Protiv navedene drugostepene presude tuženi izjavljuje reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tuženog i predložio odbacivanje revizije kao nedopuštene, odnosno odbijanje kao neosnovane. Tražio je naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju i za takse na odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br.72/11...10/23, u daljem tekstu - ZPP) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, sve imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke. Nižestepenim odlukama odlučeno je zahtevu tužioca na ime naknade materijalne štete prouzrokovane požarom na sušari tužioca u kojoj je u vreme nastanka štetnog događaja delatnost, kvalifikovanu kao opasnu, obavljao tuženi, i to u meri u kojoj šteta nije nadoknađena od osiguravača tužioca. Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane sudova u donošenju zaključka u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva. Materijalno pravo na koje revident ukazuje, kojim je uređen institut poravnanja i u vezi s tim odricanje od potraživanja, ne iziskuje novo tumačenje, ujednačavanje sudske prakse, niti postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Pozivanje revidenta na drugačiju sudsku praksu nije relevantno u konkretnom slučaju, s obzirom na to da postoji razlika između činjeničnog stanja i tražene pravne zašite ostvarene u postupku u kome je takva odluka doneta, u odnosu na stanje u spisima u ovoj pravnoj stvari gde poravnanje nije zaključeno povodom obaveze tuženog, i tuženi nije ugovorna strana zaključenog poravnanja.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u privrednim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 17.03.2011. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 4.103.448,40 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa 39.778,43 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Navedeni iznos je ispod zakonom propisanog cenzusa za dozvoljenost revizije u privrednom sporu. Zato izjavljena revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP i to s obzirom da tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a kod tužioca se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja revizijskog postupka, u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić