Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Lončar, advokat u ..., protiv tuženih BB iz ..., VV iz ..., „Auto centar Intersrem“ DOO Novi Sad i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Božidar Beronja, advokat u ..., radi utvrđenja prava svojine i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 87.300.000,00 dinara, odlučujući o revizijama tužioca i tuženih izjavljenim protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 2214/20 od 13.01.2022. godine, u sednici veća održanoj 17. novembra 2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJAJU SE revizija tužioca i revizija tuženih, UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda 1Pž 2214/20 od 13.01.2022. godine u stavovima I, II, III, VI i VII izreke, i predmet se u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je presudom 1Pž 2214/20 od 13.01.2022. godine u I stavu izreke ukinuo presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 486/19 od 20.02.2020. godine u celosti; u II stavu izreke delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da su ništavi: 1) Odluka o povećanju kapitala nenovčanim ulogom od 28.04.2005. godine, overena dana 01.07.2005. godine pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod Ov1 26720/2005; 2) Ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću privrednog društva Acis NS DOO Novi Sad, zaključen dana 01.09.2015. godine između prvotuženog BB iz ... i drugotuženog VV iz ... na kojem su potpisi overeni 03.09.2015. godine pred javnim beležnikom Sinišom Soro iz ... pod UOP 2262-2015 i to u delu člana 5. stav 2. ovog ugovora da ukupan upisani i uneti novčani kapital ovog društva iznosi 21.079.761,58 dinara (nepokretnost); 3) početni likvidacioni izveštaj privrednog društva Acis NS DOO Novi Sad u likvidaciji od 20.04.2016. godine, donet od strane prvotuženog u svojstvu likvidacionog upravnika ovog društva i to u delu tačka 4. ovog izveštaja da imovinu ovog privrednog društva čini nepokretnost – poslovni prostor – lokal broj 1, površine 247 m2 koji se nalazi u Novom Sadu u ulici ... broj .., ulaz broj .., izgrađen na parceli broj .. upisan u listu nepokretnosti broj .. Novi Sad 2, čija je vrednost 21.079.761,58 dinara; 4) Odluka o raspodeli likvidacionog ostatka privrednog društva Acis NS DOO Novi Sad u likvidaciji, doneta dana 03.06.2016. godine od strane četvrtotužene u svojstvu osnivača ovog društva sa klauzulom za potvrđivanja isprave izdate i overene dana 07.06.2016. godine od strane javnog beležnika Siniše Soro iz ... broj OPU 842-2016 i to u stavu 2 dispozitiva ove odluke; 5) Izjava o bezuslovnoj saglasnosti za upis u Katastar nepokretnosti izdata dana 03.06.2016. godine od strane prvotuženog u svojstvu likvidacionog upravnika privrednog društva Acis NS DOO u likvidaciji i to u tački 2. ove izjave da se daje izričita i neopoziva saglasnost ovog privrednog društva da se nakon njegovog brisanja iz privrednih subjekata na osnovu sprovedenog postupka likvidacije četvrtotužena GG iz ..., ulica ... broj .., JMBG ..., može upisati u Katastar nepokretnosti i druge javne knjige kao vlasnik nepokretnosti – poslovni prostor za koji nije utvrđena delatnost broj 1, površine 247 m2 koji se nalazi u prizemlju stambene zgrade broj 1, u Novom Sadu ulica ... broj .., ulaz broj .., sagrađena na parceli broj .. upisan u list nepokretnosti broj .. KO Novi Sad 2, sa klauzulom o potvrđivanju isprave izdate i overene dana 07.06.2016. godine od strane javnog beležnika Siniše Soro iz ... broj OPU 843/2016; u III stavu izreke utvrdio da je tužilac po osnovu gradnje stekao pravo vlasništva u 1/1 dela na nepokretnosti – poslovnom prostoru broj 1, u površini od 247 m2, koji se nalazi u Novom Sadu Ulica ... broj .., ulaz broj .., izgrađena na parceli broj .. upisan u listu nepokretnosti broj .. KO Novi Sad 2, što su tuženi prvog, drugog, trećeg i četvrtog reda dužni priznati tužiocu i trpeti da se na osnovu ove presude odmah nakon pravnosnažnosti iste upiše kao vlasnik nepokretnosti kod RGZ Službe za katastar nepokretnosti KO Novi Sad 2, bez ičijeg daljeg pitanja i odobrenja; u IV stavu izreke odbio kompenzacioni prigovor prvotuženog za iznos od 450.439,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.09.2007. godine do isplate; u V stavu izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca za utvrđenje da su ništavi 1) Plan podele statusne promene izdvajanja uz osnivanje, usvojen od strane tuženog trećeg reda privrednog društva DOO Autocentar Intersrem eksport import Veternik dana 31.08.2015. godine i to u delu člana 5. stav 2. i člana 18. stav 2. ovog člana da se sa tuženog trećeg reda prenosi na privredno društvo Acis NS DOO Novi Sad pravo vlasništva na nepokretnoj imovini poslovnom prostoru, lokal broj 1, površine 247 m2, koji se nalazi u Novom Sadu u ulici ... broj .., ulaz broj .., izgrađen na parc. br .. upisan u listu nepokretnosti broj .. KO Novi Sad 2; 2) Odluka o usvajanju plana podele statusne promene izdvajanja uz osnivanje i Odluka o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje donete od strane Skupštine članova tuženog trećeg reda privrednog društva DOO Auto centar Intersrem, eksport import Veternik; u VI stavu izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca za obavezivanje tuženih da tužiocu na ime sticanja bez osnova solidarno isplate iznos od 357.000 evra sa domicilnom kamatom po stopi Evropske centralne banke za period od 06.07.2005. godine do 24.12.2012. godine na iznos od 3.000 evra i to počev svakog 01. u mesecu pojedinačno za prethodni mesec pa do konačne isplate, a za period od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena na godišnjem nivou na iznos od 3.000 evra počev od svakog 01. u mesecu pojedinačno za prethodni mesec pa do konačne isplate i u VII stavu izreke obavezao tužene da solidarno na ime preozrokovanih troškova parničnog postupka isplate tužiocu iznos od 536.460,50 dinara.

Protiv navedene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac, kojom presudom pobija u stavu VI izreke, odnosno u odbijajućem delu za novčani tužbeni zahtev i u stavu VII izreke, odnosno u delu odluke o troškovima postupka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi dozvoljenom i blagovremenom revizijom pobijaju drugostepenu presudu u usvajajućem delu za tužbeni zahtev, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 78/2011 ... 18/2020) i našao da su revizije osnovane, jer je u pobijanom delu drugostepena presuda zasnovana na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i istovremeno na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 16.09.2002. godine zaključen je ugovor o zajedničkoj izgradnji između tuženog BB (prvotuženog) i tužioca, te trećeg lica DD. Tim ugovorom je predviđena zajednička gradnja stambeno-poslovnog objekta spratnosti P+4+PK na parceli broj .. površine 6965 m2 KO Novi Sad na uglu ulica ... i ... u Novom Sadu, te utvrđeni imovinsko-pravni odnosi ugovornih strana povodom izgradnje. Ugovoreno je da se prvotuženi prema svim licima i nadležnim organima pojavljuje kao investitor objekta i da se kao takav vodi i u građevinsko-tehničkoj dokumentaciji. Tužiocu i DD, koji su državljani Republike Srpske, a na radu su u Saveznoj Republici Nemačkoj, obaveza je opredeljena članom 3. Ugovora kojim se obavezuju da obezbede finansijska sredstva potrebna za izgradnju ugovorene nepokretnosti zaključno sa njenom uknjižbom u zemljišnim i katastarskim knjigama. Visina sredstava koja se ulažu je 500.000 evra, i oni se obavezuju da taj iznos predaju na ruke prvotuženom, odmah po potpisivanju ovog ugovora. Sporazumeli su se da će najmanje na svakih šest meseci vršiti sravnjivanje međusobnih odnosa na način da se utvrdi presek stanja vezan za finansiranje i izgradnju predmetnog objekta, kojom prilikom će se zajednički potpisivati dokumenta u kome će se konstatovati u kojoj fazi je nepokretnost. Ugovorene strane su se saglasile da se profit, odnosno čista zarada koja bude ostvarena prodajom opisane nepokretnosti nakon njene izgradnje deli na tri dela i to tako da ugovorne strane postaju vlasnici onoliko kvadratnih metara stambeno-poslovne zgrade koji preostanu po odbijanju svih troškova vezanih za izgradnju predmetne nepokretnosti. Dana 07.09.2004. godine doneto je rešenje od strane Gradske uprave Sekretarijata za urbanizam i stambene poslove odeljenja za građevinarstvo Novi Sad, kojim se potvrđuje nacrt posebnih delova zgrade – stambeno-poslovnog objekta sagrađenog na parceli broj .. KO Novi Sad 2, tako da se kao posebne celine izdvajaju 37 poslovnih jedinica. Kao 37 je označen poslovni prostor broj 1, u prizemlju zgrade ukupne površine 247,03 m2. Dana 05.07.2005. godine sačinjen je zapisnik o sporazumnom rešavanju međusobnih odnosa povodom ugovora o zajedničkoj gradnji od 16.09.2002. godine, između prvotuženog, tužioca i DD. Tim sporazumom ugovorne strane su utvrdile da je predmet ugovora zajednička gradnja stambeno-poslovnog objekta na parceli .. KO Novi Sad 1, da je objekat u celosti završen i uknjižen u evidenciji nepokretnosti, da je investitor BB, prvotuženi, a tužilac i DD su finansijeri. Saglasno su konstatovali da je investitor do dana sačinjenja zapisnika od 05.07.2005. godine prodao sve etažne jedinice osim stana broj 13 i stana 12, i da investitor, prvotuženi, finansijerima tužiocu i DD u smislu člana 6. predmetnog ugovora isplati po osnovu izvršenog ulaganja i ostvarene dobiti ukupan iznos od 367.241,00 evra koje će međusobno podeliti. Dalje su utvrdili da vrednost neporodatih stanova i vrednost nepokretnog krana tip T 35 S iznosi 30.000 evra i da će ugovorne strane podeliti na dva jednaka dela (pola investitoru, a pola ulagačima), nakon realizovanja prodaje istih. Članom 6. sporazuma, spor koji teče pred Opštinskim sudom u Novom Sadu P 9833/04, stranke su se sporazumele i ugovorile da se smatra rešenim u odnosu na kran i kombi koji su obuhvaćeni tužbenim zahtevom, pa se ovde tužilac obavezao da u tom delu povuče tužbu i odrekne se tužbenog zahteva po tom osnovu. Potpisanim sporazumom ugovorne strane potvrđuju da nemaju više međusobnih potraživanja i obaveza proisteklih iz ugovora o zajedničkoj izgradnji. Sporazum su potpisali tužilac, prvotuženi DD. Odlukom o povećanju kapitala nenovčanim ulogom kod privrednog društva Autocentar Interserm eksport import od 28.04.2005. godine povećava se osnovni kapital društva unošenjem nenovčanog uloga – prava korišćenja i raspolaganja poslovnim prostorom broj 1, u površini od 247,03 m2 u prizemlju zgrade sagrađene na parceli broj .. upisane u zknj.ul. br .. KO Novi Sad 2, vrednost nenovčanog uloga je 27.677.360,00 dinara, za koje iznos se povećava osnovni kapital društva koji se sada sastoji od novčanog udela od 5.000 USD i nenovčanog udela u izraženoj vrednosti, udeli su osnivača ovde prvotuženog i drugotuženog u po 50%. Dalje, 31.08.2015. godine je trećetuženo privredno društvo donelo plan podele statusne promene izdvajanja uz osnivanje kojim je predviđeno sprovođenje statusnih promena izdvajanja uz osnivanje, kojim društvo DOO Auto centar Intersrem eksport import Veternik prenosi deo imovine i obaveza na novoosnovano društvo, pri čemu njegovi članovi stiču udele u društvu sticaocu srazmerno svojim udelima u društvu prenosiocu, a društvo prenosilac nastavlja da postoji. Ovom statusnom promenom društvo prenosilac prenosi na društvo sticaoca i pravo vlasništva nad nepokretnom imovinom poslovnim prostorom lokalom broj 1, površine 247 m2 koji se nalazi na adresi ... broj .. izgrađen na parceli broj .. upisan u list nepokretnosti .. KO Novi Sad 2. Dalje je zaključen ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću Acis NS DOO Novi Sad između prvotuženog i drugotuženog 01.09.2015. godine, overen pred javnim beležnikom Sinišom Soro 03.09.2015. godine kojim je predviđeno da je ukupan upisani i uplaćeni novčani kapital društva 1.000,00 dinara a ukupan upisani nenovčani kapital 21.079.761,58 dinara, i da članovi društva ovde prvotuženi i drugotuženi imaju udeo od po 50% ukupnog kapitala društva. Kod Agencije za privredne registre upisan je u registar privrednih subjekata Acis NS DOO Novi Sad sa navedenim podacima, a zatim 28.10.2015. godine upisan je prvotuženi sa 100% kapitala a brisan drugotuženi kao član društva, zatim je brisan prvotuženi a upisana četvrtotuženi kao član društva sa udelom u 100% kapitala 14.12.2015. godine, pa 14.01.2016. godine da je četvrtotužena donela odluku o pokretanju postupka likvidacije nad privrednim društvom i 03.06.2016. godine je četvrtotužena kao član društva u likvidaciji donela odluku o raspodeli likvidacionog ostatka po kojoj je preostala imovina društva – poslovni prostor za koji je utvrđena delatnost broj 1 – 247 m2 koji se nalazi u prizemlju stambeno- poslovne zgrade broj 1, u Novom Sadu u ulici ... broj .. izgrađena na parceli broj .. upisane u list nepokretnosti broj .. KO Novi Sad 2 i ona kao član društva donosi odluku da se likvidacioni ostatak njoj raspodeljuje, kao jedinom osnivaču. Dana 23.06.2015. godine DD je dao izjavu overenu kod notara u Nemačkoj u kojoj je između ostalog izjavio da je po ugovoru iz septembra 2002. godine sufinansijer sa ovde tužiocem iznosom od 500.000 evra i da su na ruke prvotuženom davali potrebna sredstva, on 50.000 evra a tužilac 450.000 evra, i da su tužilac i prvotuženi u vezi sa finansiranjem izgradnje objekta u njegovom prisustvu dogovorili da se u prizemlju objekta izgradi poslovni objekat u površini od 250 m2. Nesporan je iznos mesečne zakupnine od 3.000 evra i da je tužilac u izgradnju poslovno-stambenog objekta u Novom Sadu u ulici ... , izgrađenom na parceli broj .. KO Novi Sad, uložio 300.000 evra.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbene zahteve tužioca i kompenzacioni prigovor prvotuženog. Drugostepeni sud dovodi u pitanje zaključak prvostepenog suda da su potpisavanjem sporazuma od 05.07.2005. godine ugovorne strane razrešile sva pitanja vezana za izvršenje ugovora o zajedničkoj izgradnji. Drugostepeni sud nalazi da je prvotuženi za sebe zadržao, protivno odredbama zaključenog ugovora, poslovni prostor površine 274 m2 procenjene vrednosti 21.080.761,58 dinara, ili po prodajnom kursu od 15.07.2015. godine vrednosti 174.953 evra. Dalje, smatra da Ugovor o zajedničkoj izgradnji zaključen između stranaka 16.09.2002. godine nije osnov sticanja svojine, ali ne isključuje sticanje svojine po osnovu savesne izgradnje na strani tužioca, nezavisno od činjenice da tužilac u ugovoru nije označen kao investitor. Da bi raspravio da li je Ugovor o zajedničkoj izgradnji od 16.09.2002. godine izvršen, drugostepeni sud je smatrao bitnim da raspravi dve činjenice: koliko su ukupno iznosili troškovi izgradnje predmetnog objekta na dan tehničkog prijema i koja je tržišna vrednost objekta sa svim stanovima i lokalima. Ovo da bi mogao da proveri koliko iznosi dobit ugovornih strana realizacijom zajedničkog poslovnog poduhvata stranaka – izgradnje poslovno-stambenog objekta i nakon toga da bi, na osnovu nespornog učešća tužioca u izgradnji objekta iznosom od 300.000 evra, mogao da utvrdi da li je tužilac iznosom utvrđene dobiti prema sporazumu od 05.07.2005. godine i isplatom nespornog iznosa od 67.241 evra u celosti namiren, te da li je neisplatom odgovarajućeg dela dobiti stekao pravo svojine na predmetnom poslovnom prostoru, saglasno prethodnom usmenom dogovoru sa tuženim, na šta se poziva tužilac i, kako se to navodi u drugostepenoj presudi - „dokumentuje nespornom pismenom ispravom potpisanom od strane tuženog kojom su stranke raspodelile vlasništvo na određenim stanovima i poslovnom prostoru, na koji način bi inovirali odredbu ugovora o zajedničkoj izgradnji“. Pritom, imajući u vidu da je prvotuženi vodio ceo poslovni poduhvat a da je tužilac osporavao da je isplatom nespornog iznosa namiren, drugostepeni sud je smatrao da je teret dokazivanja na tuženom činjenice koliko su iznosili ukupni troškovi izgradnje predmetnog objekta i za koji iznos su oprihodovani poslovni prostor i lokali u izgrađenom objektu, što tokom postupka nije učinio. Drugostepeni sud je smatrao potrebnim da izvede dokaz građevinsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđenja koliko su ukupno iznosili troškovi izgradnje predmetnog objekta na dan tehničkog prijema, koja je tržišna vrednost objekta sa svim stanovima i lokalima, da bi potom bio u mogućnosti da utvrdi ostvarenu dobit učesnika u zajedničkom poslovnom poduhvatu, i činjenicu da li je tužilac, nesporno izvršenom isplatom od strane tuženog u iznosu od 67.241 evra, namiren u iznosu ostvarene dobiti srazmerno izvršenom ulaganju, te ako nije, da li je iznos nemirenog dela pokriva vrednost svojinskog zahteva tužioca, što bi ukazivalo na postojanje prethodnog usmenog dogovora ugovornih strana na koji se poziva tužilac i o čemu svedoči DD. Drugostepeni sud je činjenice koje je smatrao bitnim utvrdio na osnovu ocene nalaza i mišljenja veštaka od 20.12.2021. godine i dopune nalaza i mišljenja od 13.01.2022. godine, koje je u celosti prihvatio, ceneći i da je tuženi stavio primedbe na metodološki pristup veštaka i na taj način utvrđenu građevinsku vrednost objekta, a da su veštaci odgovorili na sve primedbe i pitanja tuženog. Na taj način je drugostepeni sud utvrdio da ukupni troškovi izgradnje stambeno-poslovnog objekta u ... u Novom Sadu iznose 1.061.323,07 evra, ukupna tržišna vrednost stanova i lokala u tom objektu iznosi 2.650.500,00 evra, građevinska vrednost poslovnog prostora broj 1, u površini od 247 m2 u tom stambeno-poslovnom objektu iznosi 51.004,76 evra, a tržišna vrednost tog poslovnog prostora je 360.000 evra, sve vrednosti utvrđene bez obračunatog poreza. Ostvarena dobit učesnika u poslu izgradnje predmetnog objekta iznosi 1.589.176,93 evra, procentualno 59,96%. Prema izvršenom ulaganju tužiocu pripada dobit od 179.880,00 evra, pa kako je tužiocu na ime dobiti isplaćeno 67.241 evra prema zaključenom sporazumu od 05.07.2005. godine, proizilazi da je ostao uskraćen za neisplaćenu dobit od 92.639 evra. Taj iznos pokriva građevinsku vrednost poslovnog prostora koji je predmet tužbenog zahteva, koja iznosi 51.004,76 evra, a drugostepeni sud zaključuje da je jedini mogući logičan zaključak da je između stranaka prethodno postojao usmeni dogovor da tužilac na ime izvršenog ulaganja u zajedničku izgradnju predmetnog objekta dobije u svojinu utuženi poslovni prostor. Na takav dogovor se pozivaju tužilac i DD, a na osnovanost zahteva drugostepeni sud smatra da upućuje i sadržina isprave u spisima na 95 strani. Drugostepeni sud zaključuje da se radi o originarnom načinu sticanja svojine na nepokretnosti od strane tužioca, koji je na osnovu savesne gradnje stekao pravo vlasništva na poslovnom prostoru broj 1, u površini do 247 m2 u predmetnom stambeno-poslovnom objektu. Raspolaganja prvotuženog nakon izvršenog etažiranja predmetnim aktima, bila su izvršena isključivo u funkciji osujećenja nenovčanog potraživanja tužioca. Ovo najpre Odlukom o povećanju kapitala nenovčanim ulogom kod privrednog društva Auto centar intersrem eksport import, na osnovu koje odluke je predmetni poslovni prostor upisan na trećetuženo privredno društvo Autocentar Inersrem DOO Veternik, neposredno pre sačinjavanja zapisnika o sporazumnom rešavanju međusobnih odnosa povodom ugovora o zajedničkoj gradnji, 05.07.2005. godine. Zatim daljim raspolaganjima obuhvaćenim tužbenim zahtevima, sve do likvidacionog izveštaja privrednog društva Acis NS DOO Novi Sad u likvidaciji, kojim je utvrđeno da imovinu tog privrednog društva čini predmetni poslovni prostor, i zatim raspodele likvidacionog ostatka koji se raspodeljuje njegovom jedinom osnivaču ovde četvrtotuženoj, koji su svi preduzeti iz razloga osujećenja potraživanja tužioca. Odluku o ništavosti ugovora o osnivanju Acis NS DOO Novi Sad od 01.09.2015. godine, zaključenog između prvo i drugotuženog, drugostepeni sud je zasnovao na odredbi člana 52. ZOO, zato što je zaključio da osnov tog ugovora nije bilo obavljanje registrovane delatnosti u cilju sticanja dobiti od strane privrednog društva, već isključivo prenos imovine, spornog poslovnog prostora sa trećetuženog na četvrtotuženu u cilju sprečavanja tužioca da u odnosu na prvotuženog ostvari svoje novčano potraživanje. Odluku o raspodeli likvidacionog ostatka privrednog društva Acis NS DOO Novi Sad u likvidaciji od 03.06.2016. godine, kao i početni likvidacioni izveštaj od 20.04.2016. godine i izjavu o saglasnosti za upis u Katastar nepokretnosti od 03.06.2016. godine izdatu od strane prvotuženog u svojstvu likvidacionog upravnika privrednog društva Acis NS DOO Novi Sad u likvidaciji u korist četvrtotužene, drugostepeni sud smatra ništavim pozivom na odredbe člana 47. ZOO, jer ne postoji predmet odluke i početnog likvidacionog bilansa, pa posledično ni likvidacioni ostatak ne postoji, jer je utvrđen ništavim prethodno izvršeni prenos spornog poslovnog prostora na privredno društvo Acis NSDO Novi Sad. Odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje ništvosti plana podele statusne promene izdvajanja uz osnivanje i odluke o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, za koju odluku se drugostepeni sud poziva na odredbu člana 13. tada važećeg Zakona o privrednim društvima koja je isključivala mogućnost oglašavanja osnivačkog akta ništavim. Dalje, odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih da tužiocu isplate korist pribavljenu korišćenjem spornog poslovnog prostora u dinarskoj protivvrednosti 3.000 evra mesečno za period od 06.07.2005. godine, odnosno u ukupnom iznosu od 357.000 evra za proteklih 10 godina pre utuženja, sa zateznom kamatom, pozivom na odredbe člana 217. i 214. ZOO, zato što tužene kao upisane nosioce prava svojine na spornom poslovnom prostoru drugostepeni sud ne smatra nesavesnim korisnicima, sve do momenta podnošenja svojinske tužbe u ovoj parnici 06.07.2015. godine.

Revizijski sud zaključuje da je pre svega revizija tuženih osnovana. Tuženi osnovano pobijaju pravilnost presude u usvajajućem delu za tužbene zahteve zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Drugostepeni sud je izveo zaključak o sadržini saglasne volje tužioca, prvotuženog i DD, neparničara, kod zaključivanja Ugovora o zajedničkoj izgradnji 16.09.2002. godine, u delu koji se tiče deobe profita, ili čiste zarade, čija se pravilnost za sada ne može prihvatiti. U članu 6. Ugovora, kako je utvrđeno, ugovorne strane su saglasne da se profit, odnosno čista zarada koja bude ostvarena prodajom nepokretnosti nakon njene izgradnje deli na tri dela i to tako da ugovorne strane postaju vlasnici onoliko kvadratnih metara zgrade koji preostanu po odbijanju svih troškova vezanih za izgradnju nepokretnosti. Sama odredba pretpostavlja prodaju nepokretnosti i zaradu ostvarenu njenom prodajom. Dakle, ne podrazumeva sticanje svojine na posebnim delovima na ime učešća u čistoj zaradi. Suprotno, drugostepeni sud ne prihvata stav prvostepenog suda da stvarna volja i namera ugovornih strana prilikom zaključenja Ugovora o zajedničkoj izgradnji nije bilo sticanje svojine na nepokretnostima, već podela čiste zarade koja bude ostvarena prodajom nepokretnosti. Međutim, kada obrazlaže sadržinu Ugovora, drugostepeni sud smatra da isti nije i ne može biti osnov sticanja svojine, ali ne isključuje sticanje svojine po osnovu savesne izgradnje. Zaključci drugostepenog suda o značenju odredbe Ugovora su oprečni.

U oceni sadržine i značaja sporazuma o rešavanju međusobnih odnosa povodom ugovora o zajedničkoj izgradnji, od 05.07.2005. godine, drugostepeni sud ne prihvata zaključak prvostepenog suda da su potpisivanjem sporazuma ugovorne strane razrešile sva pitanja vezana za izvršenje Ugovora o zajedničkoj izgradnji i situaciji, već, kako navodi u drugostepenoj presudi, u odsustvu obračuna troškova izgradnje objekta i obračuna prihoda ostvarenih od prodaje, u situaciji kad tužilac tvrdi da je sporazum potpisao pod pritiskom, smatra zaključak upitnim. Vrhovni kasacioni sud ukazuje da bi tvrdnja tužioca da je sporazum sa tuženim potpisao pod pritiskom vodila rušljivosti takvog sporazuma, usled mane volje tužioca kod njegovog zaključenja. Drugostepeni sud nije raspravio uslove za isticanje rušljivosti sporazuma, propisane odredbama člana 60, člana 111, 112. stav 1, ta člana 117. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisano pod kojim uslovima ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena može tražiti da se ugovor poništi. Bez takvog zahteva tužioca, drugostepeni sud nije mogao odbiti da primeni ugovor zaključen među strankama, već je morao utvrditi kakva je sadržina sporazuma od 05.07.2005. godine. U drugostepenoj presudi je izostalo šta sud utvrđuje da je volja ugovornih strana bila i šta je sadržina tog sporazuma. Dakle, ne može se izbeći primena ugovora, koji je za strane u ugovoru izvor prava, samo dovođenjem u pitanje volje i cilja koji su stranke imale kod zaključenja tog ugovora, a i ugovora o zajedničkoj izgradnji od 16.09.2002. godine, kako to čini drugostepeni sud.

Zajednička izgradnja može voditi originernom sticanju prava svojine svih učesnika u izgradnji (član 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa), ali na celom objektu. Učesnici u zajedničkoj izgradnji zgrade stiču zajedničku svojinu na zgradi kada su njihovi udeli odredivi, ali nisu unapred određeni (član 18. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Sticanje svojine jednog od učesnika u izgradnji na posebnom delu zgrade podrazumeva deobu zajedničke stvari. Stoga se postavlja pitanje šta je osnov sticanja prava svojine tužioca na konkretnom poslovnom prostoru koji je predmet tužbenog zahteva.

Drugostepeni sud navodi usmeni sporazum stranaka, koji smatra da proizilazi za jedini logičan, a potkrepljen pisanom izjavom DD i pismenim u spisima predmeta na strani 95. spisa predmeta. Međutim, prema utvrđenoj sadržini izjave DD stoji jedino da su se u njegovom prisustvu tužilac i prvotuženi dogovorili da se u prizemlju objekta izgradi poslovni prostor u površini od oko 250 m2. Dakle, ne proizilazi da postoji usmeni sporazum o deobi zajedničke stvari koji je realizovan, između sva tri učesnika u zajedničkoj izgradnji, i to tako da sporni poslovni prostor pripadne tužiocu. Pismeno u spisima na strani 95 čiju sadržinu drugostepeni sud nije utvrdio, prema stanju u spisima ima naznaku o lokalu od 247,03 m2 pored koje je napisano: AA i DD, i nema broj jedinice 37. U ovoj parnici DD nije učesnik, što bi morao biti radi potpune stranačke legitimacije, da bi tužilac mogao utvrditi isključivo pravo svojine na posebnom delu zajednički izgrađenog objekta, ako ne postoji relevantan osnov za sticanje prava svojine tužioca na tom poslovnom prostoru u odnosu na tužene.

Sa napred iznetim u vezi, drugostepeni sud je kod raspravljanja o osnovanosti tužbenih zahteva za utvrđenje ništavosti odluka, ugovora o osnivanju i izjave tuženih, ocenio da su svi ti pravni akti preduzeti iz razloga osujećenja nenovčanog potraživanja tužioca. Ova konstatacija dodatno čini kontradiktornim zaključke drugostepenog suda o tome na koja potraživanja, novčana ili nenovčana, tužilac ima pravo iz ugovora sa prvotuženim i DD o zajedničkoj izgradnji zgrade. Ugovor o zajedničkoj izgradnji drugostepeni sud ne smatra osnovom sticanja svojine. Sporazum o rešavanju međusobnih odnosa, drugostepeni sud smatra upitnim, bez zaključka šta sporazum konačno znači. Nadalje, novčani iznos koji nalazi da je ostao neisplaćen tužiocu, kao njegovo učešće u dobiti od tržišne vrednosti nepokretnosti, prema njegovom ulaganju, od 92.639 evra, drugostepeni sud je zamenio pravom svojine u korist tužioca na konkretnom poslovnom prostoru čija je tržišna vrednost 360.000,00 evra. Očigledna je nelogičnost datih razloga za ovakvu drugostepenu odluku. Nelogičnost nije otklonjena razlogom koji se navodi – da je građevinska vrednost istog poslovnog prostora 51.004,76 evra, manja od neisplaćenog dela iz dobiti koji pripada tužiocu. Naprotiv. Nelogično je da se dobit procenjuje prema tržišnoj vrednosti (pri čemu ne i ostvarenoj prodajom nepokretnosti kako je određeno u članu 6. Ugovora) a vrednost poslovnog prostora po građevinskoj vrednosti. Sledeća nelogičnost je da drugostepeni sud nalazi da je prvotuženi za sebe zadržao isti poslovni prostor po procenjenoj vrednosti od 174.953 evra. U pogledu zaključka da je prvotuženi za sebe zadržao poslovni prostor protivno odredbama zaključenog ugovora, drugostepeni sud nije imao u vidu sadržinu sporazuma od 05.07.2005. godine ni u vezi toga da su stranke konstatovale da je investitor, prvotuženi, prodao sve etažne jedinice osim stana br. 13 i br. 20, na šta tuženi osnovano ukazuju u reviziji. Pošto nije utvrdio šta sporazum znači, već ga je samo doveo u pitanje, kako je napred izneto, drugostepeni sud nije ocenio šta ovaj sporazum znači u pogledu dotadašnjeg raspolaganja prvotuženog poslovnim prostorom. To se odnosi i na prethodno raspolaganje poslovnim prostorom prvotuženog ulogom u privredno društvo, trećetuženog po odluci od 28.04.2005. godine, koja se osporava tužbenim zahtevom.

Osnovano tužilac u reviziji ističe da je drugostepeni sud, protivno napred iznetom, i prvotuženog smatrao savesnim korisnikom poslovnog prostora sve do svojinske tužbe u ovoj parnici.

Od svega napred iznetog zavisi i osnovanost zaključaka o nedozvoljenim daljim raspolaganjima predmetnim poslovnim prostorom, a delom i pravilnost odluka o ostalim tužbenim zahtevima.

Dalje, tuženi ističu prigovor litispedencije zbog parnice u toku pred Višim sudom u Novom Sadu pod P 217/2015 u kojoj se odlučuje o zaradi tužioca iz ugovora o zajedničkoj gradnji od 16.09.2002. godine, njenoj visini i konvertovanju u pravo svojine. Prvostepeni sud je odbio prigovor litispendencije jer se u navedenoj parnici odlučuje od zahtevu za isplatu novčanog iznosa zbog sticanja bez osnova. Drugostepeni sud je, kako osnovano ističu tuženi u reviziji, prenebregao činjenicu da se među strankama vodi druga parnica u kojoj je predmet novčani zahtev tužioca iz istog ugovornog odnosa sa prvotuženim. Odnos tog zahteva i zahteva u ovoj parnici, jeste bitan, jer se tužbeni zahtevi u ovoj parnici upravo temelje na tvrdnji da tužilac nije ostvario učešće u dobiti srazmerno svom ulaganju u zajedničkoj izgradnji.

U donošenju odluke o tužbenom zahtevu za utvrđenju da je ništav Ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću Acis NS DOO Novi Sad zaključen dana 03.09.2015. godine, u delu člana 5. stav 2., drugostepeni sud nije primenio odredbe člana 13. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“ br. 36/2011…5/2015) o osnovima za utvrđenje ništavosti osnivačkog akta, pa i delimično. Drugostepni sud nije cenio mogućnost pobijanja i aktivnu legitimaciju tužioca za pobijanje početnog likvidacionog izveštaja privrednog društva, koja ima karakter odluke o usvajanju vanrednog finansijskog izveštaja društva, i odluke o raspodeli likvidacionog ostatka privrednog društva u likvidaciji. Odluka o raspodeli likvidacionog ostatka ima statusnopravni karakter jer je sastavni deo odluke o okončanju likvidacije (član 540. Zakona o privrednim društvima). Takođe, drugostepeni sud nije imao u vidu statusnopravni karakter odluke o povećanju kapitala nenovčanim ulogom, niti mogućnost njenog pobijanja.

Zaključak je da činjenično stanje o sadržini ugovorenih prava i obaveza među parničnim strankama nije pravilno, ni potpuno utvrđeno, niti je materijalno pravo, kako je napred izneto pravilno primenjeno.

Zbog toga je na osnovu odredbe člana 416. Zakona o parničnom postupku u pobijanom delu ukinuta drugostepena presuda i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić