. 56199/10 od 12.05.2010. godine, te Aneksa ugovora o prenosu udela od 28.06.2010. godine, koji je overen kod Prvog osnovnog suda u Beogradu Ov broj 81041/10 od 28.06.2010. godine, kao preduzete sa ciljem da se spreči tužilac u naplati svog potraživanja prema drugotuženoj u iznosu od 102.258,27 evra po osnovu pravnosnažne i izvršne presude Višeg suda u Beogradu P 3977/10 od 22.12.2010. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, drugotužena je, kao tadašnji jedini osnivač prvotuženog, povećala osnovni kapital prvotuženog unosom nepokretne imovine, trosobnog stana u ..., u Ulici ..., površine 88 m2, procenjenog na 200.000 evra - Odlukom o povećanju kapitala upisom nenovčanog kapitala od 21.04.2010. godine, koja je sprovedena u Agenciji za privredne registre 26.04.2010. godine. Nakon toga je dana 12.05.2010. godine zaključen Ugovor o prenosu 100% udela između drugotužene i trećetužene i Aneks ugovora dana 28.06.2010. godine, na osnovu kojih je u APR izvršen prenos udela i promena osnivača. Na taj način trećetužena je postala osnivač prvotuženog. Nakon promene osnivača, u korist drugotužene je upisano pravo zaloge na 100% udela u prvotuženom radi obezbeđenja isplate iznosa od 200.500 evra, na koju isplatu se trećetužena obavezala drugotuženoj, i to iz ostvarene dobiti prvotuženog, a na ime cene prenetog joj udela u prvotuženom. Trećetužena se obavezala i da će povećati kapital prvotuženog ulogom ne manjim od 100.000 evra i obezbediti obrtna sredstva potrebna za investiciona ulaganja i tekuće poslovanje u iznosu ne manjem od 100.000,00 evra. Na osnovu rešenja APR BD SL 874/10 od 15.12.2010. godine izvršen je upis zabeležbe da je na 100% udela u prvotuženom upisana zaloga. Trećetužena nije isplatila drugotuženoj 200.500 evra na ime cene za preneti udeo, jer su se drugo i trećetužena dogovorile usmeno i pisano protokolom da zastanu sa zajedničkim poslom dok se pravnosnažno ne okonča predmetni spor sa AA. Tužilac u izvršnom postupku koji je vodio protiv drugotužene nije mogao da naplati potraživanje po pravnosnažnoj sudskoj presudi, u svojstvu izvršnog poverioca, jer drugotužena nije imala imovine, a u istom postupku trećetužena je izjavila da potraživanje drugotužene prema trećetuženoj obezbeđeno zalogom ne postoji. Tužilac je protiv tuženih podneo paulijansku tužbu 2011. godine, ali je postupak povodom podnete tužbe okončan povlačenjem tužbe. Trećetužena je, kao osnivač, na ime pozajmica u periodu 01.01.2013. - 24.04.2019. godine uplatila prvotuženom iznos od 1.911.988,31 dinar. Trećetužena u vreme zaključenja spornog ugovora o prodaji udela od 21.04.2010. godine nije znala za postojanje sporova i neraščišćenih odnosa između BB i AA, sve dok AA nije tužio trećetuženu 2011. godine.

Prvostepeni sud je, osim navedenog, utvrdio i to da je predmetni trosobni stan u Ulici ... drugotužena stekla u vlasništvo po osnovu Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 13.01.2001. godine, dok je cenu za stan u ime i za račun BB, kao kupca, platio prodavcu ovde tužilac, prema Ugovoru o regulisanju međusobnih prava i obaveza Ov. br. 462/2001 od 13.01.2001. godine, zaključenom između AA i „Zemun eksporta“ d.o.o. u svojstvu poslodavca, čiji je zakonski zastupnik AA - tužilac. Prema Ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti i Ugovoru o regulisanju međusobnih prava i obaveza, oba od 13.01.2001. godine, drugotužena BB je odmah mogla da se uknjiži kao vlasnik spornog stana, što je i učinila, kako je prvostepeni sud utvrdio uvidom u rešenje RGZ od 19.06.2008. godine. AA imao je pravo da upiše hipoteku na predmetnom stanu, oročenu na sedam godina, a što nije učinio. RGZ Služba za katastar nepokretnosti dana 12.01.2011. godine je u listu nepokretnosti ... KO ... izvršila upis prava vlasništva u korist prvotuženog na navedenoj nepokretnosti, a na osnovu Odluke o povećanju kapitala upisom/unosom nenovčanog kapitala.

U registru privrednih subjekata APR - za prvotuženog, kao osnivač prvotuženog upisana je VV – ovde trećetužena, kao direktor upisana je BB - ovde drugotužena.

Kod ovakvog činjeničnog utvrđenja prvostepeni sud je primenom Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 124/2004), koji je bio na snazi u vreme kada je doneta Odluka o povećanju kapitala upisom/unosom nenovčanog kapitala overena kod Prvog osnovnog suda u Beogradu Ov. br. 46543/10 od 21.04.2010. godine, zaključio da ne stoje razlozi za ništavost odluke, budući da je na osnovu navedene odluke o povećanju kapitala u registru privrednih društava APR upisano povećanje osnovnog kapitala prvotuženog preduzeća, pa je na taj način navedena odluka proizvela svoje statusno pravno dejstvo upisano u nadležni registar, a protekli su rokovi za poništaj iste. Stoga odluka nije podložna ništavosti po pravilima obligacionog prava. Prvostepeni sud, dalje, zaključuje da je drugotužena u vreme donošenja sporne odluke bila jedini osnivač prvotuženog sa 100% udela i slobodno raspolagala svojom imovinom donoseći odluku o povećanju kapitala prvotuženog, uvećavši vrednost svog udela u prvotuženom za tržišnu vrednost predmetne nepokretnosti, na koji način njena imovina u tom trenutku nije umanjena već je samo promenila oblik, pa se ne može smatrati da je navedeno učinjeno zlonamerno kako bi se izbeglo plaćanje dugovanja prema tužiocu, jer takav pravni posao do toga ne može da dovede. U pogledu ocene razloga za ništavost Ugovora o prenosu udela od 12.05.2010. godine sa Aneksom od 28.06.2010. godine, prvostepeni sud konstatuje da Zakon o privrednim društvima ne propisuje posebne razloge za ništavost ugovora o prenosu udela kao dvostrano teretnog pravnog posla, pa se ništavost ceni na osnovu Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud nalazi da je prenos udela slobodan u smislu člana 160. Zakona o privrednim društvima, osim ako navedenim zakonom ili osnivačkim aktom drugačije nije određeno. Prvostepeni sud je ispitao razloge za ništavost predmetnog ugovora i aneksa primenom odredbe člana 100. Zakona o obligacionim odnosima. Smatra da kauza ugovora nije bila nedopuštena. Ugovorne strane – drugo i trećetužena saglasile su se o svim bitnim elementima ugovora o prenosu udela i iz njega proistekle ugovorne obaveze nisu pravno nedopuštene po svom sadržaju i cilju zbog kojeg je nastao. Ocenom izvedenih dokaza i to izjava drugo i trećetužene i ostalih pisanih dokaza, prvostepeni sud je utvrdio da je motiv i cilj za zaključenje ovog ugovora bila zajednička saradnja i razvoj i unapređenje poslovanja prvotuženog društva. Prvostepeni sud zaključuje da činjenica da tužena još uvek nije uplatila drugotuženoj cenu za udeo, nije od uticaja i ne čini predmetni ugovor fiktivnim, već to jedino može biti razlog za raskid ugovor pod uslovima predviđenim zakonom. Budući da trećetužena nije imala nikakvih saznanja o tome da postoji potraživanje tužioca prema drugotuženoj, to prvostepeni sud zaključuje da ne postoji na strani trećetužene nedozvoljena pobuda u smislu člana 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje ništavosti spornog ugovora iz tog razloga. Prvostepeni sud nalazi da je trećetužena savesno treće lice, koje je stupilo u teretni pravni posao sa drugotuženom po osnovu ugovora o prenosu udela. Iz svih navedenih razloga prvostepeni sud je stanovišta da se ne može smatrati da je ugovor zaključen suprotno načelu savesnosti i poštenja, zabrane zloupotrebe prava i zabrane prouzrokovanja štete. Pazeći po službenoj dužnosti na postojanje ništavosti u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je našao da se ne radi o ništavom ugovoru i aneksu. Ispunjeni su svi zakonom predviđeni uslovi za nastanak punovažnog ugovora koji se tiču saglasnosti volja, predmeta i osnova ugovora, kao i zakonske forme istog. Drugostepeni sud prihvata u potpunosti stanovište prvostepenog suda, te je iz navedenog razloga potvrđena prvostepena presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Suština navoda revidenta je da su predmetna odluka i ugovor sa aneksom ništavi zbog nedopuštene kauze, iz razloga što tužilac smatra da je reč o besteretnom pravnom poslu, kako bi se onemogućio tužilac da svoje potraživanje naplati u izvršnom postupku, koji vodi protiv drugotužene, kao i da je postojala nedopuštena pobuda na strani trećetužene, nalazeći da je ista znala da postoji dugovanje drugotužene prema tužiocu, te da je predmetni ugovor sa aneksom zaključila sa drugotuženom kako bi osujetile tužiočevo potraživanje. S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da se navodi tužioca pre svega odnose na činjenično utvrđenje, pa isti ne mogu biti predmet revizijske ocene. Pravilno prvostepeni sud zaključuje da se u odnosu na utvrđenje uslova za ništavost odluke o povećanju kapitala primenjuje Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 124/2004), koji je bio na snazi u vreme kada je doneta predmetna odluka, da je bitno da je odluka proizvela statusno pravno dejstvo povećanja osnovnog kapitala društva, te nije podložna ništavosti po pravilima obligacionog prava. Pravilno prvostepeni sud zaključuje i da su prošli rokovi predviđeni Zakonom o privrednim društvima, iz člana 306. u vezi člana 152. za pobijanje takve odluke.

Kod datih mogućnosti tužiocu da obezbedi svoje potraživanje prema drugotuženoj, ne može se prihvatiti da je tužilac radnjama tuženih i ugovorom koji je predmet zahteva za utvrđenje ništavosti osujećen u namirenju potraživanja, odnosno da je to cilj ugovora. U pogledu ugovora o prenosu udela i aneksa, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da je dopušten osnov (causa) jedan od opštih uslova za valjanost ugovora. Ako osnov ne postoji, ili je nedopušten, ugovor je ništav, kako je propisano članom 52. Zakona o obligacionim odnosima. Osnov je neposredni pravni razlog koji i dovodi do stvaranja pravne obaveze i onaj pravni cilj koji navodi neko lice da preuzme obavezu i koji određuje pravni karakter posla. Nedopušten je osnov obaveze, po odredbi člana 51. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Kod ugovora o prenosu udela, osnov obaveze sticaoca udela je da isplatom kupoprodajne cene postane vlasnik udela u društvu, a osnov za prenosioca udela, adekvatno, da stekne osnov prestanku tog svojstva i sticanje novca na raspolaganje. U konkretnom slučaju od strane nižestepenih sudova je utvrđeno da su se drugo i trećetužena saglasile o svim bitnim elementima ugovora o prenosu udela i iz njega proisteklim obavezama, koje nisu nedopuštene po sadržaju i cilju zbog kojih su nastale. Prema utvrđenom činjeničnom stanju ne proizlazi zaključak da su drugo i trećetužena išle za nedopuštenim, javnom poretku ili moralu protivnim ciljevima, kako to tvrdi tužilac radi osujećenja naplate njegovog potraživanja. Činjenica da trećetužena još uvek nije ispunila svoju obavezu prema prvotuženom, a ni prema drugotuženoj, ne znači da je kauza obaveze nedozvoljena i da ne postoji. Što se tiče pobude, utvrđeno je od strane nižestepenih sudova da na strani trećetužene nije postojalo nedozvoljenih pobuda, niti njenog znanja o takvim pobudama drugotužene, pa sledom se ne može ni govoriti o mogućnosti primene navedene odredbe na konkretan slučaj u smislu člana 53. stav 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima. Prema činjeničnom utvrđenju trećetužena nije imala nikakvih saznanja u vreme ugovora o prenosu udela o tome da postoji potraživanje tužioca prema drugotuženoj. Ne može se govoriti ni o tome da su ugovori prividni, tako nešto tokom prvostepenog postupka nije utvrđeno, a sve kod utvrđenih činjenica o upisu promena u registre i daljoj egzistenciji prvotuženog. Kod konkretnog činjeničnog utvrđenja, koje nije predmet ispitivanja u revizijskom postupku, nema osnova za utvrđenje ništavosti ugovora o prenosu udela i aneksa sa razloga izostanka kauze, kao suprotnih javnom poretku i dobrim običajima, niti načelu savesnosti i poštenja.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić