Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 6019/22 od 28.11.2022. godine, u stavu I izreke preinačena je navedena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ništava odredba člana 4. Ugovora o kreditu – kreditna partija broj ...-...-... od 07.02.2017. godine i tačka 3.5. Obavezni elementi navedenog ugovora o kreditu, u delu kojim je tužilac obavezan da plati banci naknadu u visini od 1,00 % od iznosa kredita, u iznosu od 1.500,00 dinara, kao i zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 1.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2017. godine do isplate i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara; u stavu II izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 25.800,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, radi ujednačavanja sudske prakse, te je doneo odluku u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 07.02.2017. godine zaključile Ugovora o kreditu – kreditna partija broj ...-...-..., kojim je tužiocu kao korisniku kredita odobren kratkoročni kredit za likvidnost, u vidu dozvoljenog prekoračenja po tekućem računu do iznosa od 150.000,00 dinara, te se članom 4. ugovora i tačkom 3.5. Obaveznih elemenata navedenog ugovora o kreditu, tužilac obavezao da plati banci naknadu u visini od 1,00 % od iznosa kredita, što ukupno iznosi 1.500,00 dinara. Uz ugovor su dostavljeni obavezni elementi ugovora o kreditu, potpisani i overeni od strane tužioca, koji nose datum 07.02.2017. godine i koji u tački 3.5. sadrže podatke o naknadi za obradu zahteva za korišćenje sredstava kredita u visini od 1% od iznosa kredita, ukupno 1.500,00 dinara.

Na temelju utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da tužena, shodno pravilu o teretu dokazivanja, nije dokazala da je tužioca, pre zaključenja ugovora, putem ponude, upoznala sa svim elementima ugovora koji se odnose na vrstu i visinu troškova i naknada koje on treba da snosi, odnosno nije dokazala da je tužiocu u predugovornoj fazi dostavila ponudu za zaključenje ugovora o kreditu, u smislu Odluke o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku, koja bi sadržala jasne i nedvosmislene podatke o ceni kredita i spornoj naknadi za obradu zahteva, niti je dokazala da su isti bili iskazani u cenovniku banke odnosno opštim pravilima banke. Stoga prvostepeni sud nalazi da je sporna odredba ugovora ništava, u skladu sa čl.10., 12., 15., 18.st.1., 21., 103.st.1., 1065. i 1066. Zakona o obligacionim odnosima, te je shodnom primenom odredaba čl.104., 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu da tužiocu vrati neosnovano stečeni iznos.

Drugostepeni sud ne prihvata ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Navedeno uz obrazloženje da se kod utvrđene činjenice da je tužena prilikom zaključenja ugovora o kreditu predala tužiocu Prilog 1 - obavezne elemente ugovora o kratkoročnom kreditu za likvidnost, u kom dokumentu je iskazana i naknada za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1.500,00 dinara, kao i efektivna kamatna stopa, te da je tužilac zaključio ugovor kojim je preuzeo obavezu plaćanja naknade za obradu zahteva, ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je tužena postupila suprotno svojim zakonskim obavezama. Sledom rečenog, ovaj sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev nalazeći da je tužilac iz obaveznih elemenata ugovora o kreditu bio upoznat sa obavezom da snosi troškove obrade kredita, te je odbio i zahtev da se obaveže tužena na isplatu traženog iznosa.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, te ista nije u saglasnosti sa sudskom praksom zauzetom u predmetima sa identično činjenično pravnom sadržinom.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Shodno odredbi člana 1066. istog Zakona, ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Iz sadržine ove zakonske odredbe nesumnjivo proizlazi zaključak da se ugovorom o kreditu sačinjenom u pisanom obliku, pored bitnih elemenata tog ugovora, mogu ugovoriti i posebne naknade i troškovi kredita kao uslov davanja kreditnih sredstava na korišćenje.

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja se u konkretnom slučaju primenjuje jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 07.02.2017. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu.

U navedenoj Odluci NBS („Sl. glasnik RS“, br.65/11), propisani su uslovi i način obračuna efektivne kamatne stope, te su bliže utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Međutim, u konkretnom slučaju utvrđeno je da tužena nije dokazala da je tužioca, pre zaključenja predmetnog ugovora, putem ponude upoznala sa svim elementima ugovora koji se odnose na vrstu i visinu troškova i naknada koje on treba da snosi, odnosno nije dokazala da je tužiocu u predugovornoj fazi dostavila ponudu za zaključenje ugovora o kreditu, u smislu Odluke o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku, koja bi sadržala jasne i nedvosmislene podatke o ceni kredita i spornoj naknadi za obradu zahteva, niti je dokazala da su isti bili iskazani u cenovniku banke odnosno opštim pravilima banke. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je osim ugovora o kreditu potpisao i obavezne elemente ugovora o kreditu, a nema dokaza da je tužiocu uručena ponuda sačinjena na odgovarajućem obrascu u skladu sa imperativnim normama. Stoga je pravno neutemeljeno stanovište drugostepenog suda o valjanosti predmetne ugovorne odredbe.

Sledom iznetih argumenata, Vrhovni sud je ocenio da je pravilna odluka prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti predmetne ugovorne odredbe i vraćanje naplaćenog novčanog iznosa po osnovu ugovorenih troškova kredita u iznosu od 1.500,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, te odluka prvostepenog suda kojom je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud odlučio kao u izreci u stavu drugom.

Tužiocu, koji je uspeo u postupku po reviziji, saglasno članu 153., 154. i 165. ZPP dosuđeni su u stavu trećem izreke presude troškovi revizijskog postupka u iznosu od 37.500,00 dinara, i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje, na ime sudske takse na reviziju u iznosu od 7.800,00 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji u iznosu od 11.700,00 dinara, u skladu sa važećom Taksenom tarifom, imajući u vidu vrednost predmeta spora.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić